Савест — терет или преимућство?
’МУЧИ ме савест!‘ С времена на време, практично сви доживљавамо грижу савести. Таква осећања могу да се крећу од једноставне узнемирености до мучног бола. Узнемирена савест може чак изазвати депресију или дубок осећај неуспеха.
Гледано из овог угла, зар савест није онда терет? Неки можда сматрају да јесте. Раније генерације мислилаца често су сматрале савест урођеном, прирођеном способношћу. Многи су сматрали да је она морални водич који је директно дао сам Бог. Зато се савест назива „Божја присутност у човеку“, „наша првобитна природа“, и чак „глас Божји“.
Међутим, последњих година постаје популарно заговарање да је савест углавном стечена способност — производ родитељског и друштвеног обликовања. Рецимо, неки психолози тврде да дете учи да се уздржава од непожељног понашања углавном из страха од казне, сматрајући да је оно што зовемо савест напросто оно што смо упили од личних вредности и веровања наших родитеља. Други указују на улогу коју друштво уопште игра у преношењу вредности и мерила. Неки на грижу савести гледају као на пуки сукоб између онога што бисмо желели да радимо и онога што угњетавачко друштво захтева да радимо!
Упркос теоријама, људи су увек изнова пружали отпор родитељима, породицама и читавим друштвима зато што им је њихова савест говорила да то ураде. Неки су чак били спремни да жртвују свој живот зарад савести! И упркос дубоким разликама међу светским културама, на такве поступке као што су убиство, пљачка, прељуба, лагање и инцест скоро универзално се гледа као на неисправне. Зар то не би био доказ да је савест урођена, прирођена?
Савест — библијско гледиште
Прави ауторитет у овој ствари јесте Јехова Бог. На крају крајева, „он [Бог] нас је створио, његови смо“ (Псалам 100:3). Он потпуно разуме наш састав. Божја Реч, Библија, објашњава да је човек био створен по Божјем „обличју“ (Постање 1:26). Човек је био створен са осећајем за то шта је исправно а шта неисправно; савест је од почетка била саставни део човекове природе. (Упореди с Постањем 2:16, 17.)
Апостол Павле то потврђује у свом писму Римљанима, пишући: „Кад паганци, који немају закона [Божјег], сами од себе чине што је по закону, они, не имајући закона, сами су себи закон. Они доказују да је дело закона записано у срцима њиховим, а сведоци су им за то савест и мисли којима се сами окривљују или правдају“ (Римљанима 2:14, 15). Запази да су многи који нису одгајани под божанским Законом што је био дат Јеврејима, ипак следили нека начела Божјег закона, не под притиском друштва, већ „сами од себе [„по природи“, NW]“!
Онда, далеко од тога да је терет, савест је божански дар, једно преимућство. Истина, она нам може нанети бол. Али када се исправно следи, може нас наградити и осећањима дубоког задовољства и унутрашњег мира. Она може да нас води, штити и мотивише. The Interpreter’s Bible коментарише: „Ментално и емоционално здравље може се сачувати само ако особа настоји да премости јаз између онога што ради и онога што осећа да би ваљало да ради.“ Како особа може премостити тај јаз? Да ли је могуће да обликујемо и школујемо своју савест? Ова питања биће размотрена у наредном чланку.