Да ли је неправда неизбежна?

„У пркос свему, и даље верујем да су људи у срцу заиста добри. Једноставно не могу своје наде да градим на темељу који чине неред, беда и смрт“ (Ана Франк).

АНА ФРАНК, једна петнаестогодишња Јеврејка, написала је ове дирљиве речи у свом дневнику кратко пре своје смрти. Више од две године, њена породица се скривала на једном тавану у Амстердаму. Њене наде у бољи свет су се распршиле када је нацистима један доушник издао где се налазе. Наредне године, 1945, Ана је умрла од тифуса у концентрационом логору Берген-Белсен. Шест милиона других Јевреја задесила је слична коб.

Хитлеров ђаволски план да искорени цео један народ, можда је најгори случај расне неправде коју је наш век видео, али не и једини. Године 1994, преко пола милиона Тутсија масакрирано је у Руанди, само зато што су припадали „погрешном“ племену. А током Првог светског рата, око милион Јермена је погинуло у етничком чишћењу.

Сурово лице неправде

Геноцид није једино лице неправде. На сиромаштво које лагано убија, социјална неправда осуђује око петину људског друштва. Што је још горе, међународна група за људска права Anti-Slavery, процењује да је преко 200 000 000 људи у ропству. Можда у данашњем свету има више робова него икада раније у историји. Можда се не продају на јавним лицитацијама, али њихови услови рада су често гори од услова већине робова у ранијим временима.

Правна неправда лишава милионе људи основних права. „Кршење људских права догађа се практично сваки дан негде по свету“, наводи Међународна амнестија у свом извештају за 1996. „Најугроженији су сиромаси и они који су у неповољном положају, нарочито жене, деца, старији људи и избеглице.“ Извештај је запазио: „У неким земљама, државне структуре су готово срушене, те тако немају законску снагу да заштите слабе од јаких.“

Током 1996, у више од стотину земаља десетине хиљада људи је било у притвору и мучено. А недавних година, стотине хиљада људи је просто нестало, очигледно су их отеле или неке снаге безбедности или терористичке групе. За многе од њих се претпоставља да су мртви.

Ратови су, свакако, неминовно неправедни, али постају и све неправеднији. Савремени ратови циљају на цивилно становништво, укључујући и жене и децу. Али то није само због тога што се по градовима бацају бомбе на све одреда. Жене и девојке се рутински силују као део војних операција, а многе побуњеничке групе насилно одводе децу како би их обучили да постану убице. Коментаришући о овим трендовима, извештај Уједињених нација „Утицај оружаних сукоба на децу“, наводи: „Све већи и већи део света увучен је у пустош моралног вакуума.“

Нема сумње да овај морални вакуум доводи до света прожетог неправдом — било да је она расна, социјална, правна или војна. То, наравно, није ништа ново. Пре више од две и по хиљаде година, један хебрејски пророк се јадао: „Закон је слаб и бескористан, и правда се никада не чини. Злим људима иде боље него праведнима, те се правда тако изопачује“ (Авакум 1:4, Today’s English Version). Премда је неправда увек узимала маха, 20. век се мора сврстати у доба када ниво неправде достиже нове висине.

Да ли је неправда битна?

Битна је онда кад лично патиш због неправде. Битна је јер већину човечанства лишава њиховог права на срећу. Такође је битна јер често распирује крваве сукобе, који опет подржавају пламен неправде.

Мир и срећа су нераскидиво везани за правду, док неправда руши наде и слама оптимизам. Као што је то и Ана Франк на потресан начин открила, људи не могу своје наде градити на темељу који се састоји од нереда, беде и смрти. Као и она, сви чезнемо за нечим бољим.

Ова жеља је неке искрене људе наводила да људском друштву покушавају донети неку меру правде. С тим циљем, Општа декларација људских права, коју је 1948. усвојила Генерална скупштина Уједињених нација, наводи: „Сва људска бића рођена су као слободна и једнака по достојанству и правима. Надарена су разумом и савешћу и треба да се једно према другоме опходе у духу братства.“

Ово су засигурно племените речи, али човечанство је и даље далеко од остварења свог жељеног циља — једног праведног друштва где свако има једнака права и где се свако према другом понаша као према брату. Остварење овог циља, као што износи увод Декларације УН, служиће као „основа за слободу, правду и мир у свету“.

Да ли је неправда толико укорењена у структури људског друштва да се никада неће искоренити? Или ће се већ некако поставити неки темељ за слободу, правду и мир? Ако хоће, ко га може поставити и ко може засигурати да ће сви имати користи?

[Извор слика на 3. страни]

UPI/Corbis-Bettmann