Онисифор — храбри утешитељ

„ОПОМИЊИТЕ се сужања, као да сте и ви сужњи, и оних који трпе“ (Јеврејима 13:3). Када је апостол Павле око 61. н. е. написао ове речи, већ је више пута лично искусио затвореништво и доживеће га поново пред своју мученичку смрт (Дела апостолска 16:23, 24; 22:24; 23:35; 24:27; 2. Коринћанима 6:5; 2. Тимотеју 2:9; Филимону 1). Тада је било нужно, као што је и сада, да се скупштине брину за сувернике који пролазе кроз испите своје вере.

Један ученик из првог века који је посебно пазио на ову потребу био је Онисифор. Он је посећивао Павла за време његовог другог затвореништва у Риму. Што се Онисифора тиче, апостол је написао: „Господ да да̂ милост Онисифорову дому, јер ме много пута утеши, и окова мојих не постиде се, него, дошавши у Рим, потражи ме још с већим старањем и нађе ме“ (2. Тимотеју 1:16, 17). Да ли си икада узео времена да добро поразмислиш о томе шта ових неколико речи стварно значе? Чинећи то вероватно ће ти порасти цењење за Онисифора. Увидећеш да је био један храбри утешитељ.

Друго Павлово затвореништво

Након што је био ослобођен из свог првог затвореништва, Павле је поново био у римском затвору, али под другачијим условима. Претходно су пријатељи могли да дођу код њега у његову сопствену закупљену кућу, и изгледао је уверен да му се ближило ослобођење. Сада напуштен од већине, назирао је мучеништво (Дела апостолска 28:30; 2. Тимотеју 4:6-8, 16; Филимону 22).

Павле је овога пута у затвору био око 65. н. е. Скоро годину дана раније — јула 64. н. е. — ватра је прохујала Римом, изазивајући знатну штету у 10 од 14 градских предела. Према римском историчару Тациту, император Нерон није могао да „отклони злослутно веровање да је велики пожар био последица налога. Због тога, да би се решио гласина, Нерон је свалио кривицу на класу коју су мрзели због њихових гадости и досудио им најпробранија мучења, а становништво их је звало хришћанима... Ругање сваке врсте пратило је њихову смрт. Прекривене животињским кожама, растрзали би их пси и убијали, или би их прибијали на крстове, или осуђивали да изгоре на ломачама, како би служили као ноћно осветљење, кад нестане дневног светла“.

У таквој атмосфери са сличним изгледима Павле се нашао поново у затвору. Није ни чудо што је био толико захвалан за посете свог пријатеља Онисифора! Али погледајмо ту исту ситуацију из Онисифоровог угла.

Посећивање затвореника Павла

Изгледа да је Онисифорова породица живела у Ефесу (2. Тимотеју 1:18; 4:19). Да ли је Онисифор у престоницу царства дошао својим послом или баш да би посетио Павла, није наведено. Било како било, апостол се изјаснио: ’Дошавши у Рим [Онисифор] ме много пута утеши [’освежи‘, NW]‘ (2. Тимотеју 1:16, 17). Како га је освежио? Иако је сасвим могуће да је Онисифорово подупирање могло укључивати и материјалну помоћ, очигледно је његово присуство такође послужило као освежавајуће средство да ојача и охрабри Павла. У ствари, у неким преводима читамо: „Више пута [ме] је окрепио“, или „много пута ме утјеши“.

У то време удовољити жељи да се посети један хришћански затвореник у Риму, представљало је изазов. За разлику од времена када је Павле био први пут у затвореништву, хришћани у Риму су очигледно изгубили везу с њим. У огромном граду као што је Рим, уопште није био лак задатак пронаћи једног анонимног затвореника, међу великим бројем оних који су у оковима због разноразних прекршаја. Зато је била потребна једна марљива потрага. Изучавалац Ђовани Ростањо, ствари описује на овај начин: „Проблеми су могли бити различите природе. Изнад свега, у потрази је била потребна неуобичајена опрезност. Скупљати информације овде-онде и изгледати узнемирено у тражењу затвора који држи једног фанатичног старог затвореника, умешаног у бројне злочине могло је изазвати претерану сумњу.“

Писац П. Н. Харисон повлачи једну живописну слику те исте ситуације, рекавши: „Изгледа да у струјању гомиле бацамо летимичан поглед на лице на ком се огледа намера, и са изазваним занимањем пратимо тог странца са удаљених егејских обала, док се провлачи кроз лавиринт непознатих улица, куцајући на многа врата, пратећи сваки траг, упозорен на ризик који предузима али се не да одвратити од свог трагања; све док га у некој непознатој затворској кућици један познати глас не поздрави, и он открива Павла ланцем везаног за једног римског војника.“ Ако је то место имало било попут других римских затвора, вероватно је било хладно, мрачно и веома прљаво место, које је обиловало ланцима и јадима свих врста.

Бити препознат као пријатељ затвореника као што је Павле, био је ризичан подухват. А још ризичније било је посећивати га. Отворено се идентификовати као хришћанин значило је изложити се опасности од хапшења и смрти мучењем. Али, Онисифор се није задовољио да га посети само једном или двапут. Није се ни стидео нити плашио да то чини ’много пута‘. Онисифор је стварно живео у складу са значењем свог имена, „доносилац добитка“, пружајући охрабрење и помоћ пуну љубави, упркос опасностима.

Зашто је Онисифор чинио све ово? Брајан Рапске је запазио: „Затвор је био не само место физичке патње већ и место дубоке узнемирености због стресова које је доносио затворенику. У таквом склопу, физичко присуство и усмено охрабрење помагача, могло би затворенику бити велика емоционална подршка.“ Онисифор је то очигледно увидео и храбро је стајао уз свог пријатеља. Како ли је само Павле ценио такву помоћ!

Шта се збило са Онисифором?

У својој другој посланици Тимотеју, Павле је послао поздраве Онисифоровом домаћинству и рекао везано за њега: „Да да̂ њему Господ да нађе милост од [„Јехове“, NW] у дан онај“ (2. Тимотеју 1:18; 4:19). Многи сматрају да се речи „у дан онај“ односе на Божји дан суда и стога закључују да је Онисифор умро. Уколико је то био случај, можда се „Онисифор упутио у ту опасну четврт једном заувек, и платио... казну животом“, указује П. Н. Харисон. Наравно, можда је Онисифор само био одсутан, или га је Павле укључио у своје поздраве које је послао целом домаћинству.

Неки опет верују да има посебне важности у тој изјави: „Да да̂ њему Господ да нађе милост од Господа у дан онај.“ Они сматрају да ове речи оправдавају посредничке молитве у корист изгнаних живих душа, које можда пате у некаквом духовном царству. Међутим, таква замисао сукобљава се с библијским учењем да мртви нису свесни ничега (Проповедник 9:5, 10). Чак и да је Онисифор умро, Павле је једноставно изразио жељу да његов пријатељ нађе у Бога милост. „Ту жељу имамо право да гајимо за свакога“, каже Р. Ф. Хортон. „Али молити за мртве, и држати за њих мисе, јесте мисао далеко ван [апостоловог] ума.“

Будимо лојални утешитељи

Било да је Онисифор помажући Павлу стварно изгубио свој живот или да није, он га је заиста ризиковао да би пронашао апостола и посећивао га у затвору. И нема дилеме да је Павле ценио ту веома потребну подршку и охрабрење које је добијао од Онисифора.

Када сухришћани доживљавају кушње, прогонство или затвореништво можемо бити у положају да их утешимо и охрабримо. Нека бисмо се стога молили у њихову корист и с пуно љубави чинили све што можемо да бисмо им помогли (Јован 13:35; 1. Солуњанима 5:25). Попут Онисифора будимо храбри утешитељи.

[Слика на 31. страни]

Онисифор је храбро тешио апостола Павла у затвореништву