Моја првенствена брига је да угодим Јехови
ИСПРИЧАО ТЕОДОРОС НЕРОС
Врата моје ћелије су се отворила и један официр је повикао: „Ко је Нерос?“ Када сам се јавио, наредио је: „Устани. Сад ћемо те стрељати.“ То се догодило 1952, у једном војном логору у Коринту, у Грчкој. Зашто ми је живот висио о тако танком концу? Пре него што вам то објасним, дозволите ми да вам испричам нешто о својој прошлости.
ОКО 1925, мој отац је дошао у контакт са Истраживачима Библије (како су Јеховини сведоци били тада познати). Ускоро је постао један од њих и усадио је своја веровања и у своје осморо браће и сестара, од којих су сви прихватили библијску истину, а такође и његови родитељи. Касније се оженио и ја сам рођен 1929. у Агриниону, у Грчкој.
Како су те године биле грозне за Грчку! Најпре, била је под окрутним диктаторством генерала Метаксаса, а затим 1939. избио је Други светски рат, и убрзо после тога нацисти су окупирали земљу. Харале су болештине и глад. Надуте лешеве су односили гурајући их у маленим колицима. Зло је у целом свету било и те како очигледно, баш као и потреба за Божјим Краљевством.
Живот посвећен служби
На дан 20. августа 1942, док смо се као група окупљали за састанак ван Солуна, наш председавајући надгледник нам је скренуо пажњу на то да британски борбени авиони бомбардују град и нагласио је колико смо били заштићени тиме што смо послушали савет да ’не остављамо саборе своје‘ (Јеврејима 10:25). Том приликом, окупили смо се на обали мора и ја сам био међу онима који су се спремили за крштење. Када смо изашли из воде, стали смо у ред а наша хришћанска браћа и сестре певали су нам песме похваљујући нас за донету одлуку. Био је то незабораван дан!
Кратко после тога, док сам с једним другим младићем посећивао људе током наше службе од куће до куће, ухапсила нас је полиција и одвела у полицијску станицу. Да би нагласили да нас сматрају комунистима и да је наше дело забрањено, пребили су нас и рекли нам: „Јехова је исто што и Стаљин, идиоти једни!“
У то време, беснео је грађански рат у Грчкој и антикомунистички дух био је веома изражен. Следећег дана, с лисицама на рукама, провели су нас у поворци испред наших кућа као да смо неки криминалци. Али то нису биле једине кушње које сам имао.
Испит вере у школи
Почетком 1944, још увек сам био школарац а Солун је и даље био под нацистичком окупацијом. Једног дана у школи, један православни свештеник, наш наставник веронауке, рекао ми је да ће ме питати градиво за тај дан. „Он није православни хришћанин“, рекла су остала деца.
„Него шта је?“ упитао је наставник.
„Ја сам Јеховин сведок“, одговорио сам.
„Вук међу овцама“, узвикнуо је, па ме шчепао и ошамарио.
’Како је то могуће‘, питао сам се у себи, ’да овца бије вука?‘
Неколико дана касније, око 350 нас седело је за постављеном трпезом чекајући ручак. Надзорник је рекао: „Нерос ће се помолити.“ Поновио сам такозвани ’Оче наш‘, молитву којој је Исус поучио своје следбенике, као што стоји записано у Матеју 6:9-13. То се није допало надзорнику па ме је љутито упитао са свог места за столом: „Зашто си се овако помолио?“
„Зато што сам Јеховин сведок“, одговорио сам. Тада ме је и он такође зграбио и ошамарио. Касније истога дана један други наставник ме је позвао у његову канцеларију и рекао ми: „Добро си учинио Нерос, држи се чврсто онога у шта верујеш и не дај се.“ Те вечери, отац ме је охрабрио следећим речима апостола Павла: „Сви који побожно хоће да живе у Исусу Христу, биће гоњени“ (2. Тимотеју 3:12).
Када сам завршио средњу школу, требало је да изаберем своју будућу каријеру. Због грађанског рата у Грчкој, морао сам се суочити и с питањем хришћанске неутралности (Исаија 2:4; Матеј 26:52). Коначно, почетком 1952, осуђен сам на 20 година затвора због одбијања оружја у том тешком времену грчке историје.
Моја хришћанска неутралност на испиту
Док сам био затворен у војном затвору у Месолонгиону и Коринту, имао сам прилике да објасним војним заповедницима да ми моја библијски школована савест не дозвољава да постанем војник да бих подржавао политичке ствари. „Ја сам већ војник Исусов“, објаснио сам указујући на 2. Тимотеју 2:3. Када су ме терали да поново размислим о томе, рекао сам да ова моја одлука није настала овог момента, већ након озбиљног разматрања свог предања Богу и вршења његове воље.
Као последица тога морао сам отићи на принудни рад, 20 дана сам добијао храну само сваког другог дана и спавао на бетонском поду ћелије која је била велика метар са два. А ту ћелију сам делио с још двојицом Сведока! Баш у то време док сам био у коринтском логору, био сам позван из ћелије на стрељање.
Док смо одлазили на место погубљења, официр је питао: „Зар немаш ништа да кажеш?“
„Немам“, одговорио сам.
„Зар нећеш писати својој породици?“
„Нећу“, поново сам одговорио. „Они су већ свесни тога да овде могу бити погубљен.“
Дошли смо до дворишта и наредили су ми да станем уза зид. Затим, уместо да нареди војницима да пуцају, издао је наређење: „Водите га унутра.“ Било је то лажно стрељање, смишљено да испита моју одлучност.
Касније, био сам послат на острво Макронисос, где ми није било дозвољено да имам било коју другу литературу осим Библије. Чували су тридесет Сведока у једној кућици одвојено од скоро 500 затвореника криминалаца. Па ипак, литература је некако била прокријумчарена до нас. На пример, једног дана послали су ми кутију лукумије (врсту популарних слаткиша). Инспектори су били толико жељни да пробају лукумије да су превидели часопис Кулу стражару који се налазио испод. „Војници су појели лукумије, али смо зато ми ’појели‘ Кулу стражару“ истакао је један Сведок.
Дошао је до нас и примерак недавно издате књиге Шта је религија учинила за човечанство?, а један затвореник, Сведок, који је знао енглески превео ју је. Такође смо заједно проучавали и Кулу стражару, одржавајући наше састанке у тајности. Гледали смо на затвор као на школу, као на прилику да ојачамо нашу духовност. Изнад свега, били смо срећни јер смо знали да се наше чување интегритета допадало Јехови.
Последњи затвор у који сам био затворен био је у Тиринти, на источном Пелопонезу. Тамо сам приметио једног стражара који је пажљиво слушао док сам водио библијски студиј с једним затвореником. Какво је то само изненађење било за мене када сам се касније у Солуну срео с тим стражарем! До тада, он је већ постао Сведок. Касније је једно његово дете било послато у затвор, не да буде стражар већ као затвореник. Био је затворен из истог разлога као и ја.
Обновљена активност након отпуштања
Одслужио сам само три од првобитне осуде на 20 година. Након отпуштања, одлучио сам да живим у Атини. Међутим, ускоро сам се разболео од једне врсте упале плућне марамице и морао сам да се вратим у Солун. Лежао сам два месеца. Касније сам срео једну љупку девојку која се звала Кула, и венчали смо се у децембру 1959. Године 1962, она је почела да служи као пионир, како се називају пуновремене слуге Јеховиних сведока. Три године касније и ја сам јој се придружио у делу пионирења.
У јануару 1965, додељена нам је покрајинска служба, посећивање скупштина да би биле духовно ојачане. Тог лета имали смо такође и предност да присуствујемо нашем првом великом обласном конгресу у Бечу, у Аустрији. Овај конгрес био је сушта супротност конгресима које смо одржавали у Грчкој где смо се морали тајно састајати у шумама јер је наше дело било забрањено. До краја 1965, били смо позвани да радимо у подружници Јеховиних сведока у Атини. Међутим, због здравствених проблема неких мојих рођака, 1968. смо морали да се вратимо у Солун.
Док смо удовољавали породичним одговорностима, и даље смо били веома запослени у делу јеванђелизирања. Једном, док сам разговарао с мојим рођаком Костасом, описивао сам му лепоту Божје организације и љубав, јединство и послушност Богу који у њој постоје. Он је рекао: „Те ствари би биле веома лепе када би Бог постојао.“ Прихватио је мој позив да испитамо да ли Бог постоји или не. Споменуо сам му да ћемо у августу 1969, присуствовати међународном конгресу Јеховиних сведока у Нирнбергу, у Немачкој. Питао је да ли може да пође с нама, а и његов пријатељ Алекос, који је такође проучавао Библију с нама, исто је желео да иде.
Конгрес у Нирнбергу био је изузетна ствар! Био је одржан на огромном стадиону на којем је Хитлер некада прослављао своје војне победе. Број присутних достигао је врхунац од преко 150 000 људи, а Јеховин дух је био очигледан у свим догађајима. Одмах после конгреса, обојица су се крстили, и Костас и Алекос. Они сада служе као хришћанске старешине а и њихове породице су такође Сведоци.
Почео сам да проучавам с једном заинтересованом госпођом. Њен муж је рекао да жели да испита наша веровања и убрзо након тога обавестио ме је да је позвао на дебату извесног г. Сакоса, грчког православног теолога. Супруг је желео да нам обојици постави нека питања. Г. Сакос је дошао заједно с неким свештеником. Човек кога смо посећивали почео је речима: „Најпре, желео бих да г. Сакос одговори на три питања.“
Држећи у рукама превод Библије који смо користили за време наших разговора, човек је упитао: „Питање број један: да ли је ово права Библија, или је то Библија Сведока?“ Г. Сакос је одговорио да је то ауторитативни превод и такође је описао Јеховине сведоке као „љубитеље Библије“.
Настављајући, човек је питао: „Питање број два: да ли су Јеховини сведоци морални људи?“ Уствари, он је желео да зна с каквим се то људима његова жена почела дружити. Теолог је одговорио да су они сасвим сигурно морални људи.
„Треће питање“, наставио је човек, „да ли су Јеховини сведоци плаћени?“ „Не“, одговорио је теолог.
„Добио сам одговоре на своја питања и одлучио сам се“, закључио је човек. Након тога он је започео свој библијски студиј и ускоро се крстио као Јеховин сведок.
Богат, награђујућ живот
У јануару 1976, поново сам почео да служим као покрајински надгледник. Око шест година касније, имао сам ту предност да предводим у новом облику сведочења у Грчкој — у уличном сведочењу. Затим, у октобру 1991, моја жена и ја почели смо да служимо као специјални пионири. Неколико месеци касније, морао сам бити подвргнут операцији срца ради уградње четвороструког бајпаса, што је на сву срећу било успешно. Сада ми је здравље прилично добро и у стању сам да наставим своју пуновремену службу. Служим такође и као старешина у једној од скупштина у Солуну, а сарађујем и с локалним Одбором за контактирање с болницама како бих помагао онима којима је потребна медицинска нега.
Када се осврнем на свој живот, схватам колико је задовољавајуће чинити оно што угађа нашем небеском Оцу. Усхићен сам што сам још давно прихватио овај привлачни позив: „Буди, сине, мудар, срце ми обрадуј, па ћу лако одговорити оном који ме ружи“ (Пословице 27:11). Заиста ми се срце пуни весељем када широм света видим све већи број искрених људи који долазе у Јеховину организацију. Права је предност учествовати у ослобађању људи помоћу библијске истине и на тај начин омогућити им долазак до вечног живота у праведном новом свету! (Јован 8:32; 2. Петрова 3:13).
Ми увек покушавамо да охрабримо младе Јеховине слуге да поставе себи за циљ пуновремену службу и да посвете своје време и снагу Јехови. Заиста, имати поверења у Јехову и уживати у томе да се обрадује његово срце, представља најсврсисходнији живот који неко може имати! (Пословице 3:5; Проповедник 12:1).
[Слика на 21. страни]
(слева на десно)
Служба у бетелској кухињи 1956.
Држање говора 1970, када нам је проповедање било забрањено
С мојом женом 1959.
[Слика на 23. страни]
С мојом женом, Коулом