Стојте чврсто с обзиром на светост крви — 1. део

ПИТАЊА ЧИТАЛАЦА (Кула стражара 1. јун 1990, страна 30-1, енгл.)

Да ли Јеховини сведоци примају инјекције крвних фракција, као што су имуноглобулин или албумин?

Неки примају, верујући да Писмо јасно не искључује примање инјекције неке мале фракције, то јест састојка, узете из крви.

Створитељ је најпре пред све људе поставио обавезу да избегавају узимање крви: „Све што се миче и живи служиће вам за храну... Али не једите меса са животом његовим, то јест с крвљу његовом“ (Пост. 9:3, 4). Крв је била света и зато се могла користити само у жртви. Ако се није користила на тај начин, требало је да се пролије на земљу (Лев. 17:13, 14; Пон. зак. 12:15, 16).

То није било само привремено ограничење за Јевреје. Потреба за уздржавањем од крви била је поново наведена за хришћане (Дела 21:25). Око њих у Римском царству, Божји закон се обично кршио, пошто су људи јели храну направљену с крвљу. Кршио се и из „медицинских“ разлога; Тертулијан извештава да су неки мушкарци узимали крв мислећи да она може да излечи епилепсију. ’Они су уз похлепну жеђ гутали крв криминалаца побијених у арени.‘ Додао је: „Срамите се ради својих злих путева пред хришћанима, који у својим оброцима немају чак ни крв животиња.“ Јеховини сведоци су данас исто тако одлучни да не прекрше Божји закон, без обзира на то колико је уобичајено да други једу храну направљену с крвљу. У 1940-им, трансфузије крви су почеле навелико да се користе, а Сведоци су увидели да послушност Богу захтева да избегавају и трансфузије крви, чак и ако су доктори подстицали на то.

У почетку је већина трансфузија била од пуне крви. Касније су научници почели да раздвајају крв на њене основне састојке, јер су доктори закључили да извесном пацијенту можда нису потребни сви главни делови крви. Ако би му дали само један састојак, то би за њега било мање ризично, а доктори би могли додатно да употребе крв која је на располагању.

Људска крв се може поделити на уобличени ћелијски материјал и жућкасту течност (плазму, то јест серум). Ћелијски део (45 посто волумена) сачињен је од онога што се обично назива црвена зрнца, бела зрнца и плочице. Осталих 55 посто је плазма. Њу сачињава 90 посто воде, али она носи мале количине многих беланчевина, хормона, соли и ензима. Данас се већина дате крви раздваја на основне састојке. Једном пацијенту може бити дата трансфузија плазме (можда ССП, свежа смрзнута плазма) ради лечења шока. Али анемичном пацијенту може бити дат препарат црвених зрнаца, то јест, црвена зрнца која су била ускладиштена а затим стављена у течност и трансфундирана. Плочице и бела зрнца се такође трансфундирају, али ређе.

У библијска времена, људи нису били измислили такве технике за коришћење тих састојака. Бог је једноставно заповедио: ’Чувајте се крви‘ (Дела 15:28, 29). Али зашто би неко мислио да је битно да ли је крв цела или је раздвојена на те састојке? Премда су неки људи пили крв, хришћани су то одбијали чак и ако је то значило смрт. Да ли мислиш да би другачије реаговали да је неко скупио крв, рашчланио је и затим им понудио само плазму или само згрушани део, можда у крвавици? Свакако да не би! Зато Јеховини сведоци не примају трансфузије пуне крви нити њених основних састојака (црвена зрнца, бела зрнца, плочице или плазму) који се користе за постизање сличне намере.

Међутим, као што питање сугерише, научници су сазнали за специјалне крвне фракције и како да их употребе. Једно уобичајено питање укључује беланчевине плазме — глобулине, албумин и фибриноген. У терапеутској пракси, вероватно се најчешће од тога користе инјекције имуноглобулина. Зашто се то ради?

Твоје тело може да произведе антитела против извесних болести, што ти пружа активни имунитет. То је темељ за вакцинисање унапред (ослабљеним токсином) против полиомијелитиса, заушака, рубеоле (оспица), дифтерије-тетануса-великог кашља и тифусне грознице. Међутим, ако је неко у задње време био изложен извесним озбиљним болестима, лекари могу препоручити инјекцију серума (антитоксина) како би му се дао тренутни пасивни имунитет. Све донедавно, такве инјекције су се правиле вађењем имуноглобулина, који садржи антитела, из особе која је већ имуна.a Пасивни имунитет који се добије том инјекцијом није трајан, јер убачена антитела с временом излазе из његовог система.

С обзиром на заповест да се ’чувају крви‘, неки хришћани сматрају да не треба да примају инјекцију имуноглобулина (беланчевина), чак и ако је то само фракција крви. Њихов став је јасан и једноставан — никакав састојак крви ни у ком облику, нити у било којој количини.

Други сматрају да серум (антитоксин), као што је имуноглобулин, који садржи само сићушну фракцију плазме даваочеве крви и који се користи за јачање њихове одбране од болести, није исто што и трансфузија крви која подржава живот. Зато им њихова савест можда не забрањује да узму имуноглобулин или сличне фракције.b Они могу закључити да ће своју одлуку темељити првенствено на томе да ли су спремни да прихвате било које здравствене ризике укључене у инјекцију направљену од туђе крви.

Значајно је да је крвни систем труднице одвојен од крвног система фетуса у њеној материци; њихове крвне групе се често разликују. Крв мајке не прелази у фетус. Формирани елементи (ћелије) из мајчине крви не пролазе постељичну баријеру у крв фетуса, нити пролази плазма као таква. У ствари, ако би услед неке повреде дошло до мешања мајчине крви и крви фетуса, касније се могу развити здравствени проблеми (Rh или АБО инкомпатибилност). Међутим, неке супстанције из плазме пролазе у циркулацију фетуса. Да ли пролазе беланчевине плазме, као што су имуноглобулин и албумин? Да, неке пролазе.

Трудница има један активни механизам којим неки имуноглобулини прелазе из мајчине крви у крв фетуса. Зато што се то природно кретање антитела у фетус догађа код свих трудноћа, бебе се рађају с извесним степеном нормалног заштитног имунитета на неке инфекције.

Слично је с албумином, који доктори могу преписати у лечењу шока или извесних других стања.c Истраживачи су доказали да се албумин из плазме такође преноси, мада мање ефикасно, преко постељице из мајке у њен фетус.

То што фракције неких беланчевина из плазме природно прелазе у крвни систем друге особе (фетуса) може бити још један фактор за хришћанина када одлучује да ли ће примити имуноглобулин, албумин, или сличне инјекције фракција плазме. Једна особа можда сматра да то може да учини с добром савешћу; друга можда закључи да она то не може. Свако мора ту ствар решити лично пред Богом.

[Фусноте]