Незабораван догађај у Француској

„НЕЋЕМО ЈЕХОВИН ГРАД!“ стајало је на постерима излепљеним по целом граду. „Сви заједно против Јеховиног пројекта“ подстицала је једна група противника. Дословно стотине чланака у штампи изнело је ствар у јавност. Потписивале су се петиције, и поплава од преко пола милиона летака који су спомињали тај пројекат преплавила је локалне поштанске сандучиће. Какав је то био пројекат који је узнемирио сан иначе тихог града Лувијеа, на северозападу Француске? Предложена изградња нове канцеларије подружнице и стамбеног простора Јеховиних сведока.

Јехова чини да расте

Активност Јеховиних сведока у Француској почела је још пред крај 19. века. Прво складиште за библијску литературу било је отворено 1905. у Бовену, у јужној Француској, а од 1919, у Паризу је функционисала једна мала канцеларија. Канцеларија подружнице у том граду званично је отворена 1930, а идуће године особље канцеларије се преселило у бетелски дом смештен у Енжин ле Бену, северно од Париза. Након Другог светског рата, бетелска породица се поново преселила у Париз, а 1959, подружница је пребачена у једну петоспратницу у Булоња-Бијанкуру, на западној периферији престонице.

Због напретка дела проповедања о Краљевству, штампарија и експедит су 1973. премештени у Лувије, 100 километара западно од Париза, док су канцеларије остале у Булоња-Бијанкуру. Међутим, због раста броја објавитеља у Француској, објекти у Лувијеу нису више одговарали, упркос проширењу 1978. и 1985. Стога је било одлучено да се бетелска породица увећа и цела окупи на једном месту. Овај пројекат се, као што је споменуто на почетку, није баш свакоме свидео. Упркос таквом противљењу, пронађено је место на само један и по километар од штампарије. Уследило је шест година напорног рада, и коначно, након 23 године одвојености, цела бетелска породица била је у августу 1996. уједињена у Лувијеу.

Зато се с великом радошћу срећно мноштво од њих 1 187, укључујући и 300 чланова француске бетелске породице и 329 делегата из 42 друге подружнице, окупило у суботу, 15. новембра 1997, да би послушало говор за посвећење који је одржао брат Лојд Бари, члан Водећег тела. Међутим, с обзиром на чињеницу да се ово посвећење одржавало упркос непријатељству и једној дуготрајној, клеветничкој медијској кампањи против Јеховиних сведока по целој Француској, сматрало се да сви Сведоци из Француске треба да имају прилику да учествују у прослави те победе. Као последица тога, у недељу, 16. новембра, у Изложбеном центру Вилепин, на самом северу Париза, био је организован специјални састанак с темом „Останите у Христовој љубави“. Били су позвани сви Јеховини сведоци из Француске, заједно са Сведоцима из Белгије и Швајцарске који говоре француски, као и скупштине из Британије, Немачке, Луксембурга и Холандије.

Значајно окупљање

Припреме за овај скуп започете су шест месеци раније. А онда, само две седмице пре посвећења, француске камионџије су штрајковале, блокирајући главне путеве и залихе горива. Да ли ће столице и друга опрема проћи на време? Да ли ће барикаде на путевима спречити браћу да дођу? Свима је лакнуло када се штрајк за мање од недељу дана завршио, те су путеви поново били отворени за саобраћај. У петак увече пре викенда посвећења, 38 камиона је доставило 84 000 столица двема пространим дворанама изнајмљеним за ту прилику. Више од 800 браће и сестара радило је преко целе ноћи све до пола десет у суботу ујутро како би наместили столице, подијум, озвучење и девет огромних видео-екрана.

У недељу у 6.00 ујутро, врата су била отворена, и мноштва су почела да се сливају. Укупно 17 специјално изнајмљених возова довезло је у престоницу више од 13 000 Сведока. На железничким станицама је било преко двеста локалне браће и сестара како би поздравили путнике и допратили их у групама до конгресног места. Једна сестра је рекла да им је ова љубазна припрема пружила „осећај сигурности и среће“.

Други су у Париз стигли авионом или колима. Међутим, већина је дошла у 953 аутобуса, док су Сведоци с подручја Париза користили јавни превоз како би се превезли до Изложбеног центра. Многи су путовали целу ноћ или су врло рано пошли од куће, али њихово узбуђење што присуствују овом састанку било је приметно. Поновне сусрете пријатеља који се годинама нису видели пратили су повици одушевљења и срдачни загрљаји. Шарене народне ношње давале су раздраганом мноштву међународни призвук. Нема сумње, дешавало се нешто изванредно.

До почетка програма, у 10.00 ујутро, није остало ниједно место, али стотине људи су ипак пристизале сваког минута. Где год да је погледао, човек је могао видети мноштво насмејаних лица. Хиљаде су или остале да стоје или су селе на бетонски под. У духу теме овог састанка, многи млади су љубазно стајали како би омогућили старијима да седе. „Како смо били срећни што смо уступили места браћи и сестрама које не познајемо, али који су нам тако драги!“ написао је један пар. Многи су показали изврстан самопожртвован дух: „Цео дан смо стајали поред столица око којих смо целу ноћ у петак помагали да се поставе. Али већ само то што смо присутни узроковало је да будемо испуњени захвалношћу према Јехови.“

Упркос умору или неудобности, делегати су с великом пажњом слушали извештаје из других земаља и говоре Лојда Барија и Данијела Сидлика, који је такође члан Водећег тела. Брат Бари је развио тему „Јехова живот крепи“, и сликовито истакао како Јехова благосиља свој народ порастом упркос разноразним кушњама. Говор брата Сидлика био је под насловом „Срећан је народ чији је Бог Јехова“. Оба говора су била нарочито правовремена с обзиром на противљење на које Јеховини сведоци сада наилазе у Француској. Брат Сидлик је показао да права срећа не зависи од спољашњих фактора, већ од нашег односа с Јеховом и нашег става према животу. На његово питање публици: „Да ли сте срећни?“ било је одговорено громогласним аплаузом.

Једна сестра која је „изгубила радост“ касније је написала: „Наједном сам схватила да ми је срећа доступна. Погрешно сам усмеравала своје напоре, а кроз овај говор, Јехова ми је показао како треба да се променим.“ Један други брат је изјавио: „Сада желим да се борим да бих обрадовао Јеховино срце. Не желим ничему дозволити да уклони радост коју сам почео осећати дубоко у себи.“

Када се састанак приближио крају, председавајући је с великим одушевљењем објавио публици: 95 888 — највећи скуп Јеховиних сведока у Француској!

Након завршне песме, коју су многи отпевали са сузама радосницама у очима, и закључне молитве, браћа су пошла кући са измешаним емоцијама. Срдачна, пријатељска атмосфера тог скупа није прошла незапажено. Возачи аутобуса су дали многе позитивне коментаре о ставу делегата. Импресионирала их је и организација која је омогућила да сва 953 аутобуса за два сата напусте Изложбени центар без иједног јединог загушења у саобраћају! Запослени у железници и јавном превозу такође су много ценили владање делегата. Уследили су многи изврсни разговори, и дато је добро сведочанство.

„Оаза у пустињи“

Апостол Павле је подстицао сухришћане: „Пазимо један на другога, да се такмичимо у љубави и у добрим делима... један другога подржавајмо [„бодримо“, Ча], и то утолико више уколико видите да се приближује дан“ (Јеврејима 10:24, 25). Сигурно, овај посебни састанак био је извор великог охрабрења за све, „оаза у пустињи“ како га је једна сестра описала. „Отишли смо окрепљени, охрабрени, ојачани и одлучнији него икад да се радујемо у Јеховиној служби“, написала су браћа из подружнице у Тогоу. „Они који су били потиштени отишли су кући срећни“, рекао је један покрајински надгледник. „Браћа су била подстакнута и ојачана“, изјавио је један други. Један пар је био подстакнут да напише: „Никада се раније нисмо осећали тако близу Јеховине организације.“

„Чврсто стоји на правоме путу нога моја. Благосиљаћу Господа на скупштинама“, изјавио је псалмиста (Псалам 26:12). Такви хришћански скупови свима омогућују да духовно поново стану на ноге упркос препрекама. „Какве год да су невоље“, потврдила је једна сестра, „ови изванредни тренуци урезали су се дубоко у наша срца и увек ће бити ту да нас теше.“ Један путујући надгледник је слично написао: „Кад наступе тешка времена, сећање на овај предукус Раја помоћи ће нам да изађемо на крај с њима.“

„Дајте Господу, племена народа, дајте Господу славу и част!“ подстиче Псалам 96:7. Нема сумње, посвећење нових објеката подружнице у Француској импресивна је победа за Јехову. Само је он могао остварити тај пројекат упркос тако одлучном и раширеном противљењу. Јеховини сведоци у Француској одлучнији су него икад да ’остану у Христовој љубави‘ и да ’пуштају да сјаји светлост њихова‘ (Јован 15:9; Матеј 5:16). Сви који су присуствовали програму посвећења безрезервно деле осећања псалмисте: „То би од Господа, и дивно је у очима нашим“ (Псалам 118:23).

[Слика на 26. страни]

Данијел Сидлик

[Слика на 26. страни]

Лојд Бари

[Слика на 26. страни]

Специјалном програму у Изложбеном центру Вилепин присуствовало је њих 95 888

[Слика на 28. страни]

Хиљаде оних из публике стајали су или су седели на поду да би слушали