Да ли Бог очекује од нас да исповедамо грехе?

Исповедање греха свештенику и даље је саставни део верских обичаја и службе Богу у многим црквама. Па ипак, да ли је оно још увек важно у данашњем попустљивом друштву у ком се све толерише? Штавише, да ли је неопходно?

ГЛЕДИШТА о овој теми су веома различита. Примера ради, у канадским новинама National Post налази се изјава једне особе која каже да је тешко признати некоме свој грех, али да „то води до огромног олакшања јер вас је неко саслушао, молио се с вама и рекао вам како да исправите грешку“. С друге стране, у књизи Bless Me, Father, for I Have Sinned („Благослови ме, Оче, јер сам грешио“) цитиран је човек који је рекао: „Исповедање је један од захтева цркве који највише нарушава емоционалну равнотежу. Оно код људи ствара претерану забринутост.“ Какво је библијско гледиште о овој теми?

Шта каже Библија

У Мојсијевом закону који је Бог дао израелском народу налазимо конкретне смернице о томе шта је требало учинити када неко сагреши. На пример, човек који би некоме сагрешио или прекршио Божји закон, требало је да то призна свештенику из Левијевог племена који би затим извршио обред очишћења за њега тако што би принео Богу жртву за грех (Левитска 5:1-6).

Вековима касније, пророк Натан је укорио краља Давида због његових греха. Како је Давид реаговао? Одмах је признао: „Згрешио сам Јехови“ (2. Самуилова 12:13). Такође се молио, преклињући Бога за милост. Какав је био исход? Давид је касније написао: „На крају сам ти признао грех свој и кривицу своју нисам прикрио. Рекао сам: ’Признаћу Јехови преступе своје.‘ Ти си опростио кривицу греха мојих“ (Псалам 32:5; 51:1-4).

Признање греха је био Божји захтев и у хришћанској скупштини у првом веку наше ере. Исусов полубрат Јаков, који је био један од оних који су предводили у јерусалимској скупштини, подстицао је сухришћане: „Признајте своје грехе један другоме и молите се једни за друге, да будете излечени“ (Јаков 5:16). У складу с овим речима, шта је требало да хришћани признају и коме?

Које грехе треба исповедити?

Због своје несавршености сваког дана грешимо једни другима када поступимо непромишљено или кажемо нешто лоше (Римљанима 3:23). Да ли то значи да се морамо исповедити за сваку такву грешку?

Иако је сваки грех неисправан у Божјим очима, он милостиво узима у обзир чињеницу да грешимо због наслеђене несавршености. То је и псалмиста признао: „Ако ћеш на преступе гледати, Јах, Јехова, ко ће опстати? Али ти истински опрашташ, да би те се људи бојали“ (Псалам 130:3, 4). Према томе, шта треба да учинимо када сагрешимо против некога, можда ненамерно? Сетите се молитве Оченаш коју је Исус изговорио када је поучио своје следбенике како да се моле. У њој се налази и следећа молба: „Опрости нам грехе наше, јер и ми опраштамо сваком свом дужнику“ (Лука 11:4). Бог ће нам опростити грехе ако му у Исусово име упутимо молитву за опроштај (Јован 14:13, 14).

Запазите да је Исус споменуо услов — и ми треба да опраштамо ’својим дужницима‘. Апостол Павле је подстицао сувернике: „Будите добри једни према другима, самилосни, спремно опраштајући једни другима као што је и Бог преко Христа спремно опростио вама“ (Ефешанима 4:32). Ако опраштамо другима њихове грешке, можемо бити уверени да ће Бог нама опростити наше.

Међутим, можемо ли се надати Божјем опроштају и за озбиљне грехе попут крађе, злонамерног лагања, полног неморала, опијања и тако даље? Онај ко почини такве грехе крши Божје законе и греши против Бога. Треба ли такве грехе исповедити?

Коме се треба исповедити?

Бог није овластио људе да опраштају грехе почињене против њега. То само он може учинити. Библија нам јасно каже: „Ако признамо своје грехе, Бог ће нам их опростити и очистити нас од сваке неправедности, јер је веран и праведан“ (1. Јованова 1:9). Међутим, коме треба да исповедимо грехе?

Пошто нам само Бог може дати опроштај, њему треба да признамо грехе. То је учинио Давид, као што смо раније споменули. Међутим, на основу чега се добија опроштај? Библија нам одговара: „Покајте се дакле и обратите се да се избришу ваши греси, да би од Јеховиног лица дошла времена окрепе“ (Дела апостолска 3:19). Према томе, да би неко добио опроштај није довољно само да буде свестан да је починио грех и да га призна већ треба да буде спреман да прекине с неисправним поступањем. То је често тешко. Али, помоћ је на располагању.

Сетимо се речи ученика Јакова које смо раније поменули: „Признајте своје грехе један другоме и молите се једни за друге, да будете излечени.“ Јаков је још додао: „Усрдна праведникова молитва има велику снагу и много добра може учинити“ (Јаков 5:16). „Праведник“ може бити неки од скупштинских старешина на које је Јаков указао у 14. стиху. У хришћанској скупштини постоје старешине, духовно зрели људи, који имају одговорност да помажу онима који желе да добију Божји опроштај. Па ипак, старешине не могу никога ослободити кривице за грех јер ниједан човек нема право да опрашта другима преступе против Бога.a Али, они су опуномоћени да укоре и исправе особу која је починила озбиљан грех, помажући јој да увиди тежину свог греха и потребу да се покаје (Галатима 6:1).

Зашто треба признати грехе?

Било да се ради о већем или мањем греху, онај ко га је починио нарушио је добар однос с другим човеком и с Богом. Зато је можда забринут и неспокојан. То се дешава због реакције савести, осећаја који је у нас усадио Створитељ (Римљанима 2:14, 15). Шта се може учинити?

Вратимо се поново на Јаковљеву посланицу у којој налазимо следећи подстицај: „Болује ли [у духовном погледу] ко међу вама? Нека позове старешине из скупштине, па нека се они моле за њега, мажући га уљем у Јеховино име. Молитва упућена с вером оздравиће болеснога, и Јехова ће га подићи. И ако је починио грехе, биће му опроштено“ (Јаков 5:14, 15).

Овде се још једном истиче да старешине имају одговорност да брину за потребе стада. Како они то чине? Не само тако што слушају исповед других. Пошто се ради о духовној болести, потребно је да предузму још нешто како би особа у духовном погледу оздравила. Јаков је говорио о две ствари.

Прво је поменуо лековито „уље“. Тиме се указује на моћ Божје Речи да исцели духовно болесну особу. Апостол Павле је објаснио: „Божја реч је жива и делотворна... и може просудити мисли и намере срца“, продирући дубоко у нечији ум и срце (Јеврејима 4:12). Вештим коришћењем Библије, старешине могу помоћи особи која је починила грех да увиди корен проблема и предузме неопходне кораке како би поново била у добром односу с Богом.

Затим се помиње „молитва упућена с вером“. Иако молитве старешина неће утицати на Божје спровођење правде, оне су веома важне Богу који радо опрашта грехе на темељу Христове откупне жртве (1. Јованова 2:2). Бог жели да помогне сваком преступнику који се искрено каје и чини „дела која доликују покајању“ (Дела апостолска 26:20).

Најважнији разлог за признање греха, било да је почињен против друге особе или против Бога, јесте жеља да стекнемо Божје одобравање. Исус Христ је указао да најпре морамо решити несугласице и помирити се с ближњима да бисмо служили Богу чисте савести (Матеј 5:23, 24). У Пословицама 28:13 стоји: „Ко крије преступе своје, неће имати успеха, а ко их признаје и оставља, указаће му се милосрђе.“ Ако се понизно обратимо Јехови Богу и замолимо га за опроштај, он ће нам указати милост и узвисиће нас кад буде време (1. Петрова 5:6).

[Фуснота]

[Истакнути текст на 23. страни]

Бог ће нам опростити грехе ако му у Исусово име упутимо молитву за опроштај

[Слика на 24. страни]

Најважнији разлог за признање греха јесте добијање Божјег одобравања