Захвална за дуг живот у Јеховиној служби
ИСПРИЧАЛА ОТИЛИЈА МИДЛЕН
Крајем 19. века, једрењаци су били усидрени један поред другог у луци Копервик у западној Норвешкој. У то време мушкарци и коњи вукли су теретна кола по улицама. Људи су користили парафинске лампе за осветљење, а у бело офарбане дрвене куће загрејаване су дрветом и коксом. Ту сам се родила јуна 1898, као друго од петоро деце.
ГОДИНЕ 1905, отац је био без посла па је отишао у Сједињене Државе. Вратио се три године касније с кофером пуним узбудљивих поклона за децу и свиленим тканинама и другим стварима за мајку. Али његов најдрагоценији посед биле су књиге Чарлс Тејз Расела под насловом Студије Писма.
Отац је почео да прича пријатељима и рођацима о стварима које је научио из тих књига. На састанцима у локалној капели, користио је Библију да покаже како не постоји горући пакао (Проповедник 9:5, 10). Године 1909, годину дана након што се отац вратио из Сједињених Држава, брат Расел је посетио Норвешку и одржао говоре у Бергену и Кристијанији, сада Осло. Отац је отишао у Берген да га слуша.
Већина људи оптуживала је оца да промовише лажна учења. Било ми га је жао и помагала сам му да комшијама дели библијске трактате. Године 1912, уручила сам један трактат о паклу кћерки једног свештеника. Псовала је и мене и оца. Била сам запрепашћена што свештеникова кћерка користи тако прљав језик!
Други Истраживачи Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали, повремено су нас посећивали у Копервику, а међу њима је био и Теодор Симонсен, способан говорник. Ја сам позивала људе на говоре које је држао у нашем дому. Пре свог говора свирао је цитру и певао, а после говора је отпевао песму за лаку ноћ. Дубоко смо га поштовали.
Још један посетилац нашег дома била је Ана Андерсен, колпортер, то јест пуновремени проповедник. Путовала је од града до града по целој Норвешкој, углавном бициклом, уручујући људима библијску литературу. Некада је била официр Армије спаса и знала је неке официре Армије спаса из Копервика. Дозволили су јој да одржи један библијски говор у њиховој кући за састанке, а ја сам позвала људе да дођу и слушају је.
Још један колпортер који нас је посећивао у Копервику био је Карл Гунберг. Тај скромни, мирни, али шаљиви човек такође је периодично служио и као преводилац у канцеларији подружнице у Ослу. Годинама касније тамо смо радили заједно.
Под утицајем религиозних гледишта
У то време већина људи не само што је имала јаку веру у Бога и Библију, већ је такође имала укорењена веровања, као што су паклена ватра и Тројство. Зато је настала прилична бука кад су Истраживачи Библије научавали да те доктрине нису биле у складу с Библијом. На мене су утицале снажне оптужбе наших комшија да је отац јеретик. Једном сам му чак рекла: „Оно што учиш није истина. То је јерес!“
„Дођи, Отилија“, охрабрио ме, „и види шта Библија каже.“ Затим ми је читао из Писма. Као резултат тога, моје поуздање у њега и у оно што је научавао је порасло. Охрабривао ме да читам Студије Писма, тако да сам у лето 1914. често седела и читала на једном брежуљку с погледом на град.
Августа 1914, људи су се гурали испред зграде локалних новина читајући о избијању Првог светског рата. Отац је дошао и видео шта се догађало. „Хвала Богу!“, узвикнуо је. У избијању рата је препознао испуњење библијских пророчанстава о којима је проповедао (Матеј 24:7). Многи Истраживачи Библије тада су веровали да ће ускоро бити узети на небо. Кад се то није догодило, неки су се разочарали.
Мој став за библијску истину
Године 1915, кад сам имала 17 година, завршила сам средњу школу и почела да радим на световном послу у једној канцеларији. Тада сам почела редовно да читам Кулу стражару. Али тек 1918. у Копервику су почели да се одржавају редовни састанци. На почетку је присуствовало нас петоро. Читали смо публикације Watch Tower Societyja, као што су Студије Писма, и осматрали материјал помоћу питања и одговора. Иако је мајка с цењењем говорила другима о Истраживачима Библије, никада није постала наш члан.
У канцеларији где сам радила, почев од 1918, упознала сам Антона Салтнеса, коме сам помогла да постане Истраживач Библије. У то време постала сам редован објавитељ и крстила сам се 1921. на једном већем скупу у Бергену.
У мају 1925. у Еребру, у Шведској, био је одржан већи скуп за целу Скандинавију. Било је преко 500 присутних, а међу њима је био и Џозеф Ф. Ратерфорд, председник Watch Tower Societyja. Нас око 30 путовало је из Осла возом у резервисаном вагону.
На том скупу било је објављено да ће у Копенхагену, у Данској, бити основана канцеларија за северну Европу, да би водила рачуна о проповедничком делу у целој Скандинавији и балтичким земљама. Вилијам Деј из Шкотске био је одређен да надгледава дело проповедања. Сви су га волели, и ускоро је постао познат као Велики Шкот. Брат Деј на почетку није знао ниједан скандинавски језик, тако да је током састанака и већих скупова седео позади и чувао децу, да би њихови родитељи могли да се концентришу на оно што се говорило на подијуму.
Кула стражара од 1. марта 1925. осматрала је 12. поглавље Откривења и објаснила да се то поглавље односи на рођење Божјег Краљевства, и да се то рођење одиграло на небу. Кула стражара је објаснила да се то десило 1914. Било ми је тешко да то разумем, па сам увек изнова читала тај чланак. Кад сам га коначно разумела, била сам веома срећна.
Кад су у нашем разумевању библијских тема биле извршене исправке, неки су се спотакли и повукли од Божјег народа. Кад је било тешко разумети неку такву исправку, увек сам пуно читала материјал покушавајући да разумем резоновање. Ако и даље не бих разумела ново објашњење, чекала сам разјашњење. Увек изнова била сам награђена због такве стрпљивости.
Служба у Бетелу
Неколико година радила сам као књиговођа, секретарица и благајница округа. Године 1928, особа која се бринула за финансијске ствари Заједнице разболела се и морала да напусти Бетел. Пошто сам имала искуства у таквом послу, замолили су ме да то преузмем. У јуну 1928. почела сам бетелску службу. Брат Деј нас је понекад посећивао и прегледавао моје рачуне. Наша бетелска породица је такође преузимала вођство у јавном проповедничком делу у Ослу, где смо тада имали само једну скупштину.
Неки од нас су помагали слузи за отпрему у Бетелу, брату Саксхамеру, код паковања и слања часописа Златни век (сада Пробудите се!). Међу онима који су помагали била су браћа Симонсен и Гунберг. Било нам је добро, и често смо певали песме док смо радили.
Уверена у наду у Краљевство
Године 1935. дошли смо до разумевања да „мноштво велико“ није нека секундарна небеска класа. Научили смо да оно уместо тога представља класу која преживљава велику невољу и има прилику да живи заувек у Рају на земљи (Откривење 7:9-14). С тим новим разумевањем, неки који су узимали симболе Меморијала схватили су да имају земаљску наду, и престали су да узимају симболе.
Иако никада нисам имала сумње што се тиче моје небеске наде, често сам мислила: ’Зашто Бог жели баш мене?‘ Осећала сам да нисам достојна тако велике предности. Као малој, стидљивој женици, било ми је чудно да о себи размишљам као о краљу који влада заједно с Христом на небу (2. Тимотеју 2:11, 12; Откривење 5:10). Међутим, размишљала сам о речима апостола Павла да није позвано „много моћних“, већ да „оно што је слабо пред светом изабрао је Бог, да тиме збуни оно што је јако“ (1. Коринћанима 1:26, 27).
Активности током Другог светског рата
Деветог априла 1940, немачке трупе су напале Норвешку, и ускоро окупирале земљу. Као резултат рата, многи су постали пријемљиви за поруку о Краљевству. Од октобра 1940. до јуна 1941, уручили смо више од 272 000 књига и брошурица. То значи да је свако од преко 470 Сведока колико их је тада било у Норвешкој за тих девет месеци уручио, у просеку, више од 570 књига и брошурица!
Осмог јула 1941, Гестапо је посетио све председавајуће надгледнике и рекао им да ако се дело проповедања не обустави, биће послати у концентрационе логоре. Пет немачких полицајаца дошло је у Бетел и конфисковало доста имовине Watch Tower Soietyja. Бетелска породица је била одведена и испитивана, али нико од нас није био затворен. Коначно, 21. јула 1941, зграда Заједнице, у улици Инкогнито бр. 28б, била је конфискована, а наше дело проповедања забрањено. Вратила сам се у Копервик и нашла световни посао да бих се издржавала.
У то време, отац је служио као пионир. Једног дана нацисти су дошли и претресли очеву кућу. Узели су сву његову литературу, укључујући и његове Библије и библијске конкорданце. У том периоду добијали смо само оскудну залиху духовне хране. Да бисмо остали духовно јаки, увек изнова смо проучавали старије књиге, као што је књига Владавина, и наставили смо да проповедамо.
Нажалост, у многим местима браћа су била подељена. Једни су били мишљења да треба да проповедамо отворено и да идемо од куће до куће, док су други сматрали да треба да радимо тајније, контактирајући с људима на друге начине. Тако истакнута браћа, која су раније веома добро сарађивала и коју смо толико волели, нису говорила међу собом. Подела међу њима донела ми је већу бол у срцу него било која друга ситуација у мом животу као Сведока.
Обновљена активност после рата
После рата, у лето 1945, брат Деј је посетио Норвешку и одржао састанке у Ослу, Скиену и Бергену. Апеловао је на браћу да закопају ратну секиру и замолио све који су желели да то ураде да устану. Сви су се подигли! Та несугласица је била трајно решена децембра 1945, после посете Натана Х. Нора, тадашњег председника Watch Tower Societyja.
У међувремену, 17. јула 1945, добила сам телеграм од слуге подружнице, брата Енока Емана, где је стајало: ’Када можеш да се вратиш у Бетел?‘ Неки Сведоци су говорили да треба да останем код куће и бринем се о оцу, који је тада имао преко 70 година. Али отац ме охрабрио да наставим с бетелском службом, што сам и учинила. Године 1946, Марвин Ф. Андерсон, брат из Сједињених Држава, постао је наш надгледник подружнице, и дело проповедања било је реорганизовано.
Током летњих одмора враћала сам се у Копервик да видим породицу. Моја два брата и две сестре нису постали Сведоци, али увек су били пријатељски настројени према оцу и мени. Један мој брат је постао лучки капетан и капетан брода, а други је био учитељ. Иако сам у материјалном погледу имала мало, отац им је говорио: „Отилија је богатија од вас.“ И то је била истина! Оно што су они стекли није могло да се упореди с духовним богатством које сам ја имала! Отац је умро 1951. у старости од 78 година. Мајка је преминула 1928.
Један важан догађај у мом животу било је присуствовање међународном конгресу Јеховиног народа у Њујорку 1953. Те године број објавитеља на светском пољу премашио је 500 000, а конгресу је присуствовало више од 165 000! Пре тог конгреса из 1953, недељу дана радила сам у бруклинском Бетелу, централи Јеховине организације на земљи.
Чиним оно што могу
У задњим годинама вид ми се погоршао због катаракте. С јаким наочарима и лупом још увек могу мало да читам издања крупним словима. А хришћанске сестре ме посећују и читају ми два пута седмично, за шта сам веома захвална.
Моја проповедничка активност такође је ограничена. Преко лета, хришћанске сестре ме повремено изводе у мојим инвалидским колицима до неког места где могу мало да проповедам. Такође редовно шаљем часописе и брошуре школама у Копервику, као што је основна школа где сам пре скоро 100 година била ђак. Драго ми је што и даље могу да будем редован објавитељ.
На срећу, трпезарија и Дворана Краљевства су на истом спрату где и моја соба у Бетелу, који је од 1983. смештен у Итре Енебаку изван Осла. Тако могу да дођем на јутарње обожавање, оброке и наше састанке помоћу дупка. И срећна сам што још увек могу да идем на конгресе и веће скупове. Радујем се кад се састанем с браћом коју знам многе године, као и с новом браћом и сестрама и многом фином дечицом.
Одржати веру до краја
Благослов је бити окружен активним, пријатним и духовним људима овде у Бетелу. Кад сам почела бетелску службу, цела породица је била сачињена од оних који су имали небеску наду (Филипљанима 3:14). Сада сви у Бетелу, осим мене, жељно ишчекују да заувек живе на земљи.
Истина, очекивали смо да ће Јехова раније предузети акцију. Па ипак, радујем се кад видим како велико мноштво постаје све веће и веће. Какав сам пораст само видела! Кад сам се први пут ангажовала у служби, широм света било је око 5 000 објавитеља. Сада их има више од 5 400 000! Заиста, видела сам како од ’најмањега постаје хиљада, од малога силан народ‘ (Исаија 60:22). Треба да останемо у ишчекивању Јехове, као што је написао пророк Авакум: „Ако одоцни, чекај га, јер ће се испунити“ (Авакум 2:3).