Петров гроб — у Ватикану?

„ГРОБ кнеза апостола је пронађен.“ Тријумфалну објаву папе Пија XII емитовао је ватикански радио. То је било крајем 1950, а комплексан низ ископавања испод базилике светог Петра недавно је био завршен. Према некима, резултати овог археолошког истраживања доказали су да је Петар заиста био сахрањен у Ватикану. Међутим, нису се сви сложили.

За католике, црква светог Петра у Ватикану има посебан значај. „Основна сврха ходочашћа у Рим јесте упознати Петровог наследника и добити његов благослов“, наводи католички приручник, „зато што је Петар дошао у Рим и тамо је био сахрањен.“ Али да ли је Петар заиста сахрањен у Риму? Да ли је његов гроб у Ватикану? Да ли су његове кости пронађене?

Археолошка мистерија

Ископавања, која су започела око 1940. и трајала приближно десет година, била су предмет многих неслагања. Шта су археолози наименовани од папе пронашли? Као прво, једно паганско гробље које садржи многобројне гробове. Усред њих, испод садашњег папског олтара, они су идентификовали едикулу, то јест, удубљени споменик пројектован да смести кип или лик, постављен у зиду прекривеном црвеним малтером и ограђеном с два споредна зида. Коначно, и сасвим мистериозно, откривени су и неки људски остаци, који, речено је, потичу из једног од два споредна зида.

Одавде почињу тумачења. Према многобројним католичким научницима, проналасци потврђују традицију о Петровом боравишту и мучеништву у Риму током владавине Нерона, можда током прогонства 64. н. е. Чак је речено да су остаци реликвије апостола и могу бити идентификовани као такви једним натписом који, према једном тумачењу, гласи, „Овде је Петар.“ Изгледа да је папа Павле IV дао одобрење овој хипотези када је 1968. објавио откриће „посмртних остатака светог Петра, који су достојни наше целокупне оданости и поштовања.“

Међутим, заједно с тумачењима, постојали су такође противаргументи. Католички археолог Антонио Феруа (Antonio Ferrua), језуит који је учествовао у ископавањима у Ватикану, потврдио је у више наврата да му ’није било дозвољено да објави‘ све што зна о том предмету, материјал који би очигледно био супротан тврдњи да су идентификоване Петрове реликвије. Осим тога, водич за Рим, који је приредио и објавио 1991. католички кардинал Пупар, рекао је да „научно испитивање људских костију пронађених испод темеља Црвеног Зида изгледа да нема никакве везе са апостолом Петром“. Још чудније, у следећем издању (касније 1991.), та изјава је нестала, а додато је ново поглавље с насловом: „Сигурна чињеница: Петар у Светом Петру“.

Тумачење налаза

Очигледно је да су проналасци подложни тумачењу и да су их различити људи тумачили различито. Заиста, већина ауторитативних католичких историчара схвата да су „историјски проблеми Петровог стварног мучеништва у Риму и места где је сахрањен, отворени за дебату“. Шта налази откривају?

Споменик едикула, према онима који траже подршку католичке традиције, јесте „трофеј“ који упућује на извесног Гаја, свештеника који је живео почетком трећег века. Према Еусебију из Цезареје, свештеничком историчару из четвртог века, Гај је рекао да би он могао ’указати на Петров трофеј на Ватиканском брду‘. Присталице традиције тврде да је апостол сахрањен тамо, испод споменика који је постао познат као „Гајов трофеј“. Међутим, други тумаче резултате ископавања сасвим другачије, указујући да су први хришћани обраћали мало пажње сахрани својих умрлих и чак да је Петар био убијен тамо, поновно проналажење његовог тела било би скоро невероватно. (Види оквир, страна 29.)

Постоје они који се не слажу да је „Гајов трофеј“ (ако је то оно што је пронађено) гроб. Они тврде да је то споменик подигнут у Петрову част при крају другог века а да је касније „постао разматран као надгробни споменик“. Међутим, према теологу Оскару Кулману (Oscar Cullmann) „ватиканска ископавања уопште не идентификују Петров гроб“.

Шта је с костима? Требало би рећи да је још увек енигма одакле стварно потичу кости. Пошто је у првом веку једна паганска некропола стајала на ономе што је сада Ватиканско брдо, бројни људски остаци били су сахрањени у том подручју а многи су већ откривени. Непотпун запис (вероватно датиран на четврти век) за кога неки кажу да идентификује место на коме су пронађени остаци као гроб апостола, можда, у најбољем случају, упућује „на наводно присуство Петрових костију“. Осим тога, многи епиграфисти су мишљења да би записи чак могли значити „Петар није овде“.

’Непоуздана традиција‘

„Рани и поузданији извори не спомињу место [Петровог] мучеништва, али међу каснијим и мање поузданим изворима постоји озбиљно слагање да је то било подручје Ватикана“, каже историчар Д. В. О’Конор (D. W. O’Connor). Тражење Петровог гроба у Ватикану било је стога засновано на непоузданим традицијама. „Када реликвије постану од велике важности“, потврђује О’Конор, „хришћани почињу да искрено верују да је Петров [трофеј] у стварности указивао на прецизан положај његовог гроба.“

Ове традиције развијале су се заједно с небиблијским поштовањем реликвија. Од трећег и четвртог века надаље, различити свештенички центри употребљавали су реликвије, праве и лажне — и не без економске користи — у борби да постигну „духовну“ превласт и да унапреде свој властити ауторитет. Према томе, убеђени да Петрови остаци имају чудотворне силе, ходочасници су путовали на његов наводни гроб. Крајем шестог века, верници су имали обичај да брижљиво измерене делове тканине бацају на „гроб“. „Вредно пажње је“, каже један извештај из тог времена, „ако је вера неког молиоца јака, када се одећа извади из гроба, она ће бити пуна божанске врлине и биће тежа него што је претходно била.“ Ово указује на ниво лаковерности тог времена.

Током векова, легенде попут ове и традиције лишене било каквог темеља знатно су допринеле порасту угледа ватиканске Базилике. Међутим, подигли су се гласови неслагања. У 12. и 13. веку, Валдензи су осудили овакве ексцесе и, с Библијом у рукама, објаснили да Петар никада није био у Риму. Вековима касније, представници протестантске реформације расправљали су на сличан начин. У 18. веку, познати филозофи сматрали су ту традицију неоснованом, и на основу историје и на основу Писма. Исто гледиште делили су способни научници, католички и други, све до данашњег дана.

Да ли је Петар умро у Риму?

Петар, понизан галилејски рибар, сигурно није гајио никакву замисао о првенству над старешинама у хришћанској скупштини првог века. Уместо тога, он је означио себе као „сустарешину“ (1. Петрова 5:1-6, Revised Standard Version). Понизна Петрова личност у супротности је с помпезним окружењем његовог наводног гроба, као што може видети било који посетилац ватиканске Базилике.

У настојању да афирмише своју превласт над другим хришћанским деноминацијама, католичка црква је тражила да озваничи ’каснију и мање поуздану‘ традицију која наводи да је Петар обитавао неко време у Риму. Чудно, ипак, друге древне традиције имале би своја места сахрањивања, не у Ватикану, већ другде у Риму. Ипак, зашто се не држати чињеница записаних у Библији, једином извору информација из прве руке о Петру? Из Божје Речи је јасно да, у послушности упутствима које је примио од Водећег тела хришћанске скупштине у Јерусалиму, Петар је извршавао своје дело у источном делу старог света, укључујући Вавилон (Галатима 2:1-9; 1. Петрова 5:13; упореди Дела апостолска 8:14).

Када је писао хришћанима у Риму, око 60-61. године н. е, апостол Павле је поздравио око 30 чланова скупштине а да чак није ни споменуо Петра (Римљанима 1:1, 7; 16:3-23). Онда, између 60. и 65. н. е, Павле је писао шест писама из Рима, али Петар није споменут — снажни посредни докази да Петар није био тамо.a (Упореди 2. Тимотеју 1:15-17; 4:11.) Павлове активности у Риму описане су на крају књиге Дела апостолских, али опет, ни једна референца није учињена за Петра (Дела апостолска 28:16, 30, 31). Стога, објективно разматрање библијског доказа, ослобођено свих унапред замишљених идеја, може водити само до закључка да Петар није проповедао у Риму.b

„Првенство“ папе засновано је на непоузданим традицијама и изврнутој примени Писма. Исус, не Петар, јесте оснивач хришћанства. ’Христ је глава скупштине‘, каже Павле (Ефесцима 2:20-22; 5:23, NW). Исус Христ је тај кога је Јехова послао да благослови и да спасе све оне који имају веру (Јован 3:16; Дела апостолска 4:12; Римљанима 15:29; види такође 1. Петрова 2:4-8).

Сви они, онда, који се упућују на оно у шта искрено верују да је Петров гроб у настојању да ’упознају његовог наследника‘ суочени су с проблемом да ли да прихвате ’непоуздане традиције‘ или да верују Речи Божјој достојној поверења. Пошто хришћани желе да њихово обожавање буде прихватљиво за Бога, они ’гледају на извршитеља вере Исуса‘, и на савршени пример који нам је он оставио да следимо (Јеврејима 12:2; 1. Петрова 2:21).

[Фусноте]

[Оквир на 29. страни]

„Ископавање није обелоданило поуздане трагове гроба испод Едикуле; нити заиста може бити икакве сигурне чињенице да је тело светог Петра икада било ископано од егзекутора да би било сахрањено у хришћанској заједници. Код нормалног развоја догађаја, тело особе која је била странац (peregrinus), а у очима закона један обичан злочинац могло је бити бачено у Тибар... Поврх тога, није постојао исти интерес да се сачувају реликвије тела у том раном периоду као што је постојало касније, када је веровање у предстојећи крај света избледело и култ мученика почео да се појављује. Дакле, могућност да тело светог Петра, у ствари, није добијено натраг за сахрану јесте стварна могућност“ (The Shrine of St. Peter and the Vatican Excavations, од Џослина Тојнбиа (Jocelyn Toynbee) и Џона Ворд Перкинса (John Ward Perkins)).