Некада сам се плашио смрти, а сада ишчекујем ’живот у изобиљу‘

Испричао Пјеро Гати

ПОТМУЛА тутњава је постајала све јача и јача. Пратило ју је завијање сирена које су упозоравале људе да нађу неко склониште. Чуо се звиждук бомби, а затим су уследиле експлозије од којих пуцају бубне опне.

Тако је било у Милану, у Италији, 1943. и 1944. године. Био сам млад војник и мој задатак је често био да вадим остатке раскомаданих лешева који су били затрпани у склоништима погођеним током ваздушних напада. Али ја нисам гледао само страдање других људи. И са̂м сам често био на корак од смрти. У тим ситуацијама сам се молио Богу, обећавајући му да ћу му служити ако будем преживео то крвопролиће.

Мој страх од смрти је одагнан

Одрастао сам у једном селу у Италији, близу границе са Швајцарском, а десетак километара одатле налази се град Комо. Био сам још дете када сам први пут осетио страх од смрти и жалост због губитка вољених. Моје две сестре су умрле од шпанске грознице. Затим је 1930, када сам имао само шест година, умрла моја мајка, Луиђа. Пошто сам одрастао као католик, држао сам се католичких обичаја и сваке недеље ишао на мису. Међутим, тек је годинама касније у једној берберници, а не у цркви, одагнан мој страх од смрти.

Године 1944. Други светски рат је још увек трајао и посвуда је сејао смрт. Ја сам био међу десетинама хиљада италијанских војника који су побегли с ратног попришта у неутралну Швајцарску. Тамо су нас сместили по бројним избегличким логорима. Ја сам смештен у један логор надомак Штајнаха, на североистоку земље. Могли смо се донекле слободно кретати. Тамошњем берберину је једно време била потребна помоћ у радњи. Код њега сам живео и радио само месец дана, али то је било сасвим довољно за једно познанство које ми је променило живот.

Један од наших муштерија био је Адолфо Телини, Италијан који је живео у Швајцарској. Он је био Јеховин сведок. Никада до тада нисам чуо за њих, што и није било тако чудно пошто је у то време у целој Италији било једва 150 Сведока. Адолфо ми је говорио о предивним библијским обећањима, о миру и ’животу у изобиљу‘ (Јов. 10:10; Откр. 21:3, 4). Био сам очаран описом будућности без рата и смрти. Кад сам се вратио у избеглички логор пренео сам оно што сам сазнао једном младом Италијану, Ђузепеу Тубинију. Њему се то допало баш као и мени. Адолфо и други Сведоци су повремено долазили у наш логор.

Адолфо ме је одвео до Арбона, удаљеног око 10 километара од Штајнаха, где је једна мала група Сведока одржавала састанке на италијанском. Толико сам био одушевљен оним што сам тамо чуо да сам следеће седмице пешке отишао на њихов састанак. Касније сам присуствовао једном конгресу Сведока у Цириху. Веома ме је потресла презентација слика на којој су приказани логори смрти са гомилама људских лешева. Сазнао сам да су многи Сведоци немачке националности били мучени због своје вере. На том конгресу сам упознао Марију Пицато. Фашистичке власти Италије осудиле су је на 11 година затвора зато што је била активна као Јеховин сведок.

Када се рат завршио, вратио сам се у Италију и прикључио се једној малој скупштини у Комоу. Добро сам разумео основна библијска учења, иако браћа нису систематски проучавала Библију са мном. У тој скупштини је била и Марија Пицато. Она ми је говорила о важности крштења и предложила ми да посетим Марчела Мартинелија који је живео у Кастионе Андевену, у округу Сондрио. Марчело је био један верни брат с небеском надом који је током диктаторског режима био осуђен на 11 година затвора. Да бих дошао до њега морао сам да пређем 80 километара бициклом.

Марчело ми је помоћу Библије објаснио које услове неко треба да испуни да би се крстио, а затим смо се помолили и отишли до реке Аде, где сам се крстио. Било је то у септембру 1946. године. За мене је то био посебан дан. Био сам толико узбуђен због своје одлуке да служим Јехови и због тога што сам чврсто веровао у испуњење Божјих обећања да увече нисам ни био свестан да сам тог дана бициклом прешао укупно 160 километара.

Први послератни конгрес у Италији одржан је у Милану, у мају 1947. године. Било је око 700 присутних, а међу њима и много оних који су преживели терор фашистичког режима. На овом конгресу сам видео нешто прилично необично. Ђузепе Тубини, којем сам раније сведочио у избегличком логору, одржао је говор за крштење, након чега се и сам крстио.

На том конгресу сам имао част да се упознам с братом Натаном Нором из Бетела у Бруклину. Он је Ђузепеа и мене подстакао да свој живот посветимо служби Богу. Одлучио сам да за месец дана започнем с пуновременом службом. Кад сам се вратио кући рекао сам својој породици шта сам одлучио и они су покушали да ме одговоре од тога. Међутим, остао сам при својој одлуци. Следећег месеца сам почео да служим у Бетелу, у Милану. Тамо су већ била два брачна пара мисионара: Ђузепе (Џозеф) Романо, његова жена Анђелина, Карло (Чарлс) Бенанти и његова жена Костанца (Констанс). Придружили смо им се Ђузепе Тубини и ја.

Након месец дана проведених у Бетелу, наименован сам за покрајинског надгледника, и био сам први покрајински надгледник рођен у Италији. Брат Џорџ Фредијанели, први мисионар који је из Сједињених Држава дошао у Италију 1946. године, већ је био у путујућој служби. Он ме је обучавао неколико седмица, а онда сам се одважио да кренем сам. У посебном сећању ми је остала прва скупштина коју сам посетио, Фаенца. Замислите само, до тада нисам одржао ни један једини говор! Упркос томе, успео сам да подстакнем присутне, а међу њима и многе младе, да размисле о томе да започну с пуновременом службом. Касније су некима од тих младих људи поверене велике одговорности у делу проповедања у Италији.

Било је веома узбудљиво служити као покрајински надгледник. Мој живот је био пун изненађења, промена, изазова и радости. У много прилика сам осетио љубав браће и сестара.

Религија у послератној Италији

Испричаћу вам каква је била ситуација у послератној Италији што се тиче религије. Католичка црква је имала примат. Премда је нови устав ступио на снагу 1948, закони из доба фашизма по којима је Јеховиним сведоцима било забрањено да проповедају били су укинути тек 1956. Често се дешавало да противници који су били под утицајем цркве прекину покрајинске састанке. Понекад би се њихови покушаји неславно завршили, као што се то десило 1948. у Сулмони, градићу у средњој Италији.

Те године се покрајински састанак одржавао у једном позоришту. У недељу ујутру ја сам био председавајући, а Ђузепе Романо је држао јавно предавање. Број присутних је био много већи него што је то било уобичајено. У то време у целој Италији није било ни 500 објавитеља, а том приликом је 2 000 људи напунило позориште. При крају говора, један младић је скочио на бину по наговору два свештеника која су седела у публици. С намером да узбуни људе, почео је да виче из петних жила. Одмах сам му рекао: „Ако хоћеш нешто да кажеш, изнајми салу.“ Публици се није свидео његов наступ, тако да су га заглушили изразима незадовољства. Видевши то, овај младић је сишао с бине и нестао.

У то време путовање је било права авантура. Понекад сам од једне до друге скупштине ишао пешке, понекад бициклом или у препуном и расклиматаном аутобусу, или пак возом. Било је и случајева да сам ноћио у штали или шупи. Рат се тек био завршио тако да је већина Италијана била сиромашна. У земљи је било мало Сведока и имали су врло мало средстава за живот. Па ипак, и у таквим околностима било је предивно служити Јехови.

Обука у Галаду

Године 1950, Ђузепе Тубини и ја смо били позвани да похађамо 16. разред мисионарске школе Галад. Од самог почетка ми је било јасно да ћу се намучити са учењем енглеског. Споро сам напредовао иако сам давао све од себе. Морали смо да прочитамо целу Библију на енглеском. Да бих успео у томе, понекад сам прескакао ручак како бих вежбао читање наглас. На крају је дошао ред на мене да одржим говор на енглеском. Још увек се сећам шта ми је инструктор рекао, баш као да је било јуче. „Твоји гестови и одушевљење су за сваку похвалу, али ништа те нисмо разумели!“ Па ипак, успео сам да завршим ту школу. Затим смо се Ђузепе и ја вратили у Италију. Оно што смо научили помогло нам је да још боље служимо нашој браћи.

Године 1955, оженио сам се Лидијом, којој сам седам година раније држао говор за крштење. Њен отац, Доменико, био је један драги брат који је имао седморо деце и који је успео да свима њима помогне да прихвате истину, иако је био прогоњен током фашистичког режима и осуђен на три године изгнанства. И Лидија је била прави борац за истину. Три пута је била пред судом пре него што је наше право да проповедамо од куће до куће било законски признато. После шест година брака родио нам се син Бењамино. Године 1972. добили смо и другог сина, Марка. Срећан сам што обојица ревно служе Јехови заједно са својим породицама.

И даље активан у служби Јехови

Током свих тих година, доживео сам много незаборавних тренутака. На пример, почетком 1980-их, мој таст је написао једно писмо Сандру Пертинију, тадашњем председнику Италије. Током фашистичког режима обојица су била изгнана на острво Вентотене, где су били прогнани наводни непријатељи тог режима. Мој таст је затражио да разговара са председником с намером да му сведочи. Када је кренуо на заказани састанак, ја сам му се придружио. Били смо веома лепо дочекани, на шта уопште нисмо навикли. Председник је срдачно загрлио мог таста. Затим смо разговарали с њим о нашим веровањима и оставили му нешто од наше литературе.

Године 1991, престао сам да служим као путујући надгледник, након 44 године проведене у тој служби. Следеће четири године служио сам као надгледник једне конгресне дворане, а затим сам због озбиљне болести морао да смањим своје активности. Па ипак, захваљујући Јеховиној незаслуженој доброти још увек сам у пуновременој служби. Трудим се да дајем све од себе у служби проповедања и тренутно проучавам Библију с неколико особа. Браћа ми још увек кажу да сам пун одушевљења док држим говоре. Захваљујем Јехови што се моја живост није умањила с годинама.

Као младић био сам обузет страхом од смрти, али када сам сазнао шта Библија научава стекао сам сигурну наду у вечни живот — ’живот у изобиљу‘, како га је Исус назвао (Јов. 10:10). То је оно што жељно ишчекујем — живот у миру, сигурности и срећи, са безброј благослова од Јехове. Сва слава припада нашем Створитељу пуном љубави чије име имамо част да носимо (Пс. 83:18).

[Мапа на странама 22, 23]

(За комплетан текст, види публикацију)

ШВАЈЦАРСКА

БЕРН

Цирих

Арбон

Штајнах

ИТАЛИЈА

РИМ

Комо

Милано

Река Ада

Кастионе Андевено

Фаенца

Сулмона

Вентотене

[Слика на 22. страни]

Док смо путовали у библијску школу Галад

[Слика на 22. страни]

Са Ђузепеом у Галаду

[Слика на 23. страни]

На дан нашег венчања

[Слика на 23. страни]

Моја драга жена и ја смо у браку већ више од 55 година