Животна прича

Уз Јеховину помоћ преживео сам разне тоталитарне режиме

Испричао Хенрик Дорник

РОЂЕН сам 1926. Моји родитељи су били одани католици. Живели су у Руда Сласки, рударском граду близу Катовице на југу Пољске. Они су нас поучили — мог старијег брата Бернарда, моје две млађе сестре Рожу и Едиту, и мене — да се молимо, да присуствујемо црквеним службама и да се придржавамо сакрамента покоре.

Библијска истина стиже у наш дом

Једног јануарског дана 1937. године, када сам имао десет година, отац је дошао кући одушевљен. Донео је једну велику, обимну књигу коју је добио од Јеховиних сведока. Рекао је: „Децо, погледајте шта сам добио — Свето писмо!“ Никада раније нисам видео Библију.

Католичка црква је дуго имала снажан утицај на људе у Руда Сласки и њеној околини. Свештенство је било веома блиско с власницима рудника и захтевало је апсолутну послушност од рудара и њихових породица. Уколико неки рудар не би присуствовао миси или би одбио да се исповеди, био би сматран за неверника и могао је да добије отказ с посла. Слична претња надвила се и над нашим оцем јер је почео да се састаје с Јеховиним сведоцима. Међутим, када нас је један свештеник посетио, отац је пред свима разоткрио његово религиозно лицемерство. Постиђени свештеник није желео даљње непријатности тако да отац није добио отказ.

То што сам био очевидац тог очевог сукоба са свештеником ојачало је моју решеност да боље упознам Библију. С временом сам заволео Јехову и развио однос с њим. Неколико месеци након очевог разговора са свештеником, присуствовали смо обележавању Христове смрти. Том приликом је отац представљен групи од 30 људи речима: „Ево га још један Јонадав.“ Убрзо сам научио да су „Јонадави“ у ствари хришћани који се надају да ће живети на земљи и да њихов број растеa (2. Краљевима 10:15-17).

„Младићу, да ли разумеш значење крштења?“

Након што је прихватио истину, отац је престао да се опија и постао је добар муж и отац. Упркос томе, мајка није прихватила његова религиозна уверења и често би говорила како би јој било драже да се понаша као раније и да је и даље католик. Међутим, након што је избио Други светски рат приметила је да су неки свештеници, који су се некад молили за победу Пољске над немачком окупацијом, сада упућивали захвалне молитве за Хитлерове успехе! Касније, 1941, мајка нам се придружила у служењу Јехови.

Пре тога, изразио сам жељу да се крстим у знак свог предања Богу, али су скупштинске старешине сматрале да сам сувише млад. Рекли су ми да сачекам. На крају, 10. децембра 1940. године, брат Конрад Грабови (који је касније умро оставши веран Богу у једном концентрационом логору) опрезно је, у једном малом стану, обавио са мном разговор за крштење. Поставио ми је пет питања а затим ме је крстио, пошто је био задовољан мојим одговорима. Једно од питања које ми је поставио било је: „Младићу, да ли разумеш значење крштења?“ Следеће је било: „Да ли разумеш да ћеш ускоро, пошто је ратно стање, морати да одлучиш да ли желиш да будеш одан Хитлеру или Јехови и да ће те та одлука можда коштати живота?“ Без оклевања, одговорио сам: „Да, разумем.“

Почиње прогонство

Зашто ми је Конрад Грабови поставио тако директна питања? Немачка војска је извршила инвазију на Пољску 1939. и након тога су наша вера и беспрекорност били жестоко испитивани. Ситуација је сваког дана постајала све напетија док смо слушали како наша хришћанска браћа и сестре бивају ухапшени, протерани и послати у затворе или концентрационе логоре. Ускоро је дошао и ред на нас да се суочимо са сличним кушњама.

Нацисти су желели да преобрате младе генерације — укључујући и нас четворо — у ватрене поборнике Трећег рајха. Пошто су и отац и мајка неколико пута одбили да потпишу Volkslist (списак људи који су имали или су желели да добију немачко држављанство), одузето им је старатељство над нама. Отац је послат у концентрациони логор Аушвиц. У фебруару 1944. брат и ја смо смештени у поправни дом у Гродкову (Гроткау), близу Нисе, а моје сестре су послате у католички самостан у Шарновомси (Клоштербрик), близу Опола. Намера им је била да нас натерају да се одрекнемо онога што су власти назвале „обмањива гледишта наших родитеља“. Мајка је остала код куће сама.

Сваког јутра у дворишту поправног дома била је подизана застава с кукастим крстом и нама је било наређено да подигнемо десну руку и поздравимо заставу речима „Хајл Хитлер“. Био је то тежак испит вере, али смо Бернард и ја остали постојани у томе да не попустимо. Због нашег „дрског“ понашања били смо тешко претучени. И наредни покушаји есесоваца да нас сломе били су неуспешни тако да су нам на крају поставили ултиматум: „Или ћете потписати изјаву да сте одани Немачкој и прикључити се Вермахту [немачкој војсци], или ћете бити послати у концентрациони логор.“

Када су у августу 1944. власти званично предложиле да нас пошаљу у концентрациони логор, дато је следеће образложење: „Немогуће је наговорити их да било шта ураде. Њихово мучеништво им доноси радост. Њихов непокоран став представља претњу за читав поправни дом.“ Иако нисам желео да будем мученик, то што сам храбро и достојанствено подносио патњу због своје оданости Јехови заиста ми је доносило радост (Дела апостолска 5:41). Једно је сигурно, својом снагом никада не бих могао издржати патње с којима сам се ускоро суочио. С друге стране, усрдне молитве су ме приближиле Јехови и он се показао као поуздани Помоћник (Јеврејима 13:6).

У концентрационом логору

Убрзо су ме одвели у логор Грос-Розен, у Шлеској. Добио сам затворенички број и љубичасти троугао, чиме сам идентификован као Јеховин сведок. Есесовци су пред мене ставили избор. Могао сам да будем ослобођен из логора и чак постанем службеник у нацистичкој војсци, али под једним условом: „Мораш се одрећи учења Истраживача Библије, која су у потпуној супротности Трећем рајху.“ Другим затвореницима није било понуђено тако нешто. Само је Јеховиним сведоцима пружена таква прилика да изађу из логора. Па ипак, ја сам — као и хиљаде других — одлучно одбио ту „привилегију“. Стражари су на то одговорили: „Пажљиво погледај ону гасну комору. Добро размисли о свему или ћеш у супротном добити своју слободу, али само кроз онај димњак.“ Поново сам одлучно одбио ту понуду и у том тренутку ме је испунио „Божји мир који превазилази сваки ум“ (Филипљанима 4:6, 7).

Молио сам се Јехови да у логору пронађем сувернике и он ми је то омогућио. Међу тим сухришћанима био је и верни брат по имену Густав Баумерт, који је пажљиво и с пуно љубави бринуо о мени. Без сумње, Јехова ми је доказао да је „Отац милосрђа и Бог сваке утехе“ (2. Коринћанима 1:3).

Неколико месеци касније, руска војска која је надирала приморала је нацисте да брзо евакуишу логор. Док смо се припремали за полазак, ми браћа — ризикујући сопствени живот — одлучили смо да одемо до барака у којима су биле жене и проверимо како су наших 20 духовних сестара — међу којима су биле Елза Абт и Гертруда От.b Када су нас угледале, брзо су нам потрчале у сусрет и након кратке размене охрабрења, заједно су отпевале песму Краљевства у којој су биле и ове речи: „Ко увек верно, одано служи никад не тишти га страх.“c Свима су нам наврле сузе на очи!

У други логор

Нацисти су стрпали од 100 до 150 нас затвореника у празне вагоне за угаљ и тако смо путовали по мразу и леденој киши, без хране и воде. Мучила нас је жеђ и грозница. Како су болесни и исцрпљени затвореници падали и умирали, тако су вагони били мање натрпани. Ноге и зглобови су ми толико отекли да више нисам могао да стојим. Након десетодневног путовања, шачица затвореника која је преживела стигла је у затворенички логор Мителбау-Дора у Нордхаузену, који се налазио близу Вајмара у Тирингији. Вредно је запазити да нико од браће током тог ужасног путовања није умро.

Нисам ни стигао да се опоравим од тог путовања када је у логору избила епидемија дизентерије и неколицина браће се разболела, а међу њима сам био и ја. Речено нам је да се неко време уздржавамо од тога да једемо супу која се спремала у логору и да једемо само препечени хлеб. Послушао сам тај савет и ускоро сам се опоравио. У марту 1945. чули смо да је цитат за ту годину био Матеј 28:19 где стоји: „Зато идите и стварајте ученике од људи из свих народа.“ По свему судећи, капије логора ће се ускоро отворити и тада ће се наставити с проповедањем добре вести! То нас је испунило радошћу и надом јер смо веровали да ће врхунац Другог светског рата бити у Армагедону. Како нас је Јехова на чудесан начин ојачао током тог тешког периода!

Ослобођење из логора

Савезничке снаге су 1. априла 1945. бомбардовале СС-бараке и наш логор који се налазио у близини. Многи су погинули или су били повређени. Следећег дана, доживели смо још разорније бомбардовање и током њега ме је снажна експлозија бацила у ваздух.

Помогао ми је један брат, Фриц Улрих. Он је копао по гомили рушевина у нади да сам још увек жив. Коначно ме је пронашао и извукао испод тих рушевина. Када сам се освестио, схватио сам да сам задобио веома озбиљне повреде лица и тела и да ништа не чујем. Бука од експлозије је оштетила моје бубне опне. Због тога сам дужи период имао озбиљне проблеме са слухом све док ми се уши нису коначно опоравиле.

Од хиљада затвореника, само је неколицина преживела то бомбардовање. Нека од браће су погинула, међу којима је био и вољени брат Густав Баумерт. Ране које сам задобио су се инфицирале, што је било пропраћено високом температуром. Убрзо су нас савезничке трупе пронашле и ослободиле. У међувремену, пошто су се тела погинулих или убијених затвореника распадала, дошло је до епидемије тифуса од којег сам и ја оболео. Одвели су ме у болницу заједно с другим оболелима. Упркос свесрдном залагању лекара, само је нас троје преживело. Како сам само захвалан Јехови што ме је ојачао да му останем веран током тог тешког времена! Такође сам захвалан што ми је Јехова помогао да будем спасен из ’долине густе таме‘ смрти (Псалам 23:4).

Напокон код куће!

Након што су се Немци предали, надао сам се да ћу се што пре вратити кући, али се испоставило да је то много теже него што сам очекивао. Неки бивши затвореници, који су припадали „Католичкој акцији“, приметили су ме и почели да вичу: „Убијте га!“ Затим су ме бацили на земљу и почели да ме шутирају. Иако ми је један човек притрчао у помоћ и спасао од њихове окрутности, требало ми је доста времена да се опоравим будући да сам био повређен и да сам се осећао малаксало од тифуса. Ипак, коначно сам могао да идем кући. Колико сам само био срећан што сам поново био заједно са својом породицом! Кад су ме видели, били су ван себе од радости јер су мислили да сам мртав.

Ускоро смо наставили с проповедањем и многи искрени људи који су трагали за истином позитивно су реаговали. Била ми је поверена одговорност да снабдевам скупштине библијском литературом. Заједно с другом браћом имао сам посебну предност да се у Вајмару састанем с представницима немачке подружнице и оданде смо у Пољску донели прва послератна издања Куле стражаре. Та издања су одмах преведена, матрице су биле припремљене и примерци су били одштампани. Када је наша подружница у Лођу преузела потпуно надгледање над проповедањем у Пољској, литература темељена на Библији почела је редовно да стиже у скупштине. Почео сам да служим као специјални пионир, то јест пуновремени јеванђелизатор, проповедајући на великом подручју Шлеске, чији је већи део тада припадао Пољској.

Међутим, ускоро су Јеховини сведоци у Пољској поново били прогоњени, али овог пута од тек уведеног комунистичког режима. Због своје хришћанске неутралности, 1948. сам био осуђен на две године затвора. Док сам био тамо, помогао сам многим затвореницима да се приближе Богу. Један од њих је заузео став за истину и касније је предао свој живот Јехови и крстио се.

Поново сам послат у затвор 1952. године, али овог пута због наводне шпијунаже за Сједињене Државе! Док сам чекао на суђење, држали су ме у самици и даноноћно испитивали. Међутим, Јехова ме је опет избавио из руку мојих прогонилаца и у наступајућим годинама више нисам морао да подносим такво злостављање.

Шта ми је помогло да истрајем

Када се осврнем на све те године кушњи и невоља, могу да препознам неке главне изворе охрабрења. Пре свега, снагу да издржим давао ми је Јехова и његова Реч, Библија. Сталне усрдне молитве ’Богу сваке утехе‘ и свакодневно проучавање његове Речи помогло је и мени и другима да останемо духовно живи. Поред тога, руком писани примерци Куле стражаре пружали су нам потребну духовну храну. У концентрационим логорима сам у великој мери био ојачан бригом суверника који су били спремни и вољни да помогну.

Још један благослов од Јехове била је и моја жена, Марија. Венчали смо се у октобру 1950. и касније добили ћерку Халину, коју смо поучили да воли Јехову и да му служи. Марија и ја смо били у браку 35 година. Она је умрла након дуге битке с болешћу. Њена смрт ме је испунила тугом и болом. Иако сам се једно време осећао ’оборено‘ ипак ’нисам био уништен‘ (2. Коринћанима 4:9). Током тог тешког периода подршку сам нашао у дружењу с мојом драгом ћерком, њеним мужем и њиховом децом — мојим унуцима — који сви верно служе Јехови.

Од 1990. служим у Бетелу у Пољској. За мене је велики благослов свакодневна сарадња с дивном бетелском породицом. Понекад се због лошег здравља осећам као немоћни орао који може само да лебди на ветру. Па ипак, с поуздањем гледам у будућност и све до данас ’певам Јехови, јер је добар према мени‘ (Псалам 13:6). Радујем се времену када ће Јехова, мој Помоћник, отклонити сву штету која је настала због Сатаниног тлачитељског владања.

[Фусноте]

[Слика на 10. страни]

У концентрационом логору сам добио овај затворенички број и љубичасти троугао

[Слика на 12. страни]

С мојом женом Маријом, 1980.