Наука и Библија — да ли су стварно међусобно противречне?

СЕМЕ раздора између Галилеја и Католичке цркве посејано је вековима пре него што су се родили Коперник и Галилеј. Идеју о геоцентричном систему, по којој је Земља центар свемира, усвојили су још древни Грци, а популарном су је учинили филозоф Аристотел (384-322. пре н. е.) и Птолемеј, који је био астроном и астролог (други век н. е.).a

На Аристотелово поимање свемира утицало је мишљење грчког математичара и филозофа Питагоре, који је живео у шестом веку пре н. е. Усвојивши Питагорино гледиште да су круг и сфера савршени облици, Аристотел је веровао да су небеса састављена од више сфера које се налазе једна унутар друге, попут слојева од којих се састоји црни лук. Тврдио је да је сваки слој од кристала и да се Земља налази у центру. Звезде су се кретале кружном путањом, почевши од крајње сфере, седишта божанске моћи. Аристотел је такође сматрао да су Сунце и друга небеска тела савршена, да немају никакве мрље или недостатке и да нису подложна променама.

Аристотелова теорија била је продукт филозофије, а не науке. Он је сматрао да је потпуно неразумно тврдити да се Земља креће. Такође је одбацио идеју о празном простору, јер је сматрао да би Земља, када би се кретала, била подложна трењу и да би се зауставила уколико на њу не би константно деловала нека сила. Пошто је Аристотелова замисао у оквиру тадашњег знања била логична, у основи је опстала скоро 2 000 година. Још у 16. веку, француски филозоф Жан Боден изразио је ово општеприхваћено гледиште следећим речима: „Ниједна особа која има здрав разум и барем основно познавање физике, никада неће помислити да се Земља која је тако тешка и гломазна... обрће... око своје осе и око Сунца; јер када би се Земља само мало померила, видели бисмо како се руше градови и тврђаве, насеља и планине.“

Црква прихвата Аристотелово гледиште

Још нешто што је водило до сукоба између Галилеја и цркве десило се у 13. веку. У то је био укључен Тома Аквински (1225-1274), који се у Католичкој цркви сматра ауторитетом. Тома Аквински је веома поштовао Аристотела, и указивао је на њега као на Филозофа. Пет година се трудио да сједини Аристотелову филозофију са црквеним учењима. У својој књизи Galileo’s Mistake, Вејд Роланд каже да су до Галилејевог времена „Аристотелове идеје, преточене у теологију Томе Аквинског, постале камен темељац догме Римске цркве“. Такође треба задржати на уму да у тим данима није постојала нека научна организација. Црква је у великој мери образовање држала под контролом и углавном је постојао један ауторитет и за религију и за науку.

Сада је постављена сцена за сукоб између цркве и Галилеја. Чак и пре него што је почео да се бави астрономијом, Галилеј је написао једну студију о кретању, где је довео у питање многе претпоставке поштованог Аристотела. Међутим, оно што је довело до тога да Инквизиција 1633. суди Галилеју било је његово снажно заступање идеје о хелиоцентричном систему и његова тврдња да се то слаже с Писмом.

Галилеј је у одбрани изразио своју снажну веру у Библију као Божју Реч. Такође је тврдио да је Писмо написано за обичне људе и да не треба дословно разумети то што говори о наводном кретању Сунца. Међутим, узалуд се трудио да изнесе доказе. Галилеј је осуђен због тога што је одбацио тумачење Писма засновано на грчкој филозофији! Католичка црква све до 1992. није званично признала да је погрешила тиме што је осудила Галилеја.

Поука за нас

Шта можемо научити из ових догађаја? Као прво, Галилеј није налазио замерке Библији. Међутим, довео је у питање учења цркве. Један религиозни писац је запазио: „Изгледа да оно што учимо из Галилејевог искуства није то да се Црква тесно држала библијских истина, већ, у ствари, да их се није баш тесно држала.“ Тиме што је дозволила грчкој филозофији да утиче на теологију, црква се повиновала традицији уместо да следи библијска учења.

Све то нас подсећа на библијско упозорење: „Пазите, можда би вас неко могао одвести као свој плен помоћу филозофије и празне преваре по људском предању, по елементарним стварима света, а не по Христу“ (Колошанима 2:8).

Чак и данас, многи у хришћанству прихватају теорије и филозофије које се супроте Библији. Један пример је Дарвинова теорија еволуције, која се прихвата уместо извештаја о стварању који се налази у Постању. Чинећи то, цркве су у ствари Дарвина учиниле савременим Аристотелом, а еволуцију верском доктрином.b

Права наука се слаже с Библијом

Оно о чему смо раније говорили не би ни у ком случају требало да нас одврати од тога да се занимамо за науку. Доказ за то налазимо у самој Библији јер нас она позива да учимо из Божјих дела стварања и да препознамо Његове дивне особине у ономе што видимо (Исаија 40:26; Римљанима 1:20). Наравно, Библија за себе не тврди да је нека научна књига. Она открива Божја мерила, затим црте његове личности којима нас сама дела стварања не могу поучити, као и његову намеру за људе (Псалам 19:8-12; 2. Тимотеју 3:16). Међутим, када Библија говори о природним појавама, она је увек тачна. Сам Галилеј је рекао: „И Свето писмо и природа постоје зато што их је Бог створио... Две истине никада не противрече једна другој.“ Размотрите неке примере.

Нешто што је још неоспорније од тога да се звезде и планете крећу јесте чињеница да целим свемиром управљају закони, као што је закон гравитације. Најраније познато небиблијско указивање на физичке законе потиче од Питагоре, који је веровао да се свемир може описати бројевима. Две хиљаде година касније, Галилеј, Кеплер и Њутн коначно су доказали да материјалним свемиром управљају закони за које постоји логично објашњење.

Прво библијско указивање на природне законе налази се у књизи о Јову. Око 1600. пре н. е., Бог је упитао Јова: „Знаш ли законе небеске?“ (Јов 38:33). У књизи коју је у седмом веку пре н. е. написао Јеремија, указује се на Јехову као на Створитеља ’уредби за месец и звезде‘ и ’закона неба и земље‘ (Јеремија 31:35, ДК; 33:25). Имајући у виду ове изјаве, Џ. Ролинсон, коментатор Библије, запазио је: „Свети писци су скоро исто тако снажно потврдили чињеницу да закони владају материјалним светом као што то чине савремени научници.“

Ако као полазну тачку узмемо Питагорино време, Јовова изјава је била око хиљаду година испред свог времена. Задржите при том на уму да циљ Библије није да открије научне истине, већ првенствено да у нас усади чињеницу да је Јехова Створитељ свега — онај ко је створио физичке законе (Јов 38:4, 12; 42:1, 2).

Још један пример који можемо размотрити јесте кружни ток воде. Једноставно речено, вода испарава из мора, формира облаке, пада на земљу и на крају се враћа у море. Најстарије небиблијско указивање на кружни ток воде које је сачувано потиче из четвртог века пре н. е. Међутим, библијски запис о томе старији је од тих указивања неколико стотина година. На пример, у 11. веку пре н. е., израелски краљ Соломон је записао: ’Све реке теку у море, и море се не препуња; одакле теку реке, онамо се враћају да опет теку‘ (Проповједник 1:7, ДК).

Осим тога, око 800. године пре н. е., пророк Амос, понизни пастир и земљорадник, написао је да је Јехова онај који „дозива воде морске и разлива их по земљи“ (Амос 5:8). Иако нису користили компликоване, стручне изразе, и Соломон и Амос су тачно описали кружни ток воде, премда из мало другачијег угла.

Библија такође говори о томе да је Бог ’разастро север над празнином, и земљу обесио ни на чем‘ (Јов 26:7, ДК). Ако се узме у обзир колико се знало о томе у време када су те речи биле изговорене (отприлике 1600. године пре н. е.), обичан човек не би могао знати да један чврст објекат може лебдети у свемиру без физичке потпоре. Као што је раније поменуто, сам Аристотел је одбацио идеју о празном простору, а он је живео чак 1 200 година касније!

Зар нисте задивљени када видите да Библија садржи тако тачне изјаве — премда су у то време владале погрешне представе, које су тада деловале као нешто што је у складу са здравим разумом? За људе који доносе закључке на основу чињеница, ово је још један доказ да је Бог надахнуо Библију. Стога је мудро да не дозволимо да нас лако поколебају учења и теорије које су у супротности с Божјом Речју. Историја је увек изнова показала да људска филозофија, чак и када потиче од великих умова, долази и пролази, док „реч Јеховина остаје заувек“ (1. Петрова 1:25).

[Фусноте]

[Оквир⁄Слике на 6. страни]

Гледиште протестаната

Вође протестантске реформације такође су биле против идеје о хелиоцентричном систему. У њих се убрајају Мартин Лутер (1483-1546), Филип Меланхтон (1497-1560) и Жан Калвин (1509-1564). Лутер је за Коперника рекао: „Ова будала хоће да преокрене читаву науку о астрономији.“

Реформатори су своје аргументе заснивали на дословном тумачењу одређених стихова, као што је извештај из Исуса Навина 10. поглавље, где се каже да су сунце и месец ’стајали‘.c Зашто су реформатори заузели такав став? У књизи Galileo’s Mistake објашњава се да је протестантска реформација сломила папин јарам, али није „уздрмала основни ауторитет“ Аристотела и Томе Аквинског, чија су гледишта прихватали „и католици и протестанти“.

[Фуснота]

[Слике]

Лутер

Калвин

[Извор]

Из књиге Servetus and Calvin, 1877

[Слика на 4. страни]

Аристотел

[Извор]

Из књиге A General History for Colleges and High Schools, 1900

[Слика на 5. страни]

Тома Аквински

[Извор]

Из књиге Encyclopedia of Religious Knowledge, 1855

[Слика на 6. страни]

Исак Њутн

[Слика на 7. страни]

Библија је пре више од 3 000 година описала кружни ток воде