Смисаон начин живота

ИСПРИЧАЛА МЕЛВА А. ВИЛАНД

Марта 1940, неколико месеци након што сам се крстила, моја сестра Филис ми је пришла и питала: „Зашто не кренеш у пионирску службу?“ „Пионирску службу?“ питала сам. „Мислиш на пуновремено проповедање, скоро сваког дана?“

’КАКО ја могу да будем пионир‘, размишљала сам, ’с мојим ограниченим спознањем о Библији и још ограниченијом уштеђевином у банци?‘ Међутим, Филисино питање навело ме је на размишљање. Такође сам се доста молила у вези с тим.

Коначно сам закључила: ’Зашто не могу да се поуздам у Бога кад он обећава да ће бринути за нас ако најпре тражимо његово Краљевство?‘ (Матеј 6:33). Тако сам јуна 1940. дала обавештење да напуштам свој посао кројачице. Затим сам писала подружници Watch Tower Societyja у Аустралији, тражећи пионирску доделу.

Моја доживотна додела

Неколико седмица касније, добила сам одговор, којим сам била информисана да ће ми бити дата додела кад будем присуствовала конгресу који је требало да се одржи на теренима централе Јеховиних сведока у Стратфилду, предграђу највећег града Аустралије, Сиднеја. Првог јутра након конгреса, отишла сам у канцеларију да добијем своју доделу.

Особа у канцеларији је објаснила: „Сада у вешерају имамо доста посла. Да ли би могла да останеш и помогнеш неколико седмица?“ То је било августа 1940. — а ја још увек радим у вешерају! У породици централе тада је било само 35 особа; данас их има 276.

Али, можда се питате зашто сматрам да је рад у вешерају „смисаон начин живота“, посебно зато што је то мој посао већ преко 50 година. Пре него што објасним, дозволите ми да вам кажем нешто о мојим тежњама из младости.

Спортови су постали начин живота

Дошла сам на свет у Мелбурну 1. јануара 1914, као прво од петоро деце. Имали смо родитеље пуне љубави који су живели по високим начелима и примењивали дисциплину кад је било потребно. Такође смо имали оно што би могло да се назове немаран религиозни одгој, јер наши родитељи нису били посетиоци цркве. Међутим, инсистирали су да ми деца идемо у Недељну школу у англиканску цркву.

Када сам 1928. напустила школу и почела да радим као кројачица, одлучила сам да већину свог слободног времена проведем у спортовима, верујући да ми то може помоћи да савладам своју стидљивост. Придружила сам се тениском клубу и играла током целе године. Преко зиме сам такође играла кошарку и бејзбол, а преко лета сам играла у женском крикет тиму. Крикет је постао моја права љубав и ја сам напорно покушавала да усавршим своју вештину као брзи бацач да бих могла да играм у међудржавним утакмицама.

Сврха другачија од спортова

У раној фази мог живота почела је да ме мучи наука да Бог љубави има једно место које се зове пакао где ће они који чине лоше ствари бити бескрајно мучени. То за мене једноставно није имало смисла. Зато замислите моју радост кад сам неочекивано из Библије сазнала право значење „пакла“. То се догодило на следећи начин:

Моја сестра Филис, која је пет година млађа од мене, такође је уживала у игрању спортова и биле смо у истом женском крикет тиму. Године 1936. једна саиграчица упознала је Филис с младићем по имену Џим који је био познат по томе да је веома религиозан. Ускоро је Џим почео да прича Филис о наукама Библије. Она је била заинтригирана. „То је тако логично и разумно“, знала је да ми каже.

У то време Филис и ја смо делиле собу код куће, и она је покушавала да ме заинтересује за оно што јој је Џим причао о Божјем Краљевству. „Оно ће учинити оно што људским владавинама није пошло за руком“, узбуђено ми је говорила. Међутим, ја сам јој приговарала, рекавши да је то само још једна религија која нас збуњује и да нико стварно не зна о будућности. Али, Филис је била упорна и остављала је литературу по соби, надајући се да бих ја могла да је прочитам.

Била сам знатижељна у вези с тим зашто је Филис тако одушевљена тим новим веровањем, тако да сам једног дана узела једну књижицу. Она је имала интригантан назив Други свет. ’Наћулила сам уши‘ кад сам прелетела преко њених страна и видела реч „пакао“. На моје изненађење, сазнала сам да библијска реч „пакао“ у стварности указује на општи гроб човечанства и да тамо иду и добри и лоши људи. Такође сам сазнала да пакао није место мучења; мртви су несвесни и не могу ништа осећати (Проповедник 9:5, 10; Псалам 146:3, 4).

То ми је изгледало разумно, посебно кад је та књижица објаснила да љубазни и моћни Бог обећава да ће вратити мртве у живот преко чуда названог ускрсење (Јован 5:28, 29). Сада сам такође желела да установим више о стварима о којима је Џим причао Филис. Пронашла сам мали King James Version који ми је дао мој отац кад сам била дете и потражила стихове цитиране у књижици. То је потврдило оно што је било речено о паклу и стању мртвих.

Још једно фасцинантно изненађење за мене било је да сазнам да Бог има лично име, Јехова (Псалам 83:18, NW). Такође сам могла да видим да Бог има одређену сврху, или разлог, за све што ради или дозволи да се догоди. То ме је навело да се питам: ’Шта у ствари ја намеравам у свом животу?’ Отада сам почела да се питам да ли је за мене најбоље да тако озбиљно гледам на спортове — скоро до те мере да искључим све остало.

Поступање по одлукама

Џим и Филис уопште нису знали да се моје гледиште на живот променило, али су то установили кад је наша породица била позвана на забаву код једног пријатеља. У то време, у таквим приликама сви присутни би устали и била би подигнута здравица за краљицу Енглеске, и сви би подигли своје чаше да наздраве. Међутим, ја сам одлучила да останем да седим с Џимом и Филис. Они нису могли да верују својим очима кад су ме видели да још увек седим! Наравно, ми тиме нисмо желели показати никакво непоштовање, већ смо као хришћани сматрали да треба да будемо неутрални и да не учествујемо у таквим националистичким церемонијама (Јован 17:16).

Међутим, моји родитељи и остатак породице били су ужаснути. Рекли су да смо нелојални, или луди — или обоје! И онда, кад смо Филис и ја присуствовале годишњој додели награда за женски крикет тим, слична ствар се догодила током националистичке церемоније. Резултат је био да смо се обе повукле из тима. То није било тако тешко као што сам мислила да ће бити, јер сам схватила да сам привржена и лојална Христу Исусу, Краљу Божјег небеског Краљевства.

Филис је сада објаснила да треба да редовно присуствујем састанцима Јеховиних сведока како бих изградила своју веру помоћу више библијског спознања. У то време у Мелбурну је била само једна скупштина, тако да сам почела да присуствујем њеним састанцима сваке недеље послеподне. Ускоро сам се уверила да је то Божја права земаљска организација.

Недуго након тога била сам позвана да учествујем у скупштинској активности проповедања од куће до куће. У почетку сам се снебивала, али једног недељног јутра одлучила сам да им се придружим тек да видим како се то ради. Било ми је драго кад сам била додељена да пратим једну искусну Сведокињу која је уверљиво говорила на првим вратима и наишла на повољну реакцију станара. Помислила сам: ’Па, то није било тако тешко, али требаће ми доста вежбања пре него што ја будем могла да то урадим тако добро.‘ Зато замислите моје чуђење кад ми је та Сведокиња, после тих првих врата, рекла: „Сада можеш кренути и сама.“

„Сама?“ питала сам, забезекнута! „Мора да се шалиш! Шта ћу рећи ако ми неко постави питање а ја не знам одговор?“ Али мој партнер је био упоран. Тако сам, дословно дрхћући, кренула сама док је она наставила да сведочи људима на другој страни улице. Некако сам преживела то прво јутро.

Отада сам почела да учествујем у делу проповедања сваке недеље ујутро. Кад ми је неко на вратима поставио питање на које нисам могла да одговорим, ја бих рекла: „Истражићу то и поново доћи до вас.“ На срећу, Јехова је наставио да ми даје снагу и храброст да и даље тежим за својим новим смисаоним начином живота. Предала сам му свој живот, и октобра 1939. крстила сам се у једном базену у Мелбурну. Ускоро након тога је Филис, која се већ била удала за Џима, питала зашто не почнем с пионирском службом.

Служба у подружници

Јануара 1941, ускоро након што сам почела да радим у Бетелу, како смо звали подружницу, дело Јеховиних сведока у Аустралији било је забрањено. Након тога војска је преузела наш бетелски дом у Стратфилду, а ја сам била послана на фарму Друштва у Инглебурну, око 48 километара изван Сиднеја. Јуна 1943. суд је разрешио Watch Tower Society и уклонио забрану. До краја те године, нас 25 било је позвано назад у стратфилдски Бетел. Тамо сам наставила да радим у вешерају, као и да учествујем у другим дужностима у дому.

Изгледа да је следећа деценија прошла брзо. Онда сам се, 1956, удала за сарадника из Бетела, Теда Виленда. Тед је био веома миран, стрпљив човек, и били смо радосни кад смо добили одобрење да наставимо да живимо у Бетелу као муж и жена. Обоје смо ценили наш смисаон начин живота, срећни за предност да служимо у аустралској подружници. Наравно, поред нашег бетелског рада, имали смо радост да заједно радимо на помагању другима да постану Христови ученици. Као један пример, можете читати о породици Викс у издању Пробудите се! од 8. фебруара 1994.

Стални пораст проповедања Краљевства захтевао је да се наше особље повећа за само 10 или 12 особа током мојих првих 30 година у Бетелу. Али, у 1970-им ситуација се нагло променила кад смо овде почели да штампамо часописе Кула стражара и Пробудите се! Изградња на новој штампарији почела је јануара 1972. Ускоро је из Јапана стигла нова штампарска машина тешка 40 тона, и до 1973. ми смо штампали скоро 700 000 часописа месечно. Наша бетелска породица сада је заиста почела да расте.

Године 1970-те донеле су ми и личну тугу. Најпре је мој драги муж, Тед, умро 1975. у старости од 80 година. Онда је, за мање од годину дана, мој остарели отац заспао смртним сном. Много утехе сам добијала од Јехове и његове Речи, Библије, и од моје духовне браће и сестара. Такође ми је у великој мери помогло то што сам у Бетелу остала запослена својим смисаоним активностима током тог веома жалосног периода у мом животу.

Међутим, живот иде даље, и ја сам поново почела да осећам задовољство и благослове, сада као удовица. Године 1978, присуствовала сам конгресу у Лондону, у Енглеској, и након тога посетила сам светску централу Watch Tower Societyja у Бруклину, у Њујорку. То што сам видела стотине моје браће и сестара како срећно раде тамо у бруклинском Бетелу остаје за мене једна инспирација све до данашњег дана.

Кад су 1970-е дошле крају, сазнали смо да се планира даљње проширење за аустралијски бетелски комплекс. Међутим, то ширење није се догодило у Стратфилду, где смо употребили већину нашег земљишта. Уместо тога, требало је да се нови, много већи комплекс изгради на нашем земљишту у Инглебурну, где сам радила током забране почетком 1940-их.

Континуирани смисаони начин живота

Како је било узбудљиво јануара 1982. кад смо се преселили у наше нове објекте! Истина, у почетку је било мало тужно због напуштања познате средине, али ускоро смо били одушевљени нашим новим домом од 73 предивне спаваће собе. Сада, уместо да гледамо у зидове од цигала и улице у предграђу, видимо зелена поља и дрвеће, стоку која пасе и величанствене изласке и заласке сунца — изузетно угодан амбијент.

На дан 19. марта 1983. имали смо прекрасно посвећење новог комплекса на дивном јесењем сунцу. Лојд Бари из Водећег тела Јеховиних сведока одржао је подстичући говор за посвећење. Лично сам ценила то што су он и његова жена били присутни на програму посвећења, пошто сам радила с њима у стратфилдском Бетелу кад смо сви били много млађи.

Непрестани пораст активности проповедања Краљевства учинио је неопходним даљње проширење наших објеката овде у Инглебурну. Године 1987. повећан је број канцеларија. Онда је, 25. новембра 1989, била посвећена нова петоспратна зграда за становање и ново троспратно проширење фабрике. Како смо само нарасли — од мање од 4 000 слугу у Аустралији кад сам почела своју службу на око 59 000!

У скорије време аустралијска подружница је била постављена за једну од три Регионалне подружнице за изградњу у оквиру Друштва, заједно с Јапаном и Немачком. То је учинило неопходним и даљње проширење бетелског комплекса. Сада је завршена још једна троспратна зграда с канцеларијама, а близу је и завршетак рада на петоспратној згради за становање, која ће имати још 80 соба за смештај наше стално растуће породице.

У вешерају, имамо велико особље које се брине за посао, али често се сећам тог августовског дана 1940. кад сам била позвана да помогнем у том одељењу на две седмице. Тако сам захвална што су се те две седмице протегле на преко 50 година и што је Јехова Бог водио моје кораке према таквом смисаоном начину живота.

[Слика на 21. страни]

Кад сам имала 25 година

[Слика на 23. страни]

Наш дан венчања 1956.

[Слике на 24. страни]

Године 1938. моја сестра и ја биле смо прилично укључене у спортове, али сада мој живот је много продуктивнији