Служење Јехови донело ми је радост упркос кушњама

Испричала Матје де Јонге-ван ден Хевел

ИМАМ 98 година. Част ми је што већ 70 година служим Јехови. Наравно, моја вера је више пута била испитана. За време Другог светског рата послата сам у концентрациони логор, где сам се у једном тренутку толико обесхрабрила да сам донела одлуку због које сам касније зажалила. После неколико година доживела сам други страховит ударац. Без обзира на све те кушње, захвална сам Јехови што ми је пружио прилику да му служим.

Мој живот се променио у октобру 1940. Живела сам у Холандији, у граду Хилверсуму, око 24 километра југоисточно од Амстердама. Холандија је тада била под нацистичком окупацијом. У то време сам већ пет година била у браку с Јапом де Јонгеом, дивним супругом. Имали смо преслатку трогодишњу ћеркицу Вили. Поред нас је живео сиромашан брачни пар који је једва успевао да прехрани своје осморо деце. Па ипак, често су пружали смештај и оброке једном младићу. ’Зашто узимају на себе тај додатни терет?‘, питала сам се. Кад сам им једном однела нешто хране, сазнала сам да је тај младић пионир. Он ми је причао о Божјем Краљевству и благословима које ће оно остварити. То је оставило дубок утисак на мене и брзо сам прихватила истину. Исте године сам предала свој живот Јехови и крстила се. Годину дана након тога и мој супруг се крстио.

Иако сам тек почела да дубље проучавам Библију, било ми је сасвим јасно да сам својим крштењем постала припадник забрањене организације. Такође сам знала да су многи Сведоци већ послати у затвор јер су проповедали поруку о Краљевству. Па ипак, одмах сам почела да проповедам од куће до куће, а супруг и ја смо често примали на преноћиште пионире и путујуће надгледнике. Наша кућа је такође постала складиште библијске литературе коју су доносили браћа и сестре из Амстердама. Превозили су је на бициклима, у кутијама покривеним церадом. Ти курири су заиста показивали велику љубав и храброст! Ризиковали су живот за своју браћу (1. Јов. 3:16).

„Мамице, хоћеш ли се брзо вратити?“

Око шест месеци након мог крштења, на наша врата су дошла три полицајца. Претражили су целу кућу. Иако нису пронашли ормар пун литературе, нашли су неке књиге сакривене испод нашег кревета. Одмах су ми наредили да пођем с њима до полицијске станице у Хилверсуму. Пре поласка сам загрлила моју ћеркицу а она ме је упитала: „Мамице, хоћеш ли се брзо вратити?“ „Хоћу, мила. Мама ће се брзо вратити“, рекла сам јој. Међутим, прошло је мучних годину и по дана пре него што сам је поново држала у наручју.

Полицајац ме је спровео возом до Амстердама ради даљњег испитивања. Инспектори су извели пред мене тројицу браће из Хилверсума и приморавали ме да потврдим да су они Сведоци. Ја сам рекла: „Познајем само једног од њих. Он нам доноси млеко.“ То је била истина, тај брат је стварно разносио млеко. Онда сам додала: „Да ли је Јеховин сведок, треба да питате њега, а не мене.“ Пошто више ништа нисам хтела да кажем, ударили су ме у лице и затворили у ћелију, у којој сам провела наредна два месеца. Када је мој супруг сазнао где сам, донео ми је нешто одеће и хране. Затим сам у августу 1941. послата у Равенсбрик, злогласни концентрациони логор за жене, око 80 километара северно од Берлина, у Немачкој.

„Главу горе, драга“

Када смо стигле, рекли су нам да ће нас пустити кући уколико потпишемо изјаву да се одричемо своје вере. Наравно, нисам то потписала. Потом су ми одузели све што сам имала и послали ме у заједничко купатило где сам морала да скинем све са себе. Тамо сам срела још неке сестре из Холандије. Добиле смо логорску униформу с пришивеним љубичастим троуглом, једну чинију, шољу и кашику. Прву ноћ смо провеле у бараци за нове логораше. Ту сам, први пут откако сам ухапшена, бризнула у плач. „Шта ће бити са мном? Колико ћу остати овде?“, јецала сам. Искрено говорећи, до тада још нисам развила снажан однос с Јеховом јер сам се крстила пре само неколико месеци. Требало је још пуно тога да научим. Током прозивке наредног дана, једна сестра из Холандије сигурно је приметила колико сам утучена. Рекла ми је: „Главу горе, драга, главу горе! Ко нам може наудити?“

Након прозивке смо одведене у друге бараке где су нас срдачно дочекале стотине сестара из Немачке и Холандије. Неке сестре из Немачке су биле у логору више од годину дана. Њихово присуство ми је уливало снагу — заиста ме је подигло. Такође сам била одушевљена што су бараке у којима смо се ми налазиле биле много чистије од других логорских барака. Осим по чистоћи, биле су познате и по томе што у њима није било крађе, псовања ни туча. У поређењу са ужасним условима у логору, наше бараке су биле попут чистог острва у загађеном мору.

Живот у логору

У логору смо напорно радиле и добијале врло мало хране. Морале смо да устајемо у пет ујутро и одмах да се окупимо на прозивци. Приморавали су нас да стојимо напољу око сат времена, по киши или сунцу. У пет сати поподне, након тешког рада, поново би уследила прозивка. Тада смо добијале мало чорбе и хлеба и одлазиле на спавање — потпуно исцрпљене.

Сваког дана осим недељом, радила сам на сеоским имањима где сам током жетве косила пшеницу, копала одводне канале и чистила свињце. Иако је посао био тежак и прљав, могла сам да издржим сваки дан јер сам још била млада и прилично снажна. Такође су ме јачале мелодије Краљевства које сам тихо певала док сам радила. Међутим, непрестано сам чезнула да видим свог супруга и дете.

Добијале смо врло мало хране али је свака од нас настојала да сачува комадић хлеба од свог дневног следовања. Тако нам је остајало мало више за недељу, када смо се окупљале и разговарале о библијским темама. Иако нисмо имале литературу, верне старије сестре су причале о Библији а ја сам упијала сваку њихову реч. Чак смо успеле да заједно обележимо годишњицу Христове смрти.

Тескоба, кајање и затим охрабрење

Понекад би нам наредили да радимо нешто чиме бисмо директно подупирале нацистичку војску. Због наше неутралности у политичким питањима, све сестре су одбијале такве послове, а ја сам се угледала на њихов храбар пример. За казну нисмо добијале храну данима и морале смо сатима стајати током прозивки. Једне зиме смо биле закључане 40 дана у бараци без грејања.

Нама Јеховиним сведоцима су увек изнова говорили да ће нас пустити кући ако потпишемо изјаву да се одричемо своје вере. Након више од годину дана проведених у Равенсбрику, потпуно сам клонула духом. Жеља да видим свог супруга и дете постала је толико снажна да сам затражила образац са изјавом у којој је стајало да више нећу бити Истраживач Библије и потписала је.

Када су друге сестре чуле шта сам учинила, неке су почеле да ме избегавају. Међутим, две старије сестре из Немачке, Хедвиг и Гертруд, потражиле су ме и рекле да ме и даље воле. Док смо заједно чистиле свињце, благо су ми објасниле колико је важно остати веран Јехови и да љубав према њему показујемо када се непоколебљиво држимо својих уверења. Њихова мајчинска брига и љубав су ме веома дирнуле.a Знала сам да је оно што сам урадила било погрешно и намеравала сам да повучем своју изјаву. Једне вечери сам испричала једној сестри шта сам одлучила. Мора да ме је чуо неко од логорских службеника јер су ме те исте вечери изненада пустили и возом послали у Холандију. Једна од надгледница логора, чијег се лика и дан-данас сећам, рекла је: „Ти си остала Бибелфоршер, [Истраживач Библије] и то ћеш увек бити.“ Одговорила сам: „Да, уз Јеховину помоћ, хоћу“ Али, и даље сам се питала: ’Како да поништим ту изјаву?‘

У једном делу изјаве је стајало: „Овим потврђујем да више никада нећу бити активан члан Међународног удружења Истраживача Библије.“ Знала сам шта ћу да учиним! У јануару 1943, кратко након повратка кући, поново сам почела да учествујем у служби проповедања. Наравно, ако би ме нацисти по други пут ухватили да проповедам о Божјем Краљевству, казна би била много озбиљнија.

Хтела сам да учиним још нешто како бих показала да је моја жеља да верно служим Јехови искрена, па смо супруг и ја поново отворили врата свог дома куририма и путујућим надгледницима. Била сам неизмерно захвална што сам добила још једну прилику да докажем Јехови да волим њега и његов народ.

Најболнији ударац

Неколико месеци пре завршетка рата, супруг и ја смо доживели трагедију. У октобру 1944, наша ћеркица Вили се изненада разболела. Добила је дифтерију. Стање јој се брзо погоршавало и умрла је за три дана. Имала је само седам година.

Били смо потпуно скрхани болом због губитка јединог детета. Патње кроз које сам прошла у Равенсбрику нису биле ништа у поређењу са оним што сам осећала када смо изгубили наше дете. Међутим, у тим најтежим тренуцима смо налазили утеху у речима из Псалма 16:8: „Јехову увек имам пред собом. Он ми је с десне стране, нећу посрнути.“ Нас двоје смо чврсто веровали у Јеховино обећање о ускрсењу. Држали смо се истине и увек ревно проповедали добру вест. Све до своје смрти 1969, супруг ми је пружао велику подршку у служењу Јехови.

Благослови и лепи тренуци

Блиска сарадња с пуновременим слугама ми већ деценијама причињава велику радост. Као и током рата, увек смо примали путујуће надгледнике и њихове супруге док су били у посети нашој скупштини. Један пар који је учествовао у путујућем делу, Мартен и Нел Каптајн, чак је становао код нас 13 година. Када се Нел разболела и била на самрти, бринула сам о њој три месеца док није преминула. Захваљујући дружењу с њима, као и са драгом браћом и сестрама из моје скупштине, увек сам имала осећај да се налазим у духовном рају.

Један од значајних тренутака у мом животу одиграо се 1995, када сам била позвана у Равенсбрик на комеморацију. Тамо сам срела сестре с којима сам била у логору и које нисам видела више од 50 година! Сусрет с њима је био незабораван и дирљив. Била је то дивна прилика да се међусобно охрабримо да истрајемо док с радошћу чекамо време када ће се наши вољени које смо изгубиле вратити у живот.

Апостол Павле је у Римљанима 15:4 рекао да „својом истрајношћу и утехом из Писама имамо наду“. Захвална сам Јехови за ту наду која ми помаже да му радосно служим упркос кушњама.

[Фуснота]

[Слика на 10. страни]

С Јапом 1930.

[Слика на 10. страни]

Наша ћерка Вили са седам година

[Слика на 12. страни]

Дирљив сусрет 1995. Ја сам у првом реду, друга слева