Страх — пријатељ или непријатељ?

„Размишљам о томе како желим да умрем. Не желим да ме упуцају, али ако би се то десило, желим да ме погоде у главу баш овде, тако да одмах умрем.“

РЕПОРТЕР часописа Los Angeles Times чуо је ово од једне 14-годишње девојчице. Интервјуисао је ученике о недавним убијањима — о томе како млади убијају и одрасле и друге младе. Извештај је био насловљен: „Свет страха.“

Сигурно знаш да многи живе у свету страха. Страх од чега? Било би тешко издвојити неки посебан страх. Погледај можеш ли пронаћи у суседном оквиру ствари којих се твоји пријатељи или многи људи у твом подручју плаше. Оквир је из часописа Newsweek од 22. новембра 1993, и показује резултате анкетирања „758 деце између 10 и 17 година, заједно с њиховим родитељима“.

Да су ти млади сада интервјуисани, они би могли навести додатне разлоге за страх, као што су земљотреси. Након катастрофалног потреса у Лос Анђелесу у јануару 1994, Time је известио: „Међу симптомима посттрауматских стресних поремећаја јесу неконтролисана ретроспекција, ноћне море, претерана будност и гнев због недостатка контроле над својим животом.“ Један бизнисмен који је одлучио да се пресели из тог подручја рекао је: „Штета није ништа. Него је то паника. Одлазиш у приземље у кревет с ципелама. Не спаваш. Само седиш тамо и сваке ноћи чекаш на њега. То је ужасно.“

„Низ катастрофа доводи Јапанце на ивицу нерава“, био је наслов извештаја из Токија, који је објављен 11. априла 1995. Он гласи: „Напад нервним гасом ... био је нарочито озбиљан ударац на психу Јапанаца јер је дошао као део низа догађаја који су заједнички створили фундаментално нову неизвесност у погледу будућности. ... Људи се више не осећају сигурнима на улицама које су некада биле чувене по својој безбедности дању или ноћу.“ И нису само стари они који се плаше. „Професор Ишикава [са универзитета Сејо] рекао је да је забринутост ... нарочито изражена међу младим људима, који често немају јасну слику о томе шта им доноси будућност.“

Докази наводе да „случај преовладавајућег терора може променити хемију мозга, чинећи људе осетљивијим на адреналинске таласе чак деценијама касније.“ Научници покушавају да схвате како мозак тумачи неку ужасну ситуацију — како процењујемо детаље и реагујемо са страхом. Професор Џозеф Леду написао је: „Тиме што откривамо нервне путеве кроз које нека ситуација узрокује да створење учи о страху, надамо се да расветљавамо општи механизам овог облика меморије.“

Ипак, већина од нас није толико много заинтересована за хемијску или нервну основу за страх. Реално је да смо можда више заинтересовани за одговоре на таква питања као што су: ’Зашто се плашимо? Како треба да реагујемо? Да ли је сваки страх добар?‘

Вероватно ћеш се сложити да ти страх понекад може помоћи. На пример, мрачно је док се приближаваш својој кући. Врата су одшкринута, иако си их оставио чврсто затворена. Чини ти се да кроз прозор видиш сенке које се крећу. Одмах си напет, и осећаш да нешто заиста није у реду. Можда је унутра лопов или провалник који има нож.

Твој инстинктивни страх од таквих ситуација могао би те спречити да безбрижно уђеш у опасну ситуацију. Страх ти може помоћи да предузмеш мере предострожности или да добијеш помоћ пре него што се суочиш с могућом повредом. Постоје многи такви примери: знак који те упозорава на високи напон; обавештење на радију о олуји која се бурно приближава твом подручју, продорна механичка бука из твојих кола док возиш на тесном путу.

У неким случајевима осећај страха сигурно може бити пријатељ. Може нам помоћи да се заштитимо или да мудро поступимо. Ипак, добро знаш да константан или интензиван страх заиста није пријатељ. Он је непријатељ. Може изазвати убрзано дисање, лупање срца, малаксалост, дрхтање, муку и осећај равнодушности у односу на околину.

Можда налазиш да је најинтересантније то што је Библија описала да ће наше време бити означено страховитим догађајима на земљи и интензивним страхом. Како то, и какав утицај то треба да има на твој живот и размишљање? Такође, зашто се може рећи да с библијског гледишта постоји свакодневни страх који је нарочито користан и добар? Да видимо.

[Оквир на 3. страни]

Запитани шта највише забрињава њих и њихове породице, одрасли и деца кажу да страхују:

ДЕЦА РОДИТЕЉИ

56% насилног злочина над чланом породице 73%

53% тога да одрасла особа изгуби посао 60%

43% немогућности да се обезбеди храна 47%

51% немогућности да се обезбеди доктор 61%

47% немогућности да се обезбеди кров над главом 50%

38% тога да члан породице има проблем с дрогом 57%

38% тога да њихова породица 33% неће да остане заједно

Извор: Newsweek од 22. новембра 1993.