Како у данашње доба помоћи особама на самрти

Једна докторка је управо проживела једно од најтежих искустава. Посматрала је своју 94-годишњу баку како умире на одељењу интензивне неге након операције рака коју „бака никада није желела“.

„На сахрани нисам плакала због бакине смрти, јер јој је живот био дуг и леп“, каже та докторка. „Плакала сам због боли коју је морала да поднесе и зато што се нису поштовале њене жеље. Плакала сам због своје мајке и њене браће и сестара, због губитка и разочарања које су осећали.“

Можда се питате како се тако тешко болесним особама уопште може помоћи. Ова докторка даље каже:

„Највише сам плакала због себе. Осећала сам огромну кривицу зато што јој нисам могла олакшати бол и што нисам могла спречити да умре на тако понижавајућ начин. Осећала сам да сам као доктор потпуно заказала. Нисам могла да је излечим, нити да јој олакшам патњу. Током школовања нисам научила да смрт или умирање прихватим као реалну могућност. Болест је била непријатељ против којег се требало борити по сваку цену и свим средствима. Смрт је представљала пораз, неуспех, а хронична болест стално је подсећала на то колико су доктори немоћни. Ужаснути поглед моје драге баке која је на одељењу интензивне неге дисала помоћу респиратора прогони ме до данашњег дана.“

Ова брижна унука јасно је изнела сложени етички, медицински и правни проблем о којем се расправља у судницама и болницама широм света: Шта је у ово технолошки развијено доба најбоље за смртно болесне пацијенте?

Неки сматрају да се за болесну особу треба учинити све што медицина данас може пружити. Такав став заступа Америчко удружење лекара и хирурга: „Могућност опоравка пацијената који су у коми, који вегетирају или им је функција мозга бесповратно оштећена не умањује дужност доктора према пацијенту. Доктор мора увек учинити све што може да би се стање пацијента побољшало.“ То значи осигурати му све што медицина може да пружи. Да ли мислите да је то увек најбоље решење за особу која је тешко болесна?

Многи људи сматрају да је такво поступање сасвим исправно. Међутим, искуства с технолошки напредним медицинским методама у задњих неколико деценија довела су до новог и другачијег мишљења. Десет искусних доктора је 1984. дало значајну изјаву која је објављена у чланку „Дужности доктора према смртно болесним пацијентима“. У закључку те изјаве је стајало: „Код смртно болесних пацијената препоручује се да се смањи интензитет агресивног лечења уколико би такво лечење само продужило тежак и мучан процес умирања.“ Исти доктори су пет година касније издали још један чланак са истим насловом уз који су ставили опаску: „Још један осврт“. У њему су исти проблем сажели још једноставније: „Многи доктори и стручњаци који се баве етиком... закључили су да је етички исправно престати давати храну и течности неким пацијентима који умиру, који су смртно болесни или су трајно остали без свести.“

Овакве изјаве не можемо одбацити мислећи да су оне пуко теоретисање или расправе које нама ништа не значе. Многи хришћани су морали донети тешке одлуке у оваквим ситуацијама. Да ли смртно болесну особу коју волимо треба одржавати на животу помоћу респиратора? Да ли такве пацијенте треба хранити интравенозно или на неки други вештачки начин? Да ли сва новчана средства неког члана породице, или чак целе породице, треба потрошити на лечење особе којој више нема помоћи, можда на лечење у некој удаљеној савремено опремљеној клиници?

Свако ће се сложити да на таква питања није лако одговорити. Без обзира на то колико желите да помогнете болесном пријатељу или некој другој особи коју волите, уколико дођете у такву ситуацију, природно је да се питате: ’Да ли постоји нешто што ми као хришћанину може пружити вођство? Каква ми помоћ стоји на располагању? И, што је најважније, шта Библија каже о томе?‘

Како помоћи смртно болесним пацијентима?

Данас се у многим деловима света мења гледиште о смрти и умирању.

У прошлости су доктори прихватали смрт као неизбежан крај неге коју су пружали пацијенту. Сматрали су да тај крај треба олакшати, а често и дочекати код куће.

Међутим, с развојем технологије и медицине мишљење се променило, тако да је медицинско особље почело да на смрт гледа као на неуспех или пораз. Тако је основни циљ медицине постао спречити смрт, и то по сваку цену. Ова промена је допринела и развоју потпуно нове технологије која служи да се живот људи продужи више него што је раније било могуће.

Нема сумње да је медицина у многим земљама допринела бољем квалитету живота, али је и изазвала велике бојазни. Један доктор је рекао: „Већина доктора је изгубила нешто што је пре красило медицину — изгубила је људскост. Апарати, ефикасност и прецизност уклонили су из срца топлину, самилост, саосећање и бригу за појединца. Медицина је сада хладна наука, њена лепота је прошлост. Особа која умире не може добити утеху од доктора који механички обавља свој посао.“

Ово је мишљење само једне особе, по чему сигурно не можемо процењивати медицински позив. Ипак, можда сте видели да се многи људи боје тога да им се живот одржава помоћу апарата.

Полако почиње да се шири и другачије гледиште. Неки сматрају да у појединим случајевима треба пустити да особа умре природно, достојанствено и без излагања хладној технологији. Недавна анкета часописа Time открила је да више од 75 посто испитаника мисли да доктор не би требало да одржава на животу смртно болесног пацијента. Закључак тог истраживања био је следећи: „Кад схвате да не могу избећи смрт, [људи] обично желе умрети достојанствено, а не прикључени на апарате на одељењу интензивне неге попут лабораторијске животиње под стаклом.“ Да ли се слажете са овим мишљењем? Да ли и ви слично мислите?

Могућа решења

Гледишта о смрти и умирању увелико се разликују у зависности од културе и порекла. Међутим, у многим земљама се људи све више интересују за питања везана за смртно болесне особе. У задњих неколико година, стручњаци који се баве етиком, доктори и јавност улажу труд како би се таквим особама пружила одговарајућа нега.

Болнице на разне начине решавају ова питања, а један од најуобичајенијих поступака јесте да се смртно болесни пацијенти не оживљавају. Да ли знате шта то укључује? У разговору с породицом, а по могућности и с пацијентом, конкретно се размотре детаљи око тога шта треба урадити у случају да је пацијент смртно болестан. Затим се у картон упишу ограничења која су постављена с обзиром на оживљавање смртно болесног пацијента уколико му се стање погорша.

Готово свако схвата да је у при тако тешким одлукама најважније питање: „Шта би пацијент желео да се уради?“ Међутим, у таквим ситуацијама је обично проблем то што пацијент није при свести или због неког другог разлога није меродаван да донесе информисану одлуку. Због тога се направи документ у којем су написане жеље пацијента које треба поштовати док је он жив. Тим се документом може одредити лечење које ће му се пружати кад буде на самрти. На пример, у њему може стајати следеће:

„Уколико моја болест буде неминовно водила до смрти у релативно кратком периоду, моја жеља је да ми се живот не продужава ни једном методом за продужење живота. Уколико сам у стању које неминовно води до смрти и ако не могу да доносим одлуке у вези с лечењем, обавезујем свог доктора да не примењује ниједну методу за одржавање живота којом би се само продужио процес умирања и која ми неће донети олакшање нити ублажити бол.“ У таквом документу се чак може навести које све методе појединац жели или не жели да се примене уколико је смрт неизбежна.

Додуше, такви документи нису правоваљани у свим околностима, али многе земље их признају. Процењује се да је пет милиона становника Сједињених Држава саставило такав документ. Многи стручњаци у тој земљи сматрају да је то најбољи начин да се осигура поштовање нечијих жеља.

Какво лечење или негу прихватити?

Шта је с конкретном негом смртно болесних пацијената? Најзначајнија новост у томе вероватно су хоспицијуми, којих широм света има све више. Шта је хоспицијум?

Хоспицијум није само неки дом или установа, већ програм пружања неге смртно болесним особама. Тај програм укључује тимове (докторе, медицинске сестре и волонтере) који смртно болесним пацијентима осигуравају релативно угодан и безболан крај живота, по могућности у њиховом властитом дому.

Премда неки хоспицијуми делују у склопу болница, многи су засебне установе. У многе од њих долазе медицинске сестре, нутриционисти, свештеници и киропрактичари. У хоспицијумима се пажња не поклања толико великим медицинским достигнућима, него се према пацијентима показује велико саосећање. Не прибегава се агресивном лечењу болести, већ се по сваку цену жели спречити да се пацијент осећа нелагодно. Један доктор каже: „Хоспицијум није место у којем се не пружа нега или се пружа јефтина нега. Тамо се само пружа потпуно другачија врста неге.“

Шта ви мислите о томе? Да ли сматрате да би о оваквом лечењу требало да разговарате с вама блиском особом код које је можда утврђено да болује од неизлечиве болести која ће водити до релативно брзе смрти или с доктором који је лечи?

Премда тамо где живите можда још увек нема хоспицијума, могуће је да ће их бити у будућности јер су они данас све популарнији. Некад се сматрало да хоспицијуми руше стандарде медицинске неге, али данас они полако постају све чешћа појава и сматра се да су прихватљива алтернатива за смртно болесне особе. Својим методама лечења, посебно правилном употребом аналгетика, хоспицијуми су допринели значајном напретку здравства.

Др Глорија Верт је у свом писму упућеном часопису New England Journal of Medicine описала смрт своје сестре у хоспицијуму: „Моју сестру ни у једном тренутку нико није присиљавао да узима лекове, храну или течности. Могла је слободно да једе, пије... или узима лекове... Али најбоље је то што се Вирџинијине смрти сећамо с необичним спокојем и радошћу. Да ли се то може казати и за особу која умре на одељењу интензивне неге?“

Најбоља помоћ стоји на располагању!

Када треба да изаберу врсту и обим неге смртно болесне особе, хришћани се могу суочити с важним питањима. На пример:

Да ли се крше библијска начела уколико се не предузме све што је могуће предузети да би се сачувао нечији живот? Да ли је морално исправно допустити да особа природно умре, без посебних интервенција да се продужи живот? Шта је са еутаназијом — намерним и активним прекидањем живота да би се скратиле муке особи?

То су данас веома важна питања. Међутим, постоје одговори на њих.

Један надахнути писац прикладно је рекао следеће: „Бог је нама уточиште и сила, и помоћ што се увек у невољи нађе“ (Пс. 46:2). Ове речи су примењиве и на ситуацију о којој говоримо. Јехова Бог је извор највеће мудрости и најбоље помоћи. Он посматра како живе милијарде људи. Он боље од било којег доктора, стручњака за етику или адвоката зна шта је најбоље за нас. Зато размотримо какву нам помоћ Он пружа (Пс. 25:4, 5; Јевр. 4:16).

Исправно гледиште о животу

Добро је знати да медицински стручњаци нису једини који по сваку цену желе да сачувају живот. То је природна последица савремене световне филозофије. Зашто је то тако? То је тако зато што, ако је садашњи живот све што имамо, онда изгледа да га морамо сачувати по сваку цену. Међутим, ово гледиште је у неким случајевима довело до технолошке ноћне море — људи без свести годинама се одржавају „живима“ помоћу апарата.

С друге стране, има људи који верују у бесмртност људске душе. Они сматрају да живот није ништа друго до једна станица на путу до нечег бољег. Платон, један од утемељитеља те филозофије, рекао је следеће:

„Смрт је или стање ништавила и потпуне бесвести или, како људи кажу, промена и путовање душе са овог света на други... Ако је смрт путовање на друго место... постоји ли, моји пријатељи и судије, нешто боље од смрти?“

Особа која има такав став може сматрати да јој је смрт пријатељ, да је треба дочекати раширених руку, па чак је и убрзати. Међутим, Библија научава да је живот у Јеховиним очима свет. Псалмиста је под надахнућем написао: „У теби извор је живота“ (Пс. 36:10). Стога, да ли прави хришћани треба да пристану на еутаназију?

Неки мисле да Библија подупире еутаназију, те као потпору наводе извештај у којем стоји да је тешко рањени краљ Саул молио свог штитоношу да га убије. Они то сматрају неком врстом еутаназије, односно намерног чина да се убрза смрт особе која ионако умире. Касније је један Амаличанин рекао да је он Саулу испунио жељу и убио га. Али, да ли су други сматрали да је тај Амаличанин поступио исправно тиме што је Саулу олакшао муке? Нипошто. Давид, Јеховин помазаник, наредио је да се тај Амаличанин погуби због кривице за крв (1. Сам. 31:3, 4; 2. Сам. 1:2-16). Дакле, овај библијски извештај нипошто не оправдава хришћанина који би имао икакве везе са еутаназијом.a

Међутим, да ли то значи да хришћани морају предузети све што омогућује технологија како би продужили живот особи која умире? Мора ли се процес умирања продужавати докле год је то могуће? Библија научава да смрт није наш пријатељ, него непријатељ (1. Кор. 15:26). Осим тога, мртви не пате нити су у неком стању блаженства, већ су у стању које је налик сну (Јов 3:11, 13; Проп. 9:5, 10; Јов. 11:11-14; Дела 7:60). Мртви се могу поново вратити у живот једино ако их Исус Христ ускрсне помоћу Божје моћи (Јов. 6:39, 40). Дакле, Бог нас исправно поучава — смрт није нешто што би требало да прижељкујемо, али не морамо ни да предузимамо очајничке кораке како бисмо продужили процес умирања.

Смернице за хришћане

Како хришћани могу да поступе уколико се њима драга особа смртно разболи?

Најпре морамо имати на уму да је свака ситуација везано за смртно оболеле другачија, и то драстично другачија, што значи да не постоји неко опште примењиво правило. Надаље, хришћани у таквом случају треба пажљиво да размотре закон државе у којој живе (Мат. 22:21). Такође, имајте на уму да ниједан савестан хришћанин не би смео да буде немаран кад је у питању здравље.

Апарати за одржавање живота могу се искључити једино ако се без икакве сумње ради о смртној болести (то јест онда кад је потпуно јасно да је ситуација безнадежна). У таквим случајевима не постоји библијски разлог због којег би се морало изричито захтевати да се примене медицински поступци којима би се процес умирања само продужио.

Ово су често јако тешке ситуације и са собом повлаче мучне одлуке. На пример, како знати да је ситуација безнадежна? Премда нико не може бити потпуно сигуран у то, у таквим тренуцима треба бити разуман и пажљиво слушати савете. Један медицински лист саветује докторе на следећи начин:

„Уколико постоје различита мишљења у вези с дијагнозом или будућим током болести, или се у питање доводи и једно и друго, живот пацијента треба одржавати докле год се не постигне разумна једногласна одлука. Међутим, уколико се неразумно инсистира на продужењу живота кад је очигледно да опоравак није могућ, то ће само ометати доктора који води лечење. Ретки извештаји о пацијентима који су преживели у сличним ситуацијама нису главни разлог да се настави са агресивним лечењем. Таква мала статистичка вероватноћа не умањује важност разумних предвиђања развоја болести која су темељ за одлуке о лечењу.“

У таквим ситуацијама хришћанин би, било да је пацијент или члан породице оболелога, с правом могао да очекује помоћ од свог доктора. Наведени медицински лист закључује: „Није у реду да се пацијенту само изнесе хрпа медицинских података и могућности, те да му се препусти да сам без икаквог вођства донесе одлуке о будућем лечењу.“

У таквим ситуацијама, од велике помоћи могу да буду зреле хришћанске старешине. Наравно, пацијент и његова најужа породица морају донети властиту уравнотежену одлуку у тој изузетно тешкој ситуацији.

И на крају, размислите о следећем: Хришћани имају снажну жељу да живе како би могли да служе Богу. Ипак, они схватају да у данашњем свету сви умиру, што значи да смо на неки начин сви смртно болесни. Једино се на темељу крви коју је Исус Христ пролио да би нас откупио можемо надати промени набоље (Еф. 1:7).

Премда нам смрт драге особе тешко пада, ми не морамо туговати „као и остали, који немају наду“ (1. Сол. 4:13). Напротив, може нас утешити чињеница да смо за оболелу особу учинили све што смо у разумној мери могли и да је свака медицинска помоћ у најбољем случају била само привремена. Међутим, нас радује обећање Онога ко ће нас ослободити свих таквих проблема кад буде ’уништен последњи непријатељ, смрт‘ (1. Кор. 15:26).

Да, најбоља помоћ за особе које су смртно болесне долази од Бога који је подарио живот првим људима и који обећава ускрсење онима који верују у њега и његовог Сина, Исуса Христа (Јов. 3:16; 5:28, 29).

(НАПОМЕНА: Ови чланци су превод уводних чланака из енглеског издања Пробудите се! од 22. октобра 1991. године, стране 3-9.)

[Фусноте]