Животна прича
Усамљено сироче проналази оца пуног љубави
ИСПРИЧАО ДИМИТРИС СИДИРОПУЛОС
„Узми ово и пуцај“, просиктао је официр, пружајући ми пушку. Смирено сам одбио. На општи ужас војника који су то посматрали, меци из официревог пиштоља почели су да лете изнад мог рамена. Смрт је изгледала неизбежно. На срећу, ипак сам преживео. Међутим, то није било први пут да ми је живот био у опасности.
МОЈА породица је припадала етничкој мањини и живела је у близини Кајсерија у Кападокији, у Турској. Изгледа да су у првом веку н. е. неки појединци из овог подручја пригрлили хришћанство (Дела апостолска 2:9). Међутим, до почетка 20. века ситуација се драстично променила.
Од избеглице до сирочета
Године 1922, неколико месеци након мог рођења, моја породица је због етничких сукоба морала да избегне у Грчку. Моји родитељи у паници нису са собом понели ништа осим мене, своје тромесечне бебе. Након што су претрпели невиђене тешкоће, стигли су у село Кирја у близини Драме у северној Грчкој, где су живели у веома бедним условима.
Када сам имао четири године и након што се родио мој млађи брат, наш отац је умро. Имао је само 27 година, али био је крајње исцрпљен због беде која је владала у тим језивим временима. Мајка је преживела ужасне невоље и ускоро је и она умрла. Брат и ја смо остали без основних средстава за живот. Слали су нас од сиротишта до сиротишта, и са 12 година сам завршио у једном сиротишту у Солуну где сам учио за механичара.
Док сам одрастао међу хладним зидовима сиротишта, питао сам се зашто неки људи доживљавају толико патње и неправде. Питао сам се зашто Бог то допушта. На часовима веронауке учили смо да је Бог свемоћан, али нисмо добили логично објашњење зашто постоји тако много зла. Постојала је једна популарна изрека да је Грчка православна црква најбоља религија. Поставио сам питање: „Ако је православље најбоља религија, зашто нису сви православци?“ Нисам добио задовољавајући одговор.
Па ипак, наш наставник је имао дубоко поштовање према Библији и у нас је усадио уверење да је то света књига. Директор сиротишта исто је тако гледао на Библију, али из неког нама непознатог разлога није желео да учествује у религиозној служби. Када сам питао зашто, речено ми је да је некада проучавао с Јеховиним сведоцима, о којима тада ништа нисам знао.
Када сам имао 17 година, дошао је крај мом образовању у сиротишту у Солуну. Почео је Други светски рат и Грчка је била под нацистичком окупацијом. На улицама града, људи су умирали од глади. Да бих преживео, побегао сам на село и радио у пољу за бедну надницу.
Библија пружа одговоре
Када сам се у априлу 1945. вратио у Солун, посетила ме је сестра једног мог пријатеља из детињства, с којим сам био у неколико сиротишта. Пасхаља ми је рекла да је њен брат нестао и питала ме да ли знам ишта о томе где би могао бити. Током разговора, поменула је да је она Јеховин сведок и рекла да се Бог занима за људе.
Сав огорчен, изнео сам многе приговоре. Зашто од детињства тако много патим? Зашто сам остао сироче? Где је Бог када нам је највише потребан? Она ми је рекла: „Да ли си сигуран да Бога треба кривити за све то?“ Из Библије ми је показала да Бог не наноси патњу људима. Помогла ми је да видим да Створитељ воли људе и да ће ускоро побољшати стање на земљи. Користећи стихове као што су Исаија 35:5-7 и Откривење 21:3, 4, показала ми је да ускоро више неће бити рата, сукоба, болести и смрти и да ће верни људи заувек живети на земљи.
Пронашао сам породицу која пружа подршку
Сазнао сам да је Пасхаљин брат убијен у једном окршају герилских група. Посетио сам њену породицу да бих је утешио, али у ствари они су мени пружили утеху из Писма. Дошао сам поново како бих имао прилику да чујем још утешних мисли из Библије и убрзо сам постао део мале групе Јеховиних сведока која се састајала тајно ради проучавања и обожавања. Упркос томе што су Сведоци били прогоњени, био сам одлучан да наставим да се дружим с њима.
У тој малој групи понизних хришћана, пронашао сам топлину и породичну атмосферу пуну љубави која ми је недостајала. Пружали су ми духовну подршку и помоћ која ми је очајнички била потребна. У њима сам нашао несебичне, брижне пријатеље, који су били спремни и вољни да ми помогну и утеше ме (2. Коринћанима 7:5-7). Што је још важније, помогли су ми да се приближим Јехови, на кога сам почео да гледам као на свог небеског Оца пуног љубави. Посебно су ме привукле његове особине као што су љубав, саосећање и искрена брига (Псалам 23:1-6). Коначно сам пронашао духовну породицу и Оца који ме воли! То ме је дубоко дирнуло. Ускоро сам се предао Јехови и крстио се у септембру 1945.
Захваљујући томе што сам присуствовао хришћанским састанцима, расло је моје спознање и продубљивала се моја вера. Пошто није било превоза, неколико нас смо често пешачили 6,5 километара од нашег села до места где смо се састајали, а успут смо водили незаборавне разговоре о духовним стварима. Крајем 1945. када сам сазнао за могућност учествовања у пуновременој служби, постао сам пионир. Показало се да је добар однос с Јеховом за мене био од пресудне важности, јер су убрзо моја вера и беспрекорност били испитани до крајњих граница.
Противљење постиже супротан ефекат
Полиција је често наоружана упадала на наше место састајања и претила нам. У земљи је било ванредно стање пошто је беснео грађански рат. Зараћене стране окренуле су се једна против друге с дивљачком мржњом. Користећи ту ситуацију, свештенство је убедило власти да смо ми комунисти и да треба да нас жестоко прогоне.
За само две године, били смо безброј пута хапшени, а шест пута смо добили казне и до четири месеца. Међутим, затвори су већ били пуни политичких затвореника, тако да смо углавном ми били ослобођени. Ту неочекивану слободу користили смо тако што смо наставили да проповедамо, али бисмо после неког времена поново били ухапшени — па чак и три пута за недељу дана. Знали смо да су многа наша браћа изгнана на удаљена острва. Да ли ће моја вера бити толико јака да ћу моћи да издржим такав испит?
У време када сам био условно пуштен на слободу, живот је постао веома тежак. Да би ме стално имали на оку, послали су ме у Евосмос у близини Солуна, где је била полицијска станица. Изнајмио сам једну собу у близини ње и, да бих се издржавао, почео сам да радим као путујући занатлија, да глачам бакарне шерпе и тигање. Пошто сам био пионир, овај посао ми је омогућио да одлазим код људи у оближњим селима а да не будем сумњив полицији. Неколико људи који су на тај начин чули добру вест прихватили су истину. Више од десет њих на крају су постали предани обожаваоци Јехове.
Десет година, осам затвора
Био сам под полицијском присмотром све до краја 1949, а онда сам се вратио у Солун, с великом жељом да наставим пуновремену службу. Таман кад сам мислио да је дошао крај мојим невољама, 1950. године сам изненада позван у војску. Због своје хришћанске неутралности, био сам одлучан да се ’не учим боју‘ (Исаија 2:4). Тако је започело моје дуго, мучно путовање које ће ме одвести у неке од најозлоглашенијих затвора у Грчкој.
Све је почело у граду Драми. Током првих неколико седмица које сам провео у затвору у том граду, нови војници су почели са својим вежбама гађања. Једног дана, одвели су ме на стрелиште. Један од официра ми је пружио пушку и наредио ми да пуцам. Када сам одбио, он је почео да пуца у мене. Када су други официри видели да нећу учинити компромис, почели су дивљачки да ме ударају песницама. Палили су цигарете и гасили их на мојим длановима. После су ме бацили у самицу. То се понављало три дана. Бол на местима где су гасили цигарете био је страшан, и много година након тога имао сам ожиљке на длановима.
Пре него што сам био изведен пред војни суд, био сам пребачен у војни логор у Хераклиону на Криту. Тамо су ме окрутно тукли с намером да сломе моју беспрекорност. Плашећи се да бих могао попустити под притиском, горљиво сам се молио небеском Оцу да ме ојача. Сетио сам се речи из Јеремије 1:19: „Они ће рат на те дизати, али те неће надвладати, јер сам ја с тобом да те избављам, рече Јехова.“ „Божји мир“ ми је помогао да останем миран и спокојан. Разумео сам колико је мудро безусловно се поуздати у Јехову (Филипљанима 4:6, 7; Пословице 3:5).
На суђењу које је уследило, послат сам на доживотну робију. Јеховине сведоке су сматрали најгорим „државним непријатељима“. Почео сам са издржавањем казне у затвору у Ицендину на периферији Каније, где сам бачен у самицу. Ицендин је једна стара тврђава и моја ћелија је била пуна пацова. Користио сам једно похабано старо ћебе којим сам се завио од главе до пете како пацови не би директно дотицали моје тело када су прелазили преко мене. Озбиљно сам оболео од упале плућа. Лекар је рекао да треба да боравим на сунцу и тако сам могао да разговарам с многим затвореницима у дворишту. Међутим, моје стање се погоршавало, и након што сам добио јако крварење у плућима, пребачен сам у болницу у Хераклиону.
Моја духовна породица сухришћана поново је била уз мене када ми је то било потребно (Колошанима 4:11). Браћа из Хераклиона редовно су ме посећивала пружајући ми утеху и охрабрење. Рекао сам им да ми је потребна литература како бих сведочио заинтересованим особама. Донели су ми кофер с двоструким дном где сам могао да сакријем литературу. Како сам био срећан што су током мог боравка у затвору шесторица затвореника који су били са мном у ћелији постали прави хришћани!
У међувремену се завршио грађански рат и моја казна је преиначена на десет година затвора. Остатак своје затворске казне издржао сам у затворима у Ретимну, Једи Кулеу и Касандри. Након што сам провео скоро десет година у осам затвора, ослобођен сам и вратио сам се у Солун, где су ме срдачно дочекала моја вољена хришћанска браћа.
Напредовао сам у хришћанском братству
До тог времена, Сведоци у Грчкој су већ имали релативну слободу обожавања. Одмах сам искористио прилику да наставим с пуновременом службом. Ускоро сам добио још један благослов, јер сам упознао Катину, једну верну хришћанку која је волела Јехову и била веома активна у делу проповедања. Венчали смо се у октобру 1959. Моје ране из детињства још су боље зацељене када се родила наша ћерка Агапи и када сам имао своју сопствену хришћанску породицу. Изнад свега, наша породица је била задовољна што може да служи под заштитничком бригом нашег небеског Оца пуног љубави, Јехове (Псалам 5:12).
Због околности које су биле ван моје контроле, морао сам да престанем с пионирском службом, али сам подржавао своју жену која је и даље била у пуновременој служби. Још један веома важан догађај у мом хришћанском животу био је међународни конгрес Јеховиних сведока у Нирнбергу у Немачкој који је био одржан 1969. године. У намери да отпутујем тамо, предао сам захтев за пасош. Када је моја жена отишла у полицијску станицу да пита зашто већ више од два месеца нисам добио пасош, службеник је из своје фиоке извадио подебели досије и рекао: „Тражите пасош за њега да би могао да заводи људе и у Немачкој? Нема шансе! Он је опасан.“
Уз Јеховину помоћ и помоћ неке браће, био сам укључен у групни пасош и тако сам могао да присуствујем овом дивном конгресу. Највећи број присутних био је преко 150 000 и јасно сам видео како Јеховин дух води и уједињује ову међународну духовну породицу. Неки догађаји који су се одиграли касније у животу навели су ме да још више ценим хришћанско братство.
Године 1977. преминула је моја вољена жена, мој верни сарадник. Дао сам све од себе како бих нашу ћерку васпитавао у складу с библијским начелима. Међутим, нисам био препуштен сам себи. Опет ми је у помоћ прискочила моја духовна породица. Увек ћу бити захвалан за подршку коју су ми браћа пружила током тог тешког периода. Неки од њих су се чак преселили у нашу кућу на неко време да би бринули о мојој ћерки. Никада нећу заборавити ову самопожртвовану љубав (Јован 13:34, 35).
Агапи је одрасла и удала се за једног брата по имену Елијас. Имају четири сина, и сви су у истини. У последње време сам више пута доживео шлог и моје здравствено стање се погоршало. Моја ћерка и њена породица добро брину о мени. Упркос лошем здрављу, још увек имам много разлога за радост. Сећам се када је у Солуну било свега око стотину браће, која су се састајала тајно у приватним кућама. Сада има око пет хиљада ревних Сведока на том подручју (Исаија 60:22). На конгресима, млада браћа ми прилазе и питају ме: „Сећаш се кад си нам доносио часописе?“ Иако можда родитељи нису читали те часописе, деца јесу и с временом су духовно напредовала!
Док посматрам напредак Јеховине организације, осећам да је вредело што сам претрпео све те кушње. Увек говорим својим унуцима и другим младима да се сећају свог небеског Оца у младости, и он их никада неће напустити (Проповедник 12:3). Јехова је показао да се држи своје речи, тако што је за мене постао ’Отац сирочету‘ (Псалам 68:6). Иако сам још као мало дете био усамљено сироче, коначно сам пронашао брижног Оца!
[Слика на 22. страни]
Радио сам као кувар у затвору у Драми
[Слика на 23. страни]
С Катином на дан нашег венчања, 1959.
[Слика на 23. страни]
Конгрес у шуми у близини Солуна, крајем 1960-их
[Слика на 24. страни]
С нашом ћерком, 1967.