Питања читалаца (Кула стражара 15. јун 1978, страна 29-31, енгл.)

Доктор је рекао да се пацијенту пре операције може извадити и ускладиштити нешто крви, у случају да током операције буде потребна трансфузија. Како хришћанин треба да гледа на такву употребу своје крви?

С гледишта оних на пољу медицине, овај поступак може изгледати прилично практично. Постоје озбиљне опасности у примању трансфузије крви од неког другог. На изглед мањи ризици су укључени ако се особи да трансфузија њене властите крви. Зато међу докторима постоји тренд да користе поступак назван „аутологна трансфузија“. То укључује вађење пацијентове крви и стављање у „крвну банку“ или складиштење ради трансфузијске намене кад буде потребно. Ако не буде потребна даваоцу, та крв се може употребити за друге пацијенте.

Као што показују информације у Кули стражари од 1. новембра 1978, стране 24-7, трансфундирање крви долази у сукоб с Библијом.a Писмо открива да Бог крв сматра светом, и његове слуге треба да с крвљу поступају у складу с тим. С обзиром на то, Јехова Бог је рекао Израелцима да с крвљу могу да ураде само две ствари. Као прво, Бог је рекао: „Ја сам је дао на [жртвени] олтар да се очисте душе ваше.“ Као друго, ако се животињска крв није користила на олтару, требало је да је Израелац пролије на земљу; он је тиме признавао да је живот од Бога и да крв која представља живот није била употребљена у неку личну сврху (Лев. 17:11-14). Међутим, да ли је требало да тако с крвљу поступају само Божје слуге под Мојсијевим законом? Насупрот томе, логично је да су прави обожаваоци, пре давања Закона, већ поступали с крвљу на тај начин.

Бог је раније рекао Ноју и његовој породици да људи не смеју да једу месо с крвљу у њему (Пост. 9:3, 4). Шта је онда требало да се уради? Кад је нека животиња била убијена за храну, њена крв би нормално била исцеђена и проливена на земљу. Крв која представља живот није припадала Ноју и његовој породици већ је припадала Даваоцу живота. У складу с тим, било би подесно да се крв пролије на земљу, која је Божје симболично „подножје“ (Иса. 66:1).

Заповест упућена Ноју односи се и на хришћане. У првом веку н. е., хришћанско водеће тело је објавило одлуку, уз подршку светог духа, да се хришћани морају ’чувати удављених животиња и крви‘ (Дела 15:19, 28, 29). Шта би то значило у пракси? Израз „удављене животиње“ означава тело животиња које су биле убијене на такав начин да је њихова крв остала у месу. Хришћани нису могли да једу такво месо. Шта је с фразом ’чувати се крви‘? То би забранило коришћење крви исцеђене из таквог створења, као што су радили неки пагани, који су правили и јели крвавице или другу храну која садржи крв, или који су пили крв која потиче од животиња или ратника убијених у арени. Хришћани не раде ништа од тога. Кад исцеде крв из неког створења, они раде оно што су радиле Божје слуге у прошлости, чувају се тога. Тако би могли да нагласе своје цењење према светости крви и живота, и такође да покажу своју зависност од вредности Христове крви.

Дакле, ако медицинско особље сугерише хришћанину да допусти да се нешто његове крви извади и депонује у крвну банку ради касније трансфузијске намене, хришћанин није без вођства из Библије што се тиче исправног поступања. Он може да спомене да је древним Израелцима било речено да се истекла крв мора ’пролити на земљу као вода‘, да би се показало да је она за Бога, а не да се подржава живот неког земаљског створења (Пон. зак. 12:24). И може указати на конкретну заповест хришћанима да се ’чувају крви‘. С обзиром на то, како би он могао да дозволи да његова крв буде сакупљена у банку крви ради касније трансфузије у њега самог или у неку другу особу?

Шта је с апаратом као што је пумпа срце-плућа или машина за дијализу (вештачки бубрег)? Да ли хришћанин може да користи такве апарате?

Има хришћанских Јеховиних сведока који, с добром савешћу, допуштају да се користе ти апарати, под условом да су машине испуњене бескрвном течношћу, као што је раствор Рингеров лактат.

Кад овакав апарат ради, пацијентова крв тече из крвног суда кроз цеви и машину (где се пумпа, оксигенира и/или филтрира) и затим тече назад у његов крвоток. Машина привремено врши неке функције које нормално обављају пацијентови органи.

Неки хришћани на темељу савести резонују да крв непрестано тече и да се на тај спољашњи кружни ток може гледати као на продужетак крвотока. Они сматрају да се то може упоредити с цевчицом која се може усадити у тело да би се крв одвела око неке блокаде у крвном суду.

Наравно, сваки хришћанин треба да одвагне оно што је укључено у употребу тих и сличних апарата. Он може да размисли да ли сматра да се ради о крви која је очигледно изашла из његовог тела и да је зато треба пролити, или се ради о крви која је у основи још увек део његовог крвотока (Пон. зак. 12:16). Затим може донети одлуку после које ће имати чисту савест пред Богом (1. Петр. 3:16).

Да ли би било неисправно подвргнути се анализи крви?

На темељу свог спознања Писма, већина Јеховиних сведока, ако не и сви, не приговара таквим претрагама. Мала количина крви узета из тела не једе се нити убризгава неком другом. Она се само испитује или претражује пре него што се пролије (Пон. зак. 15:23).

Да ли су серумске инјекције у складу с хришћанским веровањем?

У издању Куле стражаре од 1. јуна 1974. (енгл.), изнели смо детаљно осматрање о употреби вакцина (које не садрже крв) и серума који су направљени од крви. За те детаље, молимо види оно што је речено на странама 351-2.

Ту се признало да се медицинска професија све више окреће од употребе трансфузије пуне крви. Уместо тога, људска крв се раздваја на основне састојке који се могу трансфундирати — црвена зрнца, бела зрнца, плочице и плазму. О томе смо рекли: „Верујемо да је коришћење крви код трансфузије [која подржава живот], или коришћење крвног састојка да се постигне слична сврха, очигледно у сукобу с библијском заповешћу да се ’чувамо крви‘ (Дела 15:20).“

Међутим, шта је с примањем серумских инјекција у борби против болести, као што су инјекције које се користе за дифтерију, тетанус, вирусни хепатитис, беснило, хемофилију и Rh инкомпатибилност? Изгледа да то спада у ’сиву зону‘. Неки хришћани верују да примање мале количине неког крвног деривата у ту сврху не би било показивање непоштовања према Божјем закону; њихова савест би им то допустила. (Упореди с Луком 6:1-5.) Међутим, други сматрају да их савест обавезује да одбију серуме зато што садрже крв, премда само у минималној количини. Зато смо заузели став да то питање мора решити сваки појединац на личној основи. Подстичемо свакога да настоји да има чисту савест и да буде пријемљив за Божје вођство које се налази у Његовој Речи (Пс. 119:105).

У којој мери хришћанин треба да буде забринут за крв у прехрамбеним производима?

Бог је рекао Ноју, а тиме и целој људској породици: „Све што се миче и живи служиће вам за храну... Али не једите меса са животом његовим, то јест с крвљу његовом“ (Пост. 9:3, 4). Зато прави обожаваоци треба да желе да избегавају да једу месо с крвљу која је остала у њему или другу храну којој је додата крв.

То може захтевати извесну меру опреза. На пример, у неким земљама животиње се обично удаве, или убију на неки други начин тако да крв остане у њима. Тамо где је то локални обичај, хришћани обично купују само од трговаца, месара или фармера који су познати по томе да продају месо од животиња које су исправно искрвариле.

Међутим, државне уредбе о клању животиња у многим земљама, као што су на пример Сједињене Државе, захтевају да животиње прописно искрваре. Зато хришћани у тим подручјима имају мало потребе да буду забринути. Они слободно могу да једу месо које се продаје на пијацама или се служи у ресторанима. (Упореди с 1. Коринћанима 10:25, 26, где се указује на месо које је било жртвовано идолима: „Све што се продаје на тргу једите, и ништа не испитујте ради савести; јер је Господња и земља и што она садржи.“) Међутим, можда постоји потреба да се особа распита у вези с месом животиња које се локално убијају, као што је месо „дивљих“ животиња, било да га добија од ловца, месара или у ресторану.

А шта је с прехрамбеним производима који могу садржавати крв или неки крвни састојак, као што су беланчевине плазме?

Неке владе захтевају да произвођачи наведу састојке на етикети обрађене хране. Хришћани који већ неко време проверавају етикете можда запазе да се у њиховом крају крв практично никада не користи у храни. Зато можда с правом у ограниченој мери читају етикете и то само онда кад постоји неки разлог да верују да је неком артиклу можда била додата крв.

Међутим, недавно је у Савезној Републици Немачкој прихваћен закон који дозвољава месним компанијама да користе, а да то не наведу на етикети, и до 2 посто (или, у неким случајевима, 10 посто), осушену крвну плазму у „кобасицама, виршлама и сличним производима укључујући и паштете и руладу... ћуфте, месне надеве, паприкаше, рагу, месо у сланини...“ Шта савесни хришћанин треба да уради у тим случајевима?

Он би могао да се распита код месара или произвођача. Извештава се да су неки произвођачи из једне скандинавске земље, у одговору на таква питања, спремно пружили гаранцију да крв није састојак у њиховим месним производима; они не желе да изгубе посао. Али, на неким местима, Сведоци који су питали месаре или произвођаче меса добили су нејасне или сумњиве одговоре. Може се приметити да, чак и ако закон допушта компанијама да додају нешто крви а да то не наведу, то не мора обавезно да значи да сви они, или чак већина њих, то и ради.

Према томе, хришћани као појединци морају одлучити шта да раде. Савест неких може их навести да избегавају било шта у вези с чим они имају озбиљна питања, или да се према потреби распитују како би то решили по својој савести (Римљ. 14:23). У случајевима где не изгледа могуће добити апсолутне информације путем разумног распитивања, други хришћани могу закључити: ’Тамо где нема довољно разлога да мислим да има крви или не постоји конкретан начин да то могу да утврдим, ја с чистом савешћу могу то да „једем“.‘ Међутим, они треба да узму у обзир савесна осећања других, баш као што је Павле саветовао (1. Кор. 10:28-30; Римљ. 14:13-21).

Прави хришћани не треба да буду равнодушни што се тиче крви. Они треба да ураде оно што могу како би избегли јасно кршење Божјег закона. Дубоко поштовање према том закону од централне је важности. Тиме што чини све што разумно може да се ’чува крви‘, Божји народ показује цењење према светости живота и крви која представља живот (Дела 21:25).

[Фусноте]