Питања читалаца

Да ли Јеховини сведоци прихватају Стари завет?

Јеховини сведоци сматрају да је Библија Божја Реч и прихватају и Стари и Нови завет као њене саставне делове. Међутим, они радије користе прецизније називе указујући на њих као на хебрејски и грчки део Светог писма, будући да су првобитно написани углавном на хебрејском и грчком.

С друге стране, неки који се изјашњавају као хришћани нерадо прихватају Стари завет. Они кажу да Стари завет описује гневног Бога који одобрава ратове, убиства и поступке који се тешко могу ускладити са описом племенитог Бога љубави у Новом завету. Неки пак сматрају да се Стари завет не односи на хришћане будући да је пре свега повезан с јеврејском религијом. Међутим, ако узмемо у обзир Божју заповест из Поновљених закона 12:32 где стоји да ништа не додајемо нити одузимамо од његове речи, да ли су то оправдани разлози да одбацимо око три четвртине Светог писма?

Око 50. н. е. када је апостол Павле посетио становнике Солуна, он је ’резоновао с њима на темељу Писама, објашњавајући и доказујући оним што је написано да је требало да Христ страда и устане из мртвих‘ (Дела апостолска 17:1-3). Неки од њих су постали хришћани и Павле их је похвалио, рекавши: „Кад сте примили Божју реч, коју сте чули од нас, нисте је прихватили као људску реч, него као Божју реч, што она заиста и јесте“ (1. Солуњанима 2:13). У време његове посете, изгледа да је од 27 књига грчког дела Светог писма било написано само Јеванђеље по Матеју. Дакле, ’Писма‘ која је Павле користио да би доказивао „оним што је написано“ очигледно су били стихови из хебрејског дела Светог писма.

Заправо, писци грчких књига Библије директно су указивали на стихове из хебрејских књига око 320 пута и индиректно још неколико стотина пута. Зашто? „Јер све што је некада написано, написано је нама за поуку, да својом истрајношћу и утехом из Писама имамо наду“ (Римљанима 15:4). Ово јасно показује да они који данас прихватају целу Библију имају велику корист од тога.

Грчки део Светог писма, који се заснива на ономе што стоји у хебрејском делу, логичан је наставак Божје Речи у складу с постепеним откривањем Божје намере. Он ни у ком случају не умањује вредност хебрејског дела. Херберт Фармер, професор теологије на Кембричком универзитету, каже да се Јеванђеља „не могу разумети одвојено од онога што се дешавало у историји народа с којим је склопљен стари савез, о чему се говори у Старом завету“.

Божјој Речи није потребна ревизија. Међутим, „стаза је праведних као блистава светлост која све јаче светли док не буде потпуни дан“ (Пословице 4:18). Тиме што је библијском канону додао књиге писане на грчком, Бог је још више расветлио остварење своје намере и при том није умањио вредност хебрејског дела Светог писма. Све је то део ’Јеховине речи која остаје заувек‘ (1. Петрова 1:24, 25).