Богато благословљени јер смо прихватали промене

Испричао Џејмс Томпсон

У време када сам се родио на југу Сједињених Држава 1928, закон је налагао да црнци и белци живе одвојено. Свако ко би то прекршио у најмању руку би био кажњен затвором.

У ТО време у неким деловима Сједињених Држава, црнци и белци међу Јеховиним сведоцима морали су да имају засебне скупштине, покрајине и области. Године 1937. мој отац је постао слуга групе (сада координатор старешинства) у црначкој скупштини у Чатануги, у Тенесију. Хенри Николс је био слуга групе у скупштини где су били белци.

Остале су ми лепе успомене из детињства. Често сам ноћу седео на веранди и слушао разговоре свог оца с братом Николсом. Иако нисам разумео све о чему су причали, уживао сам да будем близу оца док су се њих двојица договарала како да се на најбољи начин проповеда у постојећим околностима.

Неколико година раније, 1930, породицу је задесила трагедија. Умрла ми је мајка, која је имала само 20 година. Отац је морао сам да брине о мојој четворогодишњој сестри Дорис и мени, који сам тада имао само две године. Иако отац није дуго био крштен, добро је духовно напредовао.

Примери који су ми обликовали живот

Године 1933, отац је упознао дивну хришћанку по имену Лили Меј Гвендолин Томас и убрзо су се венчали. Обоје су нам пружили добар пример у томе како да верно служимо Јехови.

Скупштине Јеховиних сведока су 1938. позване да подрже резолуцију по којој би светска централа у Бруклину, у Њујорку, именовала скупштинске старешине уместо да их гласањем бирају чланови скупштине. Док су неки из Чатануге оклевали да прихвате резолуцију, отац је безрезервно подржао ову организациону промену. И дан-данас ми значи његов пример верности, као и свесрдна подршка коју му је мајка пружала.

Крштење и пуновремена служба

Године 1940, група објавитеља из наше скупштине изнајмила је аутобус да би отишла на конгрес који се одржавао у Детроиту, у Мичигену. Неколико њих се тамо крстило. Неки су се питали зашто и ја нисам то учинио, будући да сам проповедао од своје пете године и био реван у служби.

На то сам им одговорио: „Зато што не разумем шта је све повезано с крштењем.“ Отац је то случајно чуо и изненадио се. Од тада се посебно трудио да ми помогне да разумем шта крштење подразумева и зашто је оно важно. Једног веома хладног дана четири месеца касније, 1. октобра 1940, крстио сам се у језерцету недалеко од Чатануге.

Од своје 14 године, био сам пионир током летњих распуста. Проповедао сам у малим градовима у Тенесију и у суседној држави Џорџији. Устајао бих рано, спаковао нешто за јело и у шест ујутро сео на воз или у аутобус. Вратио бих се око шест увече. Храну коју сам носио често бих појео много пре времена за ручак. Иако сам имао новац, због боје коже нисам могао да уђем у продавнице да бих купио храну. Једном приликом сам ушао у продавницу да купим сладолед у корнету, али сам био замољен да изађем. Једна белкиња је била веома љубазна и донела ми је сладолед.

Када сам пошао у средњу школу, на Југу је покрет за људска права постајао све јачи. Организације попут Националног удружења за побољшање положаја црначког народа подстицале су ученике да се боре за једнакост. Позивали су нас да постанемо чланови тог покрета. Неколико црначких школа, укључујући и моју, имале су циљ да учлане све ученике. Био сам под притиском да „подржим своју расу“, како су се они изразили. Али ја сам то одбио, рекавши да Бог није пристран и да не даје предност једној раси у односу на друге. Чекао сам да Бог реши неправду (Јов. 17:14; Дела 10:34, 35).

Убрзо након што сам завршио средњу школу, одлучио сам да се преселим у Њујорк. Међутим, успут сам свратио у Филаделфију у Пенсилванији да бих посетио пријатеље које сам раније упознао на једном конгресу. Тада сам први пут био у скупштини у којој су се црнци и белци окупљали заједно. У посети је био путујући надгледник који ми је рекао да ће ми дати да водим једну тачку на следећем састанку. То је допринело да одлучим да останем тамо.

Међу пријатељима које сам стекао у Филаделфији била је и млада сестра Џералдина Вајт, коју сам ја звао Џери. Добро је познавала Библију и лако започињала разговор с људима у служби од врата до врата. Посебно ми је било важно то што је и она имала циљ да постане пионир. Венчали смо се 23. априла 1949.

Позив за Галад

Од самог почетка наш циљ је био да похађамо школу Галад и да служимо као мисионари у некој страној земљи. У међувремену смо са задовољством служили на подручјима где је постојала већа потреба и то нам је помогло да се припремимо за Галад. Најпре смо замољени да се преселимо у Лонсајд у Њу Џерсију, затим у Честер у Пенсилванији и на крају у Атлантик Сити у Њу Џерсију. За време боравка у Атлантик Ситију, испунили смо услов за Галад јер смо били две године у браку. Али, позив за Галад је одложен. Зашто?

Почетком 1950-их, многи младићи су регрутовани и послати у рат у Кореји. Регрутна комисија у Пенсилванији није хтела да ме ослободи војне обавезе. Изгледа да су имали предрасуде према Јеховиним сведоцима због нашег неутралног става. На крају ме је један судија обавестио да је ФБИ испитао моје биографске податке и потврдио мој неутралан став. Тако ме је 1. јануара 1952. комисија за решавање жалби ослободила војне обавезе на основу верске службе коју сам обављао.

У августу те године, Џери и ја смо добили позив да од септембра похађамо 20. разред Галада. Надали смо се да ћемо добити страну доделу. Моја сестра Дорис је дипломирала у 13. разреду и служила је у Бразилу. Колико смо само били изненађени када су нам рекли да је наша додела покрајинска служба — посећивање црначких скупштина на југу САД у држави Алабами! Били смо мало разочарани, јер смо имали велику жељу да служимо у страној земљи.

Прва скупштина коју смо посетили налазила се у Хантсвилу. Када смо стигли, отишли смо до куће једне наше сестре, где је требало да будемо смештени. Док смо износили ствари, случајно смо чули како некоме преко телефона каже: „Деца су стигла.“ Имали смо само 24 године а изгледали смо још млађе. Док смо служили у тој покрајини, били смо познати по надимку Деца.

Југ су често називали Библијски појас, јер је већина људи веома ценила Библију. Зато смо разговоре често започињали презентацијом која се састојала од три дела:

(1) Кратак осврт на стање у свету.

(2) Решење које пружа Библија.

(3) Шта Библија каже да морамо учинити.

Затим бисмо понудили одговарајућу публикацију за проучавање Библије. Пошто је овакав приступ био веома успешан, добио сам учешће на конгресу Друштво новог света, који је одржан у Њујорку 1953, где сам приказао нашу троделну презентацију.

Затим сам тог лета послат да служим као обласни надгледник црначких покрајина на Југу. Наша област је обухватала подручје од Вирџиније до Флориде и све до Алабаме и Тенесија на западу. Путујућа служба је захтевала прилагодљивост. На пример, често смо одседали у кућама без купатила, па смо се купали у лименом кориту иза шпорета у кухињи. На срећу, то је био најтоплији део куће!

Изазови у расно подељеном подручју

Док смо служили на Југу, морали смо бити промишљени и домишљати да бисмо обавили неке послове. Црнцима није било дозвољено да користе јавне перионице. Зато би Џери отишла тамо и рекла да је одећа за „госпођу Томпсон“. Очигледно да су многи мислили да је она служавка, а да је „госпођа Томпсон“ газдарица. Када су обласни надгледници приказивали филм Друштво новог света у акцији, позвао бих телефоном радњу за изнајмљивање и резервисао платно за пројекцију за „господина Томпсона“. Касније бих отишао до радње и преузео га. Увек смо били учтиви, тако да скоро никад нисмо имали проблема у служби.

Људи с Југа су имали предрасуде и према онима који су са Севера. Локалне новине су једном известиле да ће Џејмс Томпсон, представник њујоршког друштва Watchtower Bible and Tract Society, одржати говор на једном скупу. Неки су закључили да сам ја из Њујорка па нам је отказан уговор о коришћењу школске сале. Зато сам отишао до школског одбора и објаснио да сам школу завршио у Чатануги. Тада нам је дозвољено да одржимо покрајински састанак.

Средином 1950-их расна нетрпељивост је постајала све већа и понекад је долазило до насиља. Године 1954, неки Сведоци су се увредили јер међу говорницима на неколико обласних конгреса није било црнаца. Подстакли смо их да буду стрпљиви. Следећег лета, ја сам био један од говорника. Касније је у програму учествовало још браће црнаца са Југа.

С временом је било све мање расног насиља на Југу и скупштине су постепено почеле да се уједињују. Због тога су неки објавитељи били замољени да пређу у друге скупштине, скупштине су добиле нова подручја, а одговорна браћа додатна задужења. Некој браћи, и међу црнцима и међу белцима, нису су се допале све те промене. Међутим, већина је била непристрана, као што је и наш небески Отац. Заправо, многи од њих су били блиски пријатељи без обзира на боју коже. То сам у детињству доживео и у својој породици током 1930-их и 1940-их.

Нова додела

У јануару 1969, Џери и ја смо добили позив да служимо у Гвајани, у Јужној Америци, и са задовољством смо га прихватили. Прво смо отишли у Бруклин, где сам обучен за надгледање проповедања у Гвајани. Тамо смо стигли у јулу 1969. Боравити на једном месту, након 16 година путујуће службе, била је велика промена. Џери је већи део времена проводила у служби као мисионар, а ја сам радио у подружници.

Обављао сам више послова — одржавао травњак, слао литературу за 28 скупштина и редовно контактирао са светском централом у Бруклину. Сваког дана сам радио по 14 или 15 сати. Иако смо обоје напорно радили, уживали смо у својој додели. Када смо дошли у Гвајану, тамо је било 950 објавитеља, а сада их има преко 2 500.

Иако смо уживали у пријатној клими и егзотичном воћу и поврћу, највише смо се радовали када су понизни људи који су чезнули за библијском истином учили о Божјем Краљевству. Џери је често водила по 20 библијских студија, а многи од њих су напредовали до крштења. Неки су касније постали пионири, скупштинске старешине или су чак похађали Галад како би и сами служили као мисионари.

Други изазови и здравствени проблеми

Године 1983. мојим родитељима у Сједињеним Државама била је потребна помоћ. Дорис, Џери и ја смо се састали да бисмо разговарали о томе. Дорис, која је 35 година служила као мисионар у Бразилу, одлучила је да се врати кући и брине о њима. Зашто би два мисионара напустила своју доделу, рекла је, када један може да обави посао? Након смрти родитеља, Дорис је остала у Чатануги, где служи као специјални пионир.

Године 1995. установљено је да имам рак простате и морао сам да се вратим у Сједињене Државе. Населили смо се у Голдзбороу, у Северној Каролини, јер је то место било на пола пута између Тенесија и Пенсилваније где су живеле наше породице. Моје здравствено стање се побољшало и сада служимо као специјални пионири са смањеним захтевом у сатима.

Када се осврнем на 65 година пуновремене службе, заиста сам захвалан што је Јехова благословио Џери и мене јер смо увек прихватали промене да бисмо му служили. Заиста су истините Давидове речи: „С оним ко је веран [ти, Јехова] поступаш верно“! (2. Сам. 22:26).

[Слике на 3. страни]

Мој отац и брат Николс били су добар пример за мене

[Слике на 4. страни]

Са Џери, спремни за Галад, 1952.

[Слике на 5. страни]

Након Галада смо послати у покрајинску службу на Југ

[Слика на 6. страни]

Путујући надгледници и њихове супруге уочи заједничког обласног конгреса, 1966.

[Слика на 7. страни]

Мисионарска служба у Гвајани била је извор велике радости