Служење с најнапреднијом организацијом

ИСПРИЧАО РОБЕРТ ХАЦФЕЛД

Данас огроман број људи који укључује телевизију помоћу даљинског управљача да би погледао вечерње вести у живим бојама, тешко да ће то сматрати ичим посебним. Ипак, чини ми се као да је било јуче када сам био 12-годишњи дечак који на филмском екрану посматра раширених очију лик човека већег него у природној величини, и који говори!

И НИЈЕ баш нека велика новост, могли бисте помислити. Али мени је то свакако изгледало као савремено чудо давне 1915, раних дана немог црно-белог филма. Један човек са достојанственом брадом појавио се на екрану и рекао: „Фото-драму стварања приказује I.B.S.A., Удружење међународних истраживача Библије.“ Следећа два сата пред нашим очима одвијала се библијска сторија. Њена библијска порука била је јасна и освежавајућа. Ипак, био је то филм с покретним сликама, прошаран слајдовима у боји, и синхронизованим говором који је стварно заокупио моју пажњу.

Нисам тога тада био свестан, али мој младалачки ентузијазам за ту прекретницу у технологији био је увод у једну животну каријеру с најнапреднијом организацијом на свету.

Први дани

Године 1891. мој отац је дошао из Диленбурга, у Немачкој, у немачку општину у Алегенију, у Пенсилванији, САД. Касније је упознао једну девојку из једне тамошње немачке породице, и они су се венчали. Ја сам се родио 7. јула 1903, и одрастао сам говорећи и немачки и енглески. Пред сам почетак Првог светског рата 1914, једна епидемија туберкулозе однела је оба моја родитеља и оставила ме као сироче. Мој деда је отприлике у исто време умро од апоплексије.

Моја тетка, Мина Бемер, љубазно ме је примила у своју породицу. „Имам петоро деце“, рекла је. „Могла бих имати још једно.“ Иако су ми недостајали родитељи, тетка Мина ми је пружила добар дом.

Моја тетка је била већ дуже време члан скупштине Алегени Истраживача Библије (како су се у то време називали Јеховини сведоци). Пре 1909, брат Ч. Т. Расел, тадашњи председник Watch Tower Societyja, такође је посећивао ту скупштину. Тетка Мина ме је водила на састанке. Иако наша породица у то време није предузимала концентрисане напоре да проучава и проповеда, све што смо чули на састанцима ми смо неформално преносили људима које смо познавали.

Било је то током тог периода кад ме је „Фото-драма“ испунила дивљењем. Пошто сам био наклоњен механици, фасцинирале су ме нове фотографске технике и синхронизација тона и слике, као и покретна слика. Посматрање отварања цветова било је очаравајуће!

Године 1916. били смо ражалошћени смрћу брата Расела. Пошто смо живели баш у Алегенију, присуствовали смо његовој сахрани у Карнеги Холу. То је била дворана где је брат Расел имао дебату с Е. Л. Итоном 1903. Чуо сам био приче о том методистичком епископалном проповеднику који је изазвао Ч. Т. Расела на шестодневну дебату, надајући се да ће дискредитовати библијску ученост брата Расела. Уместо тога, говорило се, Расел је ’пустио шмрк на пакао‘. Сара Кејлин, једна добро позната колпортерка у Питсбургу, лично је познавала Раселове. Она је на сахрани видела Марију Расел како ставља нешто цвећа у мртвачки ковчег с посветом, „Мом вољеном мужу.“ Иако се Марија неколико година раније раздвојила од њега, она га је још увек признавала као свог мужа.

Како су године пролазиле имао сам многе прилике да стекнем техничке способности корисне за моју будућу каријеру. Ујак који је био мој законски старатељ био је грађевински предузимач. Током мојих школских распуста, он ми је дозвољавао да радим с његовим електричарима, пребацујући старе импозантне стамбене објекте с гаса на струју. Године 1918. ученици из наше школе направили су аматерску радио-телеграфску опрему. Састајали смо се вечерима да проучавамо и извршавамо пољске експерименте са електрицитетом и магнетизмом. Године 1926. један пријатељ и ја одлучили смо да следимо један дечачки сан — да радимо на бродовима и путујемо по свету. Уписали смо се у школу Америчке радио корпорације за радио-телеграфске оператере.

Нови живот у Бетелу

Радио школа у коју смо ишли била је у Њујорку, тако да сам путовао преко реке у Бруклин на састанке Истраживача Библије, састанке који су се одржавали у једном изнајмљеном аудиторијуму старог масонског храма. Тада је постојала само једна скупштина за целу њујоршку метрополитенску област. Кад су браћа из Бетела (дом породице централе Истраживача Библије) сазнала да студирам за комерцијалну радио дозволу, они су рекли: „Зашто ићи на море? Ми имамо радио станицу овде и треба нам један оператер.“ Позвали су ме да дођем до канцеларије ради разговора. Нисам знао ништа о Бетелу осим да је то била централа Истраживача Библије.

Браћа су разговарала са мном и препоручила ми да завршим своје школовање, добијем дозволу, и затим дођем у Бетел. После дипломирања, уместо да се укрцам на брод ка отвореним морима, спаковао сам својих неколико одела и ушао у подземну железницу ка Бетелу. Мада сам био предан Јехови и учествовао у делу проповедања годинама, нисам био крштен све до децембра 1926, две недеље по доласку у Бетел. То није било неуобичајено у то време.

Са 150 чланова, Бетел је у то време био претрпан. Имали смо по четворицу браће у свакој соби. Ускоро сам се упознао с већином њих, пошто смо сви јели, радили и спавали у једном комплексу, и наравно, сви смо посећивали једину скупштину у Њујорку. Године 1927. у Колумбија Хајтсу 124, био је завршен нови бетелски дом, и могли смо да живимо по двојица у соби.

Такође је 1927. отворена нова фабрика у улици Адамс 117. Помагао сам у сељењу опреме из старе фабрике у улици Конкорд 55. Поред радио опреме, у фабрици су били лифтови, штампарске машине, опрема за вешерај, горионици на уље — ако је то имало жице, ја сам радио на томе.

Међутим, Бетел је био више од фабрике. Иза сваке књиге, сваког трактата, сваког часописа, било је мноштво понизних, марљивих слугу. Њихов циљ није био да оставе неко знамење у свету. Уместо тога, они су желели само да обаве Господово дело — а било је обиље тога да се ради!

Дружење с братом Ратерфордом

Имао сам велике користи од предности да радим с Џозефом Ратерфордом, другим председником Друштва. Он је био крупан човек, висок преко 183 центиметра, не дебео, али добро грађен. Многи од млађе браће у Бетелу мало су га се бојали док га нису упознали. Он је непрестано проучавао, припремајући писани материјал.

Брат Ратерфорд је имао добар смисао за хумор. Био је пар старијих сестара у бетелској породици које су биле у Бетелу од времена брата Расела. Оне су биле сасвим безизражајна лица и сматрале су да није умесно гласно се смејати чак и кад је нешто било смешно. Понекад би за вечером брат Ратерфорд испричао неку анегдоту од које би се сви смејали, што је иритирало те две сестре. Међутим, он је такође за оброком често водио и озбиљне библијске разговоре.

Брат Ратерфорд је био добар кувар и уживао је у припремању оброка за браћу. Једном су бетелски кувари расцепили неке пилеће кости док су секли пилетину. Он је крупним корацима укорачао у кухињу и показао им је исправан начин за сечење пилетине. Није волео расцепљене пилеће кости у својој храни!

Често сам с братом Ратерфордом био у неформалним приликама, као на пример у нашој радио станици, WBBR, или у његовој соби за проучавање на Стејтен Ајленду. Он је био тако доброхотан човек и практиковао је оно што је проповедао. Он није очекивао ништа од других што не би учинио он сам. За разлику од одговорних појединаца у многим другим религиозним организацијама, брат Ратерфорд је био највишег духовног и моралног карактера. Он је јасно живео за Јеховино Краљевство.

Тешка финансијска времена

Неколико година после мог доласка у Бетел, свет је ушао у велику депресију. Финансијско тржиште је колабирало, као што су и цене робе. Запослења су била ретка, а средства ограничена. Бетел је функционисао уз помоћ средстава из прилога, а Јехова се увек побринуо да буде довољно за збрињавање дела. Никада нисмо били без хране, иако то можда није било оно што је свако желео. Живели смо што је могуће штедљивије, а браћа ван Бетела су нам помагала колико су могла.

Године 1932, умро је брат Роберт Мартин, верни надгледник наше фабрике. На његово место је био наименован двадесетседмогодишњи Натан Нор. Он је био веома способан млад човек. Не сећам се да је ико имао потешкоћа у томе да га прихвати као надгледника фабрике. Друга верна браћа, међу којима су Џон Керзен, Џорџ Кели, Даг Голбрејт, Ралф Лефлер и Ед Бекер — сви моји драги сарадници — вољно су посветили своје вештине и генијалност служби за Краљевство. (Упореди Излазак 35:34, 35.)

Рад с радиом

Наша организација је у потпуности била посвећена ширењу добре вести уз помоћ свих расположивих средстава. Требало је да читав свет сазна за Краљевство, а нас је било само неколико хиљада. После Првог светског рата радио технологија је била у свом зачетку. Међутим, разборита браћа су сматрала да је та метода комуникације била оно што је Јехова пружио у то време. Тако су 1923. почели изградњу радио станице WBBR на Стејтен Ајленду, једном од пет делова града Њујорка.

С временом сам био једини оператер у нашој радио станици. Живео сам тамо на Стејтен Ајленду али бих три сата путовао трајектом и метроом до фабрике у Бруклину како бих радио електричарски или механичарски посао. Да би наша станица била суштински самостална, ми смо инсталирали један дизел генератор. На Стејтен Ајленду смо такође имали сопствене изворе воде и једну башту која је пружала храну за тамошње мало особље, као и за бетелску породицу у Бруклину.

Док касније није стигло више помоћи, одговорности за рад на радију у великој мери су ограничавале моје посећивање састанака и службу на терену. Није било уопште времена за друштвене активности или путовања за викенд осим путовања на наш годишњи одмор. Неко ме је једном питао: „С таквим временским распоредом који толико захтева, зар никад ниси размишљао о напуштању Бетела?“ Морао сам искрено рећи: „Не.“ Била је предност и радост живети и радити с толико много предане браће и сестара. А било је увек посла који је требало обавити, неког новог пројекта који је требало извршити.

Стварали смо и преносили узбудљиве радио драме. Без икаквих специјалних ефеката на располагању за снимање, морали смо изумети наше сопствене методе. Направили смо машину која је могла репродуковати звук благог поветарца или беснеће олује. Звук полутки кокосових шкољки које ударају по пуним даскама постао је лупа коњских копита по калдрмисаним улицама. Свака драма је била спектакуларан подухват. И људи су слушали. У тим данима с мало ствари које одвраћају пажњу, многи људи су седели и пажљиво слушали радио.

Година̂ 1920-их и почетком 1930-их, Друштво је направило прекретницу у историји радија, стално повезујући највећи број станица на један програм. Тако је вест о Краљевству допрла до милиона људи широм света.

Фонограф

Средином 1930-их и почетком 1940-их, ми смо дизајнирали и изградили машине за плоче за радио емитовање, фонографе, и другу звучну опрему. С једним специјалним стругом, изрезали смо плоче за умножавање од попут стакла глатких дискова восковарине. Затим смо сваку плочу за умножавање пажљиво испитали под микроскопом да бисмо се уверили да је без мане. Ако је постојао икакав дефект, снимање је морало да се понови и да се направи други рез на стругу. Затим смо плочу за умножавање од восковарине послали у једну компанију за снимање, која је производила фонографе и плоче.

Један узбудљив догађај кога се јако добро сећам, било је предавање брата Ратерфорда 1933. под насловом „Ефекти свете године на мир и просперитет.“ Папа је ту годину прогласио за „свету годину“, и путем радија и фонографа, ми смо то јавно разоткрили и показали да од тога неће бити ништа свето. Као што се показало, Хитлер је те године уз подршку католичке цркве преузео власт, тако да су све наде за мир избледеле.

У Сједињеним Америчким Државама била је формирана организација Католичке акције да би извршавала оно што је желела црква. Они су поставили своје људе у уредничке просторије главних новина, часописа и издавача књига. Они су се уплитали у политику и претили да ће бојкотовати сваку станицу која преноси наша библијска предавања. На многе Сведоке су насртале групе Католичке акције, нарочито у оближњем Њу Џерсију. Била су то узбудљива времена!

Радостан рад на терену

Средином 1950-их, растући редови објавитеља Краљевства допирали су до више људи непосредно на вратима њихових домова. То се у помагању појединцима да разумеју библијску истину показало далеко ефикаснијим од радија. Тако је 1957. било одлучено да се прода WBBR и да се наша средства усмере ка ширењу мисионарског дела у другим замљама.

Године 1955. био сам додељен скупштини Бедфорд у Бруклину, где сам редовно водио студиј Куле стражаре. Друштво ме је такође слало као путујућег говорника у северни део државе Њујорк, Пенсилванију, Конектикат и Њу Џерси. Кад сам био додељен скупштини Бедфорд, рекао сам себи, ’Имам преко 50 година. Боље да одмах учествујем што више могу у служби на терену. Касније бих могао добити лумбаго и не бих у томе уживао толико пуно.‘

Након што сам све те године радио у техничком делу ширења семена Краљевства путем радија, сматрао сам правим задовољством сејати и заливати семе библијске истине непосредно с појединцима. Заиста сам се радовао раду с том скупштином. Различити појединци су ме прихватили као део своје породице, чинећи да се осећам као код куће. Неки од оне мале деце која су сада одрасла, још увек ме зову деда. Током 30 година радовали смо се заједнички проведеном времену у служби на терену, све док ме проблеми с мојим ногама и стопалима нису оставили неспособног да ходам уз степенице или да путујем метроом. Године 1985. пребачен сам у скупштину Бруклин Хајтс, која се састаје баш у Бетелу.

Док се Јеховина организација радовала великом напретку, ја сам лично имао предност да видим његов благослов у страним подручјима кад сам посећивао велике конгресе Јеховиних сведока у далеким земљама. Могао сам најзад да обиђем свет! Почев 1950-их неки од нас бетелита ишли су да обиђу Париз, Лондон, Рим, Нирнберг и Копенхаген. Путовали смо преуређеним бомбардерима, бродом и возом. Наравно, путовања су била живописна, али најузбудљивији призори од свих била су мноштва наше срдачне браће која су нам изражавала добродошлицу. Касније деценије су донеле путовања на Оријент, опет у западну Европу, и недавно у источну Европу. Дивни конгреси у Пољској, Немачкој и Чехословачкој били су очаравајући. Како је наша теократска породица нарасла откако сам први пут постао део ње!

Божанско вођство

Оно што је изгледало као мали кораци које је организација предузела касније се показало као огромни напреци. Док смо радили на иноваторским пројектима, само средства за помоћ да обавимо дело сведочења, ко је могао предвидети тај величанствени раст? Ми смо ишли напред у вери, одговарајући на Јеховино вођство.

Ова напредна организација није се бојала да користи најсавременију расположиву технологију или да створи своју сопствену да помогне у бризи за светско поље. Међу методама које су се користиле за унапређивање објављивања Краљевства биле су проповедање од куће до куће, коришћење радио мреже, сведочење фонографом и програм вођења библијских студија у домовима људи. Успостављање наших сопствених штампарских операција у почетном периоду и садашње коришћење компјутерског фотослога и офсет штампања на многим језицима није мало достигнуће. Библијска школа Гилеад Watchtowera, Школа теократске службе, и редовни конгреси, сви играју одређену улогу у доношењу славе Јехови Богу и његовом Сину. Имао сам предност да лично посматрам сва та збивања и да учествујем у њима.

Јасно ми је да Јеховина духом вођена организација на земљи прима вођство у вези с тим шта и како треба да се уради. Његова читава универзална организација, видљива и невидљива, ради заједно.

Никада нисам пожалио што сам као младић напустио своје планове да пловим морима. Па, најузбудљивији, најзначајнији догађаји на свету одигравају се управо овде унутар Јеховине организације! Тако је моје путовање путем према ’небеском позиву‘ обележено многим, многим радостима и благословима и никаквим жаљењем (Филипљанима 3:13, 14).

Увек говорим младима да се сете 1914 — то јест, Псалма 19:14 [ДК, иначе 19:15 у Бакотићу] који каже: „Нека су ти угодне речи уста мојих, и пред тобом размишљања срца мога, Господе, граде мој и избавитељу мој.“ Ми желимо да угодимо Јехови у свему и молимо као што је то чинио Давид: „Покажи ми, Господе, путеве своје, научи ме стазама својим! Упути ме истини својој, научи ме, јер ти си Бог спасења мога и у тебе се ја увек уздам“ (Псалам 25:4, 5). Много тога је садржано у овим речима. Ако их имамо на уму то нам може помоћи да се одржимо на правом путу, идући у исправном правцу, у корак с Јеховином напредном организацијом.

[Слика на 23. страни]

Брат Ратерфорд је уживао у припремању оброка за браћу

[Слика на 25. страни]

Роберт Хацфелд за контролном таблом радио станице WBBR

[Слика на 26. страни]

Недавна фотографија брата Хацфелда.