Да ли си разборит?

КАДА је постављао старешине над Израелом, Мојсије се трудио да пронађе „мудре и разборите и искусне људе“ (Поновљени закони 1:13, NW). Искуство, које долази с годинама, није било једини критеријум. Мудрост и разборитост били су такође важни.

Разборита особа показује добро просуђивање у говору и понашању. Према Webster’s Ninth New Collegiate Dictionary разборита особа је такође „кадра да мудро ћути“. Да, постоји „време кад се говори“ и постоји „време кад се ћути“, и разборита особа је свесна те разлике (Проповедник 3:7). Често постоји добар разлог за ћутање, јер Библија каже: „Ко много говори не фали му грех, а опрезан [„разборит“, NW] је ко усне своје задржава“ (Пословице 10:19).

Хришћани пазе на то да буду разборити у међусобном опхођењу. Особа која иначе доста прича или то ради на уверљивији начин није увек она која је најважнија или најпотребнија. Сети се да је Мојсије био „силан у својим речима“, али није могао успешно да води нацију Израел све док није развио стрпљивост, кротост и самоконтролу (Дела апостолска 7:22). Дакле, они којима је поверен ауторитет над другима морају посебно да се труде да буду скромни и да показују дух попуштања (Пословице 11:2).

Они којима је Исус Христ поверио ’све своје имање‘ описани су у Божјој Речи као „верни и разборити“ (Матеј 24:45-47). Они не трче нескромно испред Јехове из импулсивног каприца; нити заостају иза када је Јеховино вођство о некој ствари јасно. Они знају када је време да се говори и када је време да се ћутке чека на даљње разјашњење. Сви хришћани добро чине када опонашају њихову веру, али и када су разборити попут те класе роба (Јеврејима 13:7).