Живот који доноси радост

ДАНИЈЕЛ И МИРИЈАМ су се венчали септембра 2000. Живели су у Барселони и могли су себи да приуште лагодан живот. Данијел каже: „Обоје смо радили и могли смо да идемо у ресторане, да путујемо и купујемо скупу одећу. Такође смо редовно ишли у службу проповедања.“ Међутим, с временом се нешто променило.

На регионалном конгресу 2006, на Данијела је дубоко утицало нешто што је чуо током једног говора. Наиме, било је речено: „Морамо уложити велики труд како бисмо ’избавили оне који посрћући иду на погубљење‘“ (Посл. 24:11). Било је наглашено да имамо одговорност да пренесемо људима добру вест, јер њихов живот зависи од тога (Дела 20:26, 27). Данијел се присећа: „Имао сам осећај да се Јехова обраћа мени лично.“ У говору је такође истакнуто да ћемо, уколико проширимо своју службу, сигурно имати више радости. Данијел је знао да је то тачно. Миријам је већ служила као пионир и то јој је доносило много радости.

„Одлучио сам да променим живот за 180 степени“, каже Данијел. Тако је и било. Смањио је радно време и постао пионир. Чак је почео да размишља о томе колико би он и Миријам били срећни ако би се преселили тамо где је потребна помоћ у проповедању.

НАЈПРЕ ИЗАЗОВИ, А ЗАТИМ И БЛАГОСЛОВИ

У мају 2007, обоје су дали отказ и преселили се у Панаму, где су раније већ били током једног путовања. Њихово ново подручје се простирало на неколико острва у архипелагу Бокас дел Торо, где живи народ Гујами. Данијел и Миријам су израчунали да би са уштеђевином коју су имали могли да живе око осам месеци у Панами.

На подручје су ишли чамцем и бициклом. Још увек се добро сећају када су први пут бициклима прешли око 30 километара преко стрмих брда, и то по летњој жези. Данијел се тада умало није онесвестио од исцрпљености. Па ипак, где год су проповедали, људи из народа Гујами су их гостољубиво примали, нарочито након што су њих двоје научили неке основне изразе на њиховом језику. Тако су убрзо водили 23 библијска курса.

Шта се десило када су потрошили уштеђевину? Данијел каже: „Били смо веома тужни, знајући да се морамо вратити у Шпанију. Била нам је тешка и сама помисао да ћемо оставити особе с којима смо проучавали.“ Међутим, месец дана касније су примили вест која их је одушевила. Миријам каже: „Позвани смо да служимо као специјални пионири. Како смо само били срећни што ћемо остати.“

НАЈВЕЋА РАДОСТ

Године 2015, услед промена које су наступиле у нашој организацији, Данијел и Миријам су замољени да наставе с пуновременом службом као општи пионири. Шта ће сада? Они су се поуздали у обећање записано у Псалму 37:5: „Пребаци на Јехову животне бриге своје; ослони се на њега и он ће ти помоћи.“ Пронашли су посао којим су могли да подмире основне потребе и буду пионири. Данас служе у једној скупштини у покрајини Верагуас у Панами.

Данијел каже: „Пре него што смо напустили Шпанију, нисмо баш били сигурни да можемо живети скромно. Али смо се уверили да можемо, јер имамо све што нам је потребно.“ Шта им причињава највећу радост? Они кажу: „То што помажемо понизним особама да упознају Јехову највећа је радост!“