Украјина

Исус је испричао једно поређење о семену посејаном на добру земљу, описујући на тај начин особе које развијају дубоко цењење према Божјој Речи. Оне „доносе плод са истрајношћу“, настављајући да верно проповедају Божју поруку упркос потешкоћама и патњама (Лука 8:11, 13, 15). У мало земаља света то је тако очигледно као у Украјини, где су Јеховини сведоци, упркос забрани од преко 50 година и суровом прогонству, преживели и напредовали.

Током службене 2001. године у тој земљи је највећи број објавитеља био 120 028. Од тога је преко 56 000 њих упознало библијску истину у протеклих пет година. Браћа су задње две године уручила преко 50 милиона часописа, што је једнако броју становника те земље. Тамошња подружница сваког месеца у просеку прими хиљаду писама од заинтересованих људи који желе додатне информације. Све ово је не тако давно било незамисливо. Чисто обожавање је однело победу!

Пре него што окренемо странице украјинске историје, осмотримо прво саму земљу. Поред симболичне земље о којој је говорио Исус, Украјина има одличну земљу и у дословном смислу. Скоро половина земље је плодно, црно степско земљиште, које Украјинци називају чернозем, што значи црница. Због тог земљишта и умерене климе, Украјина је постала једна од најпродуктивнијих пољопривредних области где се узгајају шећерна трска, пшеница, јечам, кукуруз и друге житарице. Још од давнина је позната као житница Европе.

Украјина се простире око 1 300 километара од истока до запада и 900 километара од севера до југа, те је по површини мало већа од Француске. Као што можеш видети на карти на 123. страни, ова земља се налази у источној Европи, северно од Црног мора. Северна Украјина је овенчана шумама. На југу леже плодне низије одакле се простиру прелепе кримске планине. На западу, брда воде до стрмих Карпата где живе рисеви, медведи и бизони.

У Украјини живи око 50 милиона људи. То су понизни, гостољубиви и вредни људи. Многи говоре и украјински и руски. Када вас позову да уђете у њихову кућу, вероватно ће вас послужити боршчом (супом од цвекле) и вареником (куваним ваљушцима). Након пријатног оброка можда ће вас забавити народним песмама пошто многи Украјинци уживају да певају и свирају.

На украјински народ су утицала многа религиозна веровања. Од десетог века је то била источна православна религија. Касније је Отоманско царство донело ислам у јужну Украјину. Надаље, пољски племићи су током средњег века ширили католицизам. Током 20. века многи су под утицајем комунизма постали комунисти.

Јеховини сведоци се могу наћи широм те земље. Међутим, пре Другог светског рата већина их је живела у западној Украјини која је била подељена на четири подручја — Волин, Халичину, Прикарпатску област и Буковину.

Семе истине посејано у Украјини

Истраживачи Библије, како су се некад звали Јеховини сведоци, активни су у Украјини већ више од једног века. Током своје прве посете иностранству, Ч. Т. Расел, један од водећих Истраживача Библије, посетио је 1891. многе земље Европе и Средњег истока. На путу до тадашњег Константинопоља у Турској, посетио је и Одесу у јужној Украјини. Касније, 1911, одржао је низ библијских предавања у већим градовима Европе, укључујући и Лавов у западној Украјини.

Путујући возом, брат Расел је стигао у Лавов где је за његово предавање, које је било предвиђено за 24. март, изнајмљена једна велика сала позната као Народни дом. Девет најава у седам локалних новина као и велики плакати позивали су све да послушају предавање „Ционизам у пророчанствима“, од „уваженог и часног говорника из Њујорка“ — пастора Расела. Планирано је да тог дана брат Расел двапут одржи тај говор. Међутим, један јеврејски рабин из Сједињених Држава који се жестоко противио Раселовом делу, послао је телеграфску поруку својим сарадницима у Лавову у којој је оптужио Истраживаче Библије. То је неке навело да покушају спречити Расела да одржи предавање.

У сали која је и по подне и увече била препуна људи били су и ови противници. Локалне новине Вєк Нови су известиле: „Када је [Раселов] преводилац изговорио неколико уводних речи, Ционисти су дигли галаму и својом виком и звиждањем нису допустили да овај мисионар говори. Пастор Расел је морао да напусти позорницу... Незадовољство је било још веће на предавању у осам увече.“

Међутим, многи су хтели да чују шта је брат Расел имао да каже. Они су били заинтересовани за његову поруку и затражили су библијску литературу. Касније је брат Расел коментарисао о својој посети Лавову. Он је рекао: „Само Бог зна своја провиђења у вези с овим искуствима... Узнемиреност [Јевреја] у погледу овога може навести неке да истражују дубље него да су то чули од нас на пристојан и уредан начин.“ Иако се нико није одмах одазвао на ту поруку, семе истине је посејано, и касније су настале многе групе Истраживача Библије, не само у Лавову већ и у другим крајевима Украјине.

Године 1912. подружница Истраживача Библије у Немачкој објавила је велики оглас на једном календару који се делио Украјином. Оглас је подстицао на читање томова Студија Писма на немачком. Као резултат тога, подружница у Немачкој је примила око 50 писама од људи из Украјине који су тражили и Студије Писма и претплату на Кулу стражару. Подружница је била у контакту с тим заинтересованим особама све до избијања рата 1914.

Украјина је после Првог светског рата подељена између четири суседне земље. Подручја централне и источне Украјине приграбила је комунистичка Русија и припојила их Совјетском Савезу. Западну Украјину су поделиле три друге земље. Подручја Халичине и Волина анексирала је Пољска, Румунија је анексирала Буковину, а Чехословачка Прикарпатску област. Ове три земље су пружале извесну меру верске слободе и допуштале Истраживачима Библије да проповедају. Тако је код многих семе истине које ће касније донети плод најпре посејано у западној Украјини.

Први изданци

У потрази за бољим животом, многе породице су почетком 20. века отишле из Украјине у Сједињене Државе. Неки су тамо читали наше публикације темељене на Библији и слали их рођацима у Украјини. Друге породице су упознале учења Истраживача Библије, вратиле се кући и почеле да проповедају у свом родном крају. Тако је изникло неколико група Истраживача Библије које су касније прерасле у скупштине. Почетком 1920-их, у Халичини и Волину су семе истине посејали Истраживачи Библије из Пољске. У међувремену су браћа из Румуније и Молдавије донела истину у област Буковине.

Тако је постављен добар темељ за даљњи раст. Кула стражара од 15. децембра 1921. известила је: „Недавно су нека наша браћа посетила [Буковину]... Резултат те вишенедељне посете јесу седам организованих разреда који сада проучавају томове и ’Сенке табернакла‘. Један од тих разреда има око 70 чланова.“ У селу Колинкивци у Буковини, Степан Кољца је 1922. прихватио истину, крстио се и започео с проповедањем. Колико нам је познато, он је био први брат који се крстио у Украјини. Касније му се придружило још десет породица. Сличан пораст се видео и у Прикарпатској области. Тамо је до 1925. у селу Велики Лучки и околним селима било стотинак Истраживача Библије. Након тога, у Прикарпатској области су почеле да проповедају прве пуновремене слуге које су одржавале састанке у домовима Истраживача Библије. Многи су се крстили.

Олексиј Давидјук, један дугогодишњи Сведок, описује како су људи тада упознавали истину. Он каже: „Један сељак је 1927. однео једну нашу публикацију у село Ланкове у области Волин. Кад су је прочитали, неки сељаци су из знатижеље почели да се занимају за учења о пакленој ватри и души. Пошто је у књизи била адреса подружнице Истраживача Библије у Лођу у Пољској, сељаци су написали писмо и тражили да неко дође у њихово село. Месец дана касније отишао је један брат и организовао групу за проучавање Библије. Петнаест породица се прикључило тој групи.“

Овакав ентузијазам за истину био је уобичајен у тим првим годинама. Погледај речи захвалности из једног писма из Халичине, које је упућено централи Истраживача Библије у Бруклину: „Књиге које објављујете лече многе ране и воде наше људе до светлости. Али, преклињем вас да нам пошаљете још ових књига.“ Једна друга заинтересована особа је написала: „Решио сам да вас замолим да нам пошаљете литературу зато што не могу овде да је набавим. Један човек из нашег села добио је од вас неколико књига, али су му их узели суседи. Није стигао ни да их прочита. Сада он иде код тих сељака и покушава да добије натраг своје књиге.“

Овакво живо интересовање довело је до отварања подружнице Истраживача Библије у Пекарској улици у Лавову. Та подружница је примала много захтева за литературом из Халичине и Волина и редовно их слала у Бруклин да би се одговорило на њих.

До средине 1920-их семе истине је већ изникло у западној Украјини. Организоване су многе групе Истраживача Библије и неке од њих су касније постале скупштине. Иако је о тој почетној делатности сачувано само мало записа, доступни извештаји показују да је 1922. у Халичини 12 особа прославило Меморијал. Године 1924, Кула стражара је известила да је 49 особа присуствовало Меморијалу у граду Сарата у јужној Украјини. На Меморијалу у Прикарпатској области је 1927. било присутно преко 370 особа.

Описујући дело у разним земљама света, Кула стражара од 1. децембра 1925. објавила је следеће: „Ове године је Украјинцима у Европи послат један брат из Америке... у том делу који контролише Пољска, међу Украјинцима је учињено много добрих ствари. Тамо је потражња за литературом велика и стално се повећава.“ Неколико месеци касније часопис Златни век (сада Пробудите се!) известио је следеће: „Само у Галицији [Халичини] има двадесет разреда [скупштина]... Неки су... организовали састанке које одржавају средином седмице; неки се састају само недељом а неки су у фази организовања. Постоји нада да ће се отворити још разреда; треба им само неко ко ће предводити.“ Све ово је указивало да је у духовном смислу украјинска земља веома плодна.

Почеци службе на терену

Војтех Чехи из Прикарпатске области крстио се 1923. и касније је започео с пуновременом службом у подручју званом Берегове. Обично је у службу ишао бициклом и то тако што је једну торбу пуну литературе држао у једној руци, другу торбу је причврстио на бициклу, а на леђима је имао руксак пун литературе. Он прича: „Добили смо да обрадимо 24 села. Било нас је 15 објавитеља и требало је доста труда да бисмо с литературом двапут годишње обрадили та села. Сваке недеље у четири ујутро окупили бисмо се у једном од тих села. Одатле бисмо узели аутобус или пешачили 15 до 20 километара до околних места. Обично смо службу од куће до куће почињали у 8 ујутро и радили до 2 по подне. Често смо се кући враћали пешке и те исте вечери на састанку сви су радосно причали своја искуства. Ишли смо пречицама кроз шуму и преко река и по лепом и по ружном времену, али се нико од нас никада није жалио. Били смо срећни што служимо нашем Створитељу и што га славимо. Људи су могли видети да су браћа стварно живела као прави хришћани, будући да су били спремни да пешаче и до 40 километара да би ишли на састанке или у проповедање.

„У служби смо наилазили на разне људе. Једном сам брошуру Краљевство, нада света, понудио једној жени која је рекла да би волела да је добије, али није имала новац за прилог. Био сам гладан па сам јој рекао да може добити брошуру за једно кувано јаје. Она је добила брошуру, а ја сам појео јаје.“

У Прикарпатској области су људи у време Божића ишли од куће до куће певајући песме о рођењу Исуса Христа. Браћа су добро искористила овај обичај. Они би ставили литературу у своје торбе и ишли по кућама и певали песме које су изражавале њихову веру! Многи су уживали у тим мелодијама. Људи су често позивали браћу у кућу и молили их да још певају. Понекад су браћа добијала новац за то певање, за који су радо уступали библијску литературу. Зато је током Божића складиште литературе често бивало испражњено. Ове акције певања трајале би две недеље, будући да су римокатолици и гркокатолици славили Божић у различитим седмицама. Међутим, у другој половини 1920-их, када су Истраживачи Библије схватили да је Божић паганског порекла, ове акције певања су престале. Браћа су искусила велику радост у интензивном проповедању, и у Прикарпатској области су и даље ницале нове групе објавитеља.

Први конгреси

У селу Велики Лучки је у мају 1926. одржан први конгрес Истраживача Библије из Прикарпатске области. Било је присутно 150 особа, а 20 се крстило. Следеће године је на конгресу одржаном у централном парку у Ужгороду, граду у истом крају, било присутно 200 особа. Ускоро су организовани и конгреси по другим градовима Прикарпатске области. У Лавову је први конгрес одржан 1928. године. Касније су одржани и други конгреси у Халичини и Волину.

Почетком 1932. један конгрес је одржан у дворишту једне куће у којој су Истраживачи Библије редовно одржавали своје састанке у селу Солотвино у Прикарпатској области. Било је присутно око 500 особа укључујући и неку одговорну браћу из Немачке. Михајло Тилњак, старешина из локалне скупштине, прича: „У сваком погледу смо уживали у добро припремљеним говорима браће која су из Немачке и Мађарске дошла на наш конгрес. Са сузама у очима су нас охрабрила да останемо верни под предстојећим кушњама.“ А тешке кушње су стварно дошле кад је почео Други светски рат.

Године 1937, изнајмљен је читав један воз за делегате који су путовали на велики конгрес у Прагу. Тај воз је кренуо из села Солотвино и путовао кроз Прикарпатску област, стајући на свакој станици да би покупио делегате. На сваком вагону је писало „Конгрес Јеховиних сведока — Праг“. Било је то одлично сведочанство за људе на том подручју, а старији се још и данас сећају тог догађаја.

Изградња места за обожавање

С формирањем првих група Истраживача Библије, било је потребно градити места за обожавање. Прво такво место састајања изграђено је 1932. у селу Диброва у Прикарпатској области. Касније су изграђене још две дворане у суседним селима Солотвино и Била Церква.

Упркос чињеници да су неке од ових дворана током рата биле уништене, а неке конфисковане, браћа су и даље желела да имају своје Дворане Краљевства. У селу Диброва сада има 8 Дворана Краљевства, а у шест околних села још 18.

Развој превођења

Пред крај 19. и почетком 20. века, многе украјинске породице су емигрирале из Украјине у Сједињене Државе и Канаду. Неки од њих су пригрлили истину у тим земљама и основане су бројне групе на украјинском. Књига Божански план векова објављена је на украјинском 1918. године. Па ипак, требало је учинити још доста тога да би се Украјинцима који су живели у Украјини и иностранству обезбедила духовна храна. Почетком 1920-их, било је очигледно да је потребан један способан брат који би редовно преводио библијске публикације. Године 1923, Емил Зарицки, који је живео Канади, прихватио је позив да започне с пуновременом службом. То је углавном значило да преводи библијске публикације на украјински. Такође је посећивао украјинске, пољске и словачке групе у Канади и Сједињеним Државама.

Емил Зарицки се родио близу града Сокаљ у западној Украјини, а касније се с родитељима преселио у Канаду. Тамо се оженио једном Украјинком по имену Марија. Заједно су отхранили петоро деце. И поред тешких породичних одговорности, Емил и Марија су успели да испуне своје теократске задатке. Watch Tower Society је 1928. у Винипегу у Канади купио једну кућу која је служила као центар за превођење литературе на украјински.

У то време, браћа су у служби од куће до куће користила портабл-фонографе са снимљеним библијским предавањима. Брат Зарицки је позван у Бруклин да сними таква предавања на украјинском језику. Током 1930-их је у радио-станици у Винипегу припремљено неколико получасовних радио-емисија на украјинском. У тим радио-емисијама, Емил Зарицки и друга искусна браћа износила су значајна јавна предавања. Та предавања су била пропраћена четворогласним певањем из песмарице објављене 1928. Од захвалних слушалаца је стизало стотине писама и телефонских позива.

Емил Зарицки и његова супруга Марија су 40 година верно испуњавали своје задатке на превођењу. Све то време, на украјински се преводило свако издање Куле стражаре. Морис Саранчук који је са својом супругом Јеном многе године помагао брату Зарицком, постављен је 1964. да надгледа превођење.

Стиже духовна помоћ

Иако су неки ревни објавитељи сејали и заливали семе истине широм Украјине, организовано дело проповедања у Прикарпатској области започело је тек 1927, а касније и у Халичини. Пре тога је подељено много књига и брошурица на румунском, мађарском, пољском и украјинском, иако не постоје писмени извештаји о делу проповедања. Изоловане групе су почеле да се организују у скупштине, а објавитељи су започели с редовним проповедањем од куће до куће. Тих година је уручено много библијске литературе. Прво складиште литературе у Украјини отворено је 1927. у Ужгороду у Прикарпатској области. Подружница у Магдебургу у Немачкој је 1928. добила задатак да се брине за скупштине и колпортере у Прикарпатској области, која је тада била део Чехословачке.

Године 1930. у граду Берехове близу Ужгорода отворена је једна подружница која је надгледала дело Истраживача Библије у Прикарпатској области. Војтех Чехи је служио као надгледник те подружнице. Ова нова припрема је била веома корисна за дело проповедања.

Неколико браће из подружница у Прагу и Магдебургу показали су самопожртвован дух, и често су путовали чак до Карпата како би пренели добру вест о Божјем Краљевству до најудаљенијих делова тог прелепог краја. Један такав реван брат био је Адолф Фицке из подружнице у Магдебургу. Он је био послат да проповеда на подручју Рахива на Карпатима. Многи Сведоци с тог подручја још увек се радо сећају тог верног, скромног и незахтевног брата. На том подручју су 2001. године биле четири скупштине.

„Фото-драма стварања“ је током 1930-их приказана у многим градовима и селима Прикарпатске области. Та „Фото-драма“ је била осмочасовна презентација слајдова и филма синхронизованих с фонографским плочама на којима су били коментари темељени на Библији. Да би локалној браћи помогао у приказивању „Фото-драме“, из Немачке је послат Ерих Фрост. Браћа су пре овог приказивања делили људима летке и лепили плакате како би позивали људе на ову представу. Занимање је било велико. У Береховама се окупило тако много народа да је преко хиљаду људи морало да чека на улици. Полиција се уплашила да ће у тако великој гомили људи доћи до нереда и да ће изгубити контролу над њом. Зато су се премишљали да све обуставе, али су ипак решили да то не ураде. Након представе су многи који су желели поново да виде „Фото-драму“ давали своје адресе. Овакво занимање је покренуло локалне верске вође да употребе сва средства како би зауставили дело проповедања добре вести. Упркос томе, Јехова Бог је и даље благосиљао дело успехом.

Током 1920-их и 1930-их, области Волин и Халичина биле су под надзором пољске подружнице у Лођу. Браћа из Пољске су се 1932. усредсредила на ове области, вршећи накнадне посете код свих претплатника на Кулу стражару, чије су адресе добили из Бруклина.

Вилхелм Шајдер, тадашњи надгледник пољске подружнице, рекао је: „Украјинци су прихватали истину с великим одушевљењем. По градовима и селима Халичине изненада су попут печурака после кише почеле да ничу групе заинтересованих особа. Понекад су те групе биле толико велике да су обухватале читаве заједнице.“

Иако су ова браћа већином била сиромашна, они су много тога жртвовали како би дошли до литературе и фонографских плоча које су им помагале у проповедању и духовном расту. Микола Волочиј из Халичина, који се крстио 1936, продао је једног од своја два коња како би купио фонограф. Замислите шта је тада за једног земљорадника значило продати коња! Иако је морао да се стара за четворо деце, он је закључио да их може прехранити и с једним коњем. Многи су упознали Јехову и почели да му служе преко библијских говора и песама Краљевства на украјинском које су пуштане баш с тог фонографа.

Објашњавајући велики пораст броја објавитеља у Халичини и Волину током 1930-их, Вилхелм Шајдер је рекао: „У Пољској смо 1928. имали 300 објавитеља, а до 1939. било нас је преко 1 100, од чега су половина били Украјинци, иако је дело на њиховом подручју (Халичина и Волин) започело доста касније.“

Да би се удовољило оваквом порасту, из пољске подружнице је као путујући надгледник послат Људвик Киницки да би помагао у делу проповедања. Његова породица је почетком 20. века емигрирала из Чорткива (Халичина) у Сједињене Државе где је брат Киницки упознао истину. Касније се вратио у свој завичај да би помагао искреним људима. Многа браћа и сестре никада неће заборавити духовну помоћ коју су примили од тог ревног слуге. Када је у јесен 1936. забрањено пољско издање Златног века, а његов уредник послат у затвор на годину дана, брат Киницки је постављен за уредника часописа Нови дан, који је излазио уместо забрањеног Златног века. Године 1944, гестаповци су га ухапсили и одвели у концентрациони логор Маутхаузен-Гузен, где је и умро оставши веран Јехови.

Бог привлачи све врсте људи

Почетком 1920-их, један Истраживач Библије по имену Рола, вратио се у свој родни град Золотиј Потик у Халичини. Почео је да проповеда добру вест користећи Библију. Људи су говорили да је полудео јер је уништио све своје религиозне ликове. Локални свештеник је покушао да заустави Ролино проповедање. Свештеник је отишао код једног полицајца и рекао: „Ако учините нешто тако да Рола не може да хода, даћу вам флашу вискија.“ Полицајац је рекао да његов посао није да туче људе. Касније је Рола почео да прима пошиљке литературе од браће из Сједињених Држава. Свештеник је поново дошао код полицајца и рекао му да је у пошту стигао пакет с комунистичком литературом. Сутрадан је полицајац отишао у пошту и чекао да види ко ће доћи да подигне пакет. Наравно, био је то Рола. Полицајац је затим одвео Ролу у полицијску станицу, а позвао је и свештеника. Свештеник је викао да су те књиге од Ђавола. Да би утврдио да ли литература садржи комунистичка учења, полицајац је нешто литературе послао и у општински суд. Остало је оставио код себе. Читајући те публикације схватио је да оне садрже истину. Ускоро су он и његова супруга почели да иду на састанке Истраживача Библије. Касније се крстио и постао реван објавитељ. Тако је свештеник, трудећи се да заустави дело стварања ученика, несвесно и сам охрабрио Људвика Родака да пригрли истину.

Негде у то време, један гркокатолички свештеник преселио се са својом супругом из Лавова у Сједињене Државе. Његова супруга је недуго после тога преминула. Сав ожалошћен, одлучио је да сазна где је отишла душа његове супруге. Набавио је адресе неких спиритиста из Њујорка. Док је тражио место где се они састају, погрешио је спрат зграде и нашао се на састанку Истраживача Библије. Тамо је сазнао истину о стању мртвих. Касније се крстио и једно време радио у штампарији у бруклинском Бетелу. После извесног времена се вратио у Халичину и наставио ревно да проповеда добру вест.

Зрак светла у источној Украјини

Као што смо досад видели, дело проповедања се испрва обављало углавном у западној Украјини. Како је истина допрла до других крајева ове земље? Да ли ће та духовна земља бити исто тако плодна као и у западној Украјини?

Брат Трумпи, један Истраживач Библије из Швајцарске, дошао је почетком 1900-их у источну Украјину да би радио као инжењер у области где су били рудници. За њега се зна да је био први Истраживач Библије у том крају. Као резултат његовог проповедања у 1920-им, у селу Љубимивскиј Пост у близини Харкова формирана је група за проучавање Библије.

Из западне Европе је 1927. дошао још један брат да као инжењер ради у једном руднику у селу Калинивка. Са собом је понео кофер пун библијске литературе коју је користио у проповедању малим групама баптиста који су показивали велико интересовање за наду у Краљевство. После неког времена, тај брат се вратио у своју домовину, а иза себе је оставио једну малу групу Истраживача Библије. Кула стражара из 1927. известила је да се на Меморијалу у Калинивки окупило 18 особа. У суседном селу Епифанивки присуствовало је 11 особа. Поред тога, те године је у Љубимивском Посту Меморијал обележило 30 особа.

Браћа из Бруклина су непрекидно пазила на догађаје у Совјетском Савезу покушавајући да законски утврде дело проповедања о Краљевству. С тим циљем је 1928. у СССР дошао један брат из Канаде, Џорџ Јанг. За време тог боравка успео је да посети Харков у источној Украјини и да организује мали тродневни конгрес с локалном групом Истраживача Библије. Касније је због противљења власти морао да напусти земљу. Забележио је да су у то време групе Истраживача Библије такође постојале и у Кијеву и у Одеси.

Брат Јанг је известио Бруклин о ситуацији у Совјетском Савезу. По препоруци брата Јанга, Данијил Старухин из Украјине, наименован је за представника Истраживача Библије не само у Украјини већ и у целом СССР-у. Неколико година пре посете Џорџа Јанга, брат Старухин је одбранио Библију у једној дебати са Анатолијем Луначарскијем, тадашњим совјетским комесаром за образовање. У писму Џ. Ф. Ратерфорду у централи у Бруклину, брат Јанг је написао: „Данијил Старухин је реван и активан. Са 15 година је водио озбиљан разговор с једним свештеником о Библији. Свештеник се толико узнемирио да је узео свој крст и ударио Данијила по глави, од чега је он онесвешћен пао на под; још увек има ожиљак на глави. Данијил би био обешен, али будући да је био премлад добио је само четири месеца затвора.“ Брат Старухин је покушавао да региструје локалну скупштину и добије законску дозволу за штампање библијске литературе у Украјини, али су то совјетске власти одбиле.

Крајем ’20-их и ’30-их, совјетске власти су се горљиво залагале за атеизам. Религија је била исмевана, а они који су другима проповедали сматрани су „непријатељима отаџбине“. Након богате жетве 1932, комунисти су од украјинских сељака конфисковали све намирнице. Преко шест милиона људи је помрло због те вештачки изазване глади током зиме која је уследила.

Извештаји показују да је током тог тешког времена једна мала група Јеховиних слугу чувала своју беспрекорност иако није имала никаквог контакта с браћом ван земље. Неки су због своје вере провели многе године у затвору. Породице Трумпи и Гаузер, затим Данијил Старухин, Андриј Савенко и сестра Шаповалова само су неки од тих чувара беспрекорности. Сигурни смо да Јехова неће ’заборавити њихово дело и љубав коју су показали према његовом имену‘ ( Јевр. 6:10).

Време тешких кушњи

Крајем ’30-их дошло је до великих промена на границама многих источноевропских земаља. Нацистичка Немачка и СССР су проширили свој утицај и прогутали неке слабије земље.

Уз подршку нацистичке Немачке, Мађарска је марта 1939. окупирала Прикарпатску област. Дело Јеховиних сведока је било забрањено, а све Дворане Краљевства затворене. Власти су брутално малтретирале браћу и многе послале у затвор. Већина Сведока из украјинских села Великиј Бичкив и Кобилецка Пољана стрпани су у затвор.

Доласком Совјета на подручје Халичине и Волина 1939, затворене су украјинске границе на западу. Тако је изгубљен контакт с пољском подружницом. Кад је почео Други светски рат, организација је прешла у илегалу. Браћа су се окупљала у малим групама званим кружоци и много опрезније наставила своју службу.

Касније су нацистичке трупе упале и у Украјину. Током немачке окупације, свештенство је хушкало масе на Јеховин народ. У Халичини је беснело жестоко прогонство. Људи су разбијали прозоре на кућама Јеховиних сведока, а многа браћа су била окрутно претучена. У зиму су неку браћу терали да сатима стоје у хладној води зато што нису хтела да се прекрсте. Неке сестре су добиле 50 удараца штапом. Многа браћа су изгубила живот чувајући беспрекорност. Примера ради, гестапо је погубио Иљу Ховучака, пуновременог слугу с Карпата. Један католички свештеник га је предао гестапу зато што је брат Ховучак ревно проповедао о Божјем Краљевству. Било је то време тешких кушњи. Па ипак, Јеховине слуге су остале чврсте.

Јеховини сведоци су се узајамно помагали иако је то често било опасно. У Станиславу (сада Ивано-Франковск), једна Јеврејка и њене две ћерке су постале Сведоци. Оне су живеле у јеврејском кварту. Браћа су сазнала да нацисти планирају да погубе све Јевреје у граду, тако да су организовала да те три сестре побегну. Ризикујући своје животе, ти Сведоци су све време рата скривали те три сестре јеврејског порекла.

Током Другог светског рата, браћа из западне Украјине су привремено изгубила контакт с организацијом и нису била сигурна шта да раде. Неки су мислили да почетак Другог светског рата значи почетак Армагедона. То учење је неко време доводило до неспоразума код браће.

Семе никло на бојишту

Други светски рат је Украјини донео велику тугу и разарања. Три године је земља била огромно бојиште. Како се фронт померао по територији Украјине, прво на исток а онда поново на запад, многи градови и села били су потпуно уништени. Тих година је убијено око десет милиона Украјинаца, од чега су пет и по милиона били цивили. Усред тих ратних ужаса, многи су се разочарали у живот и одбацили моралне принципе. Па ипак, чак и под таквим околностима неки су упознали истину.

Године 1942, Михајло Дан, младић из Прикарпатске области који је пре Другог светског рата радо слушао Јеховине сведоке, позван је у војску. Током војне вежбе, један католички свештеник је војницима делио неку религиозну брошуру која је говорила да је свакоме ко убије барем једног комунисту обећан живот на небу. То је збуњивало овог младог војника. Током рата је видео како један свештеник убија људе. То га је уверило да Јеховини сведоци имају истину. По завршетку рата се вратио кући, пронашао Јеховине сведоке и крстио се крајем 1945.

Касније је брат Дан издржао грозне ствари у совјетским затворима. Кад је ослобођен, наименован је за старешину и сада служи као председавајући надгледник у једној од скупштина у Прикарпатској области. Присећајући се раније поменуте брошуре, с призвуком ироније каже: „Нисам убио ни једног комунисту. Зато не очекујем да живим на небу већ радосно ишчекујем да заувек живим у Рају на земљи.“

Плодна земља доноси плод у концентрационим логорима

Као што је поменуто у уводу, плодна земља има потенцијал за рекордну жетву. Зато је током окупације од стране нацистичке Немачке из Украјине узимана плодна црница. Та плодна земља је била узимана из централне Украјине, товарена у многе теретне вагоне и слана за Немачку.

Међутим, други вагони су били пуни онога што је касније такође постала плодна земља, да се тако изразимо. Око два и по милиона младих мушкараца и жена одведено је из Украјине на принудни рад у Немачку. Приличан број их је на крају завршио у концентрационим логорима. Тамо су упознали немачке Сведоке који су били затворени због своје хришћанске неутралности. Чак ни у концентрационим логорима Сведоци нису престали да другима преносе добру вест, и то како речима тако и понашањем. Једна затвореница се присећа: „Сведоци су се разликовали од осталих у концентрационом логору. Имали су пријатељски, оптимистичан став. Њихово понашање је показивало да су имали нешто веома важно да кажу другим затвореницима.“ Тих година су многи Украјинци упознали истину од немачких Сведока који су с њима били у концентрационим логорима.

Анастасија Казак је упознала истину у немачком концентрационом логору Штутхоф. На крају рата, неколико стотина затвореника, међу којима су били и Анастасија и још 14 Сведока, транспортовано је теретним бродовима у Данску, где су их тамошња браћа пронашла и побринула се за њихове физичке и духовне потребе. Те године се Анастасија крстила са 19 година на конгресу у Копенхагену и после се вратила кући у источну Украјину где је ревно сејала семе истине. Касније је сестра Казак због проповедања била поново 11 година у затвору.

Ево шта она саветује младима: „Шта год да се деси у твом животу — невоља, противљење или други проблеми — никад немој одустати. Моли Јехову за помоћ. Научила сам да он никада не напушта оне који му служе“ (Псалам 94:14).

Ратна искушења

Рат је нешто окрутно и сурово, нешто што доноси невољу, патњу и смрт како војницима тако и цивилима. Ни Јеховини сведоци нису поштеђени ужасних последица рата. Иако живе у овом свету, они нису део њега (Јов. 17:15, 16). Опонашајући свог Вођу Исуса Христа, они су политички строго неутрални. Због таквог става, Јеховини сведоци у Украјини, као и на било ком другом месту, издвајају се као прави хришћани. И док свет одаје част својим ратним херојима, било живима или мртвима, Јехова одаје част онима који храбро доказују своју лојалност према њему (1. Сам. 2:30).

До краја 1944. совјетске трупе су повратиле западну Украјину и прогласиле општу мобилизацију. Истовремено су се групе украјинских партизана бориле и против немачких и против совјетских трупа. Становници западне Украјине су били присиљени да се прикључе редовима партизана. Све ово су биле нове кушње за Јеховине слуге — да ли ће остати неутрални. Због тога што нису хтела да иду у рат, нека браћа су била погубљена.

Иван Максимјук и његов син Михајло чули су за истину од Иље Ховучака. Током рата нису хтели да узму оружје и зато су их партизани притворили. Ти партизани су нешто раније били притворили и једног совјетског војника. Заповедили су Ивану Максимјуку да убије тог заробљеног војника, рекавши да ће га ослободити ако то уради. Када је брат Максимјук то одбио, они су га садистички убили. На исти начин је убијен и његов син Михајло, као и Јуриј Фрејук и његов 17-годишњи син Микола.

С друге стране, нека браћа су погубљена зато што су одбила да се прикључе совјетској војсци (Иса. 2:4). Друга су била осуђена на десет година затвора. У затворима су браћа имала веома мало изгледа да ће преживети, будући да су у том послератном времену у Украјини умирали од глади чак и они који су били на слободи. Михајло Дасевич је због неутралности затворен 1944. године. Пре своје десетогодишње затворске казне провео је шест месеци на саслушању и у том периоду је доведен до потпуне изнемоглости. Лекарска комисија у затвору преписала му је „висококалоричну исхрану“. Зато је кухињско особље почело да у његову порцију каше — једину храну која му је била дозвољена — додаје кашичицу уља. Брат Дасевич је преживео и 23 године служио у одбору земље СССР-а, а касније у украјинском одбору земље.

Године 1944. седморица браће из једне скупштине у Буковини одбили су да иду у војску и сваки је добио три до четири године затвора. Четворица њих су у затвору умрли од глади. Исте године су петорица браће из једне оближње скупштине осуђени и послати на десет година у један затворенички логор у Сибиру. Само се један вратио кући — остали су тамо умрли.

Годишњак за 1974. забележио је о тим догађајима следеће: „Када су 1944. нацистичке монструозне трупе потиснуте према западу, у западној Украјини је мобилисано све што може да носи пушку, како би Русија победила у рату. Поново су наша браћа остала верна неповредивом вечном савезу и сачувала своју неутралност. Због верности Господу, многи су изгубили животе, а остали — којих је сада било више од 1 000 — поново су одведени у источна пространства овог огромног континента.“

Упркос тако великом исељавању браће, број Јеховиних сведока је и даље растао. На Меморијалу 1946, у западној Украјини је присуствовало 5 218 особа, а међу њима су била и четири помазаника.

Привремено олакшање

Када се Други светски рат завршио, браћа која су издржала све ове невоље а ипак остала лојална Богу, проповедала су узбудљиву поруку наде и охрабрења онима који су се враћали с бојног поља. Војници и ратни заробљеници су се враћали кући срушених снова али жељни да пронађу смисао живота. Зато су многи с радошћу прихватали библијску истину. Примера ради, пред крај 1945. у реци Тиси у селу Била Церква у Прикарпатској области, крстила се 51 особа. У тој скупштини је до краја године било 150 објавитеља.

У то време је букнула мржња између Украјинаца и Пољака у западној Украјини и источној Пољској. Настале су многе украјинске и пољске банде. У неким случајевима су те банде побиле читава села у којима су живели припадници супарничке националности. Нажалост, у тим масакрима су страдала и нека браћа.

Касније се на основу једног споразума између Совјетског Савеза и Пољске око 800 000 Пољака из западне Украјине вратило у Пољску а око 500 000 Украјинаца из источне Пољске се преселило у Украјину. Међу мигрантима су били и многи Сведоци. Пресељене су целе скупштине и браћа су добила нове теократске доделе, а на ову репатријацију су гледала као на могућност да проповедају на новим подручјима. Годишњак за 1947. приметио је следеће: „Све ово одлажење и долажење доприноси брзом ширењу истине на подручјима до којих би се тешко дошло у нормалним условима. Стога чак и све ове несрећне околности имају своју улогу у слављењу Јеховиног имена.“

Када је западна граница Украјине била затворена, браћа су предузела кораке да организују активности Јеховиних сведока у Украјини и осталом делу СССР-а. Павло Зјатек је још раније био наименован за слугу земље за Украјину и остали део Совјетског Савеза. Касније су још два ревна брата, Станислав Бурак и Петро Токар, наименована да му помажу. Они су тајно живели у кући једне сестре у Лавову где су штампали литературу и снабдевали духовном храном цео СССР. Уз многе опасности, литература је доношена из Пољске и превођена и штампана у Лавову. С времена на време, нека браћа и сестре су успевали да добију дозволу да посете рођаке у Пољској те би по повратку тајно уносили нашу литературу. Неко време је један машиновођа превозио литературу у једној металној кутији сакривеној у парном котлу!

При крају 1945. брат Зјатек је ухапшен и осуђен на десет година затвора. Уместо њега слуга земље је постао брат Бурак.

Поновно прогонство

Јуна 1947, док је један брат носио штампану литературу да би је испоручио браћи, заустављен је на улици у Лавову и ухапшен. Служба безбедности је рекла том брату да ће наша организација бити законски регистрована уколико им он да адресе Сведока којима редовно носи штампану литературу. Брат им је с поверењем дао адресе скоро 30 браће, укључујући и адресу брата Бурака, тадашњег слуге земље. Касније су сви они били ухапшени. Овај брат се искрено покајао и признао да је без икакве основе поверовао служби безбедности.

Ухапшена браћа су одведена у затвор у Кијеву ради даљње истраге и судског саслушања. Брат Бурак је убрзо после тога умро у затвору. Пре него што је ухапшен, успео је да ступи у контакт с обласним слугом Миколом Циба из области Волина и да му повери надгледање дела у Украјини и осталом делу Совјетског Савеза.

То је било први пут да је совјетска служба безбедности успела да једним потезом ухапси тако много одговорне браће и радника из илегалних штампарија. Званичници СССР-а су нашу литературу сматрали антисовјетском. Браћа су лажно оптужена за активност којом се поткопава државни поредак, тако да су многи осуђени на смрт. Међутим, смртне казне су преиначене у 25 година затвореничких логора.

Браћа су осуђена да служе казну у Сибиру. Када су једног адвоката упитали зашто их шаљу тако далеко, он је шаљивим тоном одговорио: „Можда и тамо треба да проповедате о Богу.“ Како су се само ове речи касније показале тачнима!

Током периода од 1947. до 1951. ухапшена су многа одговорна браћа. Сведоци су притварани не само зато што су штампали литературу већ и зато што нису ишли у војску, нису гласали на изборима нити су своју децу уписивали у Савез пионира или Комсомол (Комунистички савез омладине). Бити Јеховин сведок је већ био довољан разлог за хапшење. На судовима су често сведочили лажни сведоци. По правилу су то биле комшије или колеге које је служба безбедности застрашивала или подмићивала.

Каткад су представници власти показивали саосећање, мада не отворено. Иван Симчук је ухапшен и на шест месеци затворен у самицу. У самици је био потпуни мук; није могао чути чак ни звукове са улице. Након тога су га испитивали. Међутим, иследник му је помогао рекавши како да одговара: „Ништа не говори одакле и од кога добијате писаће машине и литературу! На та питања не одговарај!“ А кад су га повели на саслушање, тај иследник је рекао: „Иване, не дај се. Не дај се, Иване.“

У неким селима Јеховиним сведоцима није било дозвољено да стављају завесе на прозоре. То је било зато да би комшије и полицајци лако могли да виде да ли Сведоци читају своју литературу или држе састанке. Па ипак, браћа су изналазила начине да се духовно хране. Каткад је „подијум“ водитеља студија Куле стражаре био необичан. Док је водио и читао Кулу стражару, брат би седео под столом прекривеним столњаком до пода. „Публика“ би седела око стола, пажљиво слушајући и дајући коментаре. Нико не би помислио да су људи око стола имали неки верски скуп!

Сведочење на судовима

Раније поменути Михајло Дан, ухапшен је крајем 1948. Тада је био ожењен и имао је сина од годину дана, а требало је да му се роди и друго дете. Јавни тужилац је током суђења захтевао казну од 25 година затвора. У својој последњој изјави упућеној судском већу, брат Дан је цитирао речи из Јеремије 26:14, 15: „Ево сам у вашим рукама, чините од мене што мислите да је добро и право. Али знајте само, ако ме убијете, да ћете свалити крв праву на себе, на овај град и на становнике његове, јер ме је доиста Јехова послао к вама да говорим све ове речи, да их чујете.“ Овакво упозорење је деловало на судије. Након заседања донели су одлуку — десет година затвора и пет година изгнанства у удаљеним крајевима Русије.

Брат Дан је осуђен као издајник отаџбине. Када је то сазнао, судијама је рекао: „Рођен сам у Украјини која је била под Чехословачком, касније сам живео под мађарском влашћу; сада је на нашем подручју Совјетски Савез, а ја сам по националности Румун. Коју сам онда отаџбину издао?“ Наравно, ово питање је остало без одговора. Брат Дан је после суђења примио радосну вест да је добио ћеркицу. То му је помогло да издржи сва понижења у затворима и логорима у источној Русији. Крајем 1940-их, многа браћа из Украјине, Молдавије и Белорусије умрла су од глади у совјетским затворима. Брат Дан је ослабио 25 килограма.

Прогонство сестара из Украјине

Совјетски режим није прогонио и осуђивао на многе година затвора само браћу; поступали су исто тако брутално и са сестрама. Примера ради, Марија Томилко је упознала истину током Другог светског рата у концентрационом логору Равенсбрик. Касније се вратила у Украјину и проповедала у Дњепропетровску. Године 1948. добила је казну од 25 година затвореничког логора зато што је проповедала.

Једна друга сестра, која је осуђена на 20 година затвореничког логора, присећа се: „Током истраге стрпали су ме у ћелију с многим криминалцима. Међутим, нисам се плашила тих жена и проповедала сам им. На моје изненађење, оне су ме пажљиво слушале. Ћелија је била препуна. Све смо спавале на поду, поређане као сардине. Док смо спавале, једини начин да се окренемо био је да се на заповест све окренемо истовремено.“

У Запорожју је 1949. године један баптистички вођа издао пет наших сестара локалној служби безбедности и оне су онда ухапшене. Оптужене су за антисовјетску пропаганду и осуђене на по 25 година затвореничког логора. Конфискована им је сва имовина. Седам година су служиле казну на далеком северу Русије све док није одобрено помиловање. Једна од тих сестара, Лидија Курдас, присећа се: „Било нам је дозвољено да кући пишемо само два писма годишње, и та су писма била строго цензурисана. Све то време нисмо имале никакву литературу.“ Па ипак, оне су остале верне Јехови и наставиле су да проповедају добру вест о Краљевству.

Помоћ браћи у Молдавији

Сведоци су чак и у тим тешким временима показивали међусобну љубав. У суседној Молдавији је 1947. избила тешка глад. Упркос сиромаштву, браћа из Украјине су одмах реаговала на потребе својих суверника из Молдавије и послала им брашно. Сведоци из западне Украјине су позивали многе Сведоке из Молдавије да дођу код њих.

Један брат који је тада живео у Молдавији се присећа: „Пошто сам био сироче, требало је да од власти добијам 200 грама хлеба сваки дан. Али пошто нисам припадао Савезу пионира нисам добијао ништа. Били смо јако срећни кад су нам браћа из западне Украјине послала брашно, тако да је сваки објавитељ добио по 4 килограма.“

Покушај законског регистровања у СССР-у

Године 1949. тројица старешина из области Волина (Микола Пјатоха, Иља Бабијчук и Михајло Чумак) предали су молбу за законско регистровање нашег дела. Убрзо после тога брат Чумак је ухапшен. Један од друга два брата, Микола Пјатоха, присећа се да на прву молбу није било одговора. Зато је друга послата у Москву. Документи су онда враћени у Кијев. Званичници су браћи одобрили службени пријем на ком им је речено да је регистрација могућа само ако Јеховини сведоци буду сарађивали. Браћа наравно нису пристала да компромитују свој неутрални положај. Убрзо су и та два брата ухапшена и сваки је осуђен и послат у затворенички логор на 25 година.

У једном специјалном допису који су власти у Волину примиле из Москве, наведено је да је верски „култ“ Јеховиних сведока „проглашен антисовјетским покретом те је стога неподобан за регистрацију“. Начелник локалне управе за верска питања добио је налог да уходи Јеховине сведоке и да о томе извештава службу државне безбедности.

Сарадња верских вођа и власти

Један баптистички вођа из Прикарпатске области обратио се властима 1949. године, жалећи се да Сведоци преобраћају његове вернике. Због тога је Михајло Тилњак, старешина из локалне скупштине, ухапшен и осуђен на десет година затвора. Код куће је остала његова жена с двоје мале деце.

Овакви поступци верских вођа помогли су искреним људима да схвате и почну да цене дело Јеховиних сведока. Године 1950. једна девојка из Прикарпатске области по имену Василина Бибен сазнала је да је свештеник њене цркве обавестио власти о активностима двоје Сведока из њене средине. Ти Сведоци су ухапшени и осуђени на шест година затвора. Кад су се вратили кући након што су ослобођени, нису показали никакво непријатељство према том свештенику. Василина је схватила да ти Сведоци заиста воле своје ближње. То је на њу оставило снажан утисак тако да је проучавала Библију са Сведоцима и крстила се. Она каже: „Захвална сам Јехови што сам пронашла пут који води у вечни живот.“

Изгнанство у Русију

Истина коју су објављивали Јеховини сведоци била је неспојива с атеистичком идеологијом комунистичког режима. Сведоци су били добро организовани и тајно су штампали и дистрибуисали литературу која је подржавала Божје Краљевство. Поред тога, ширили су библијска учења међу суседима и рођацима. У периоду од 1947. до 1950, власти су ухапсиле преко 1 000 Сведока. Међутим, број браће је и даље растао. Стога су власти 1951. припремиле тајни план за који су мислиле да ће сломити Божји народ. Решиле су да преостале Сведоке прогнају 5 000 километара на исток, у далеки Сибир у Русији.

Осмог априла 1951, из западне Украјине је преко 6 100 Сведока прогнано за Сибир. Рано ујутро, камиони с војницима стизали су до куће сваког Сведока и дали њиховим породицама само два сата да се спакују. Могли су понети само драгоцености и личне ствари. Свако ко се затекао у кући био је прогнан — мушкарци, жене и деца. Нико није био изузет због поодмаклих година или лошег физичког стања. Муњевито, у само једном дану, потрпани су у теретне вагоне и послани на пут.

Они који се тада нису затекли код куће остали су и власти их нису тражиле. Неки су се службено обратили властима да би се придружили својим прогнаним породицама. Међутим, није им одговорено на те захтеве, нити су сазнали где им је родбина одведена.

Сведоци су прогнани не само из Украјине већ и из Молдавије, западне Белорусије, Литваније, Летоније и Естоније. Из тих шест република прогнано је око 9 500 Сведока. Ишли су под војном пратњом у теретним вагонима које су људи називали шталама, будући да су се ти теретни вагони обично користили само за превоз стоке.

Нико од Сведока није знао куда их воде. Током тог дугог путовања, они су се молили, певали и помагали једни другима. Неки су на вагоне ставили парче тканине на коме је писало: „Ми смо Јеховини сведоци из области Волина“ или „Ми смо Јеховини сведоци из области Лавова“. Када би се током путовања зауставили на некој железничкој станици, могли су да виде сличне возове на којима су били натписи других подручја западне Украјине. Тако су браћа схватила да су и Сведоци из других крајева такође прогнани. Такви „телеграми“ су ојачали браћу током њиховог путовања до Сибира које је трајало око две до три недеље.

Ово путовање је значило трајно изгнанство. План је био да се Јеховиним сведоцима никада не допусти да се врате из Сибира. Морали су редовно да се јављају локалним службама за регистрацију, иако нису били у затвору. Уколико би то неко пропустио да учини, био би осуђен на неколико година затвора.

Кад су стигли, неки су једноставно истоварени у шуме где су добили секире за сечу дрва да би изградили себи куће и побринули се за своје животне потребе. Да би преживели првих неколико зима, Сведоци су често морали да ископају рупу у земљи и направе примитивна склоништа која су прекривали бусењем.

Григориј Мељник, који сада служи као старешина на Криму, присећа се: „Кад је моја сестра ухапшена 1947, власти су ме често приводиле на саслушање. Тукли су ме дрвеним палицама. Неколико пута су ме натерали да 16 сати стојим уза зид. Све су то радили да би ме приморали да лажно сведочим против своје старије сестре која је била Сведок. Имао сам 16 година. Пошто сам одбио да сведочим против ње, локалне власти су ме узеле на зуб и желеле су да ме се отарасе.

„Зато су нас 1951. прогнали у Сибир, иако смо моја два млађа брата, млађа сестра и ја били сирочићи. Родитељи су нам раније умрли, а старији брат и сестра су били на издржавању десетогодишње затворске казне. Са 20 година сам морао да се бринем за два млађа брата и млађу сестру.

„Често се сетим прве две године у Сибиру, када смо живели на кромпиру и чају. Чај смо пили из дубоких тањира, будући да су шоље тада биле луксуз. Али сам се у духовном погледу осећао веома добро. У почетку сам водио састанке за јавност. Касније смо имали и Теократску школу службе. Због физички исцрпљујућег посла који сам обављао да бих збринуо своју браћу и сестру, није ми било лако да испуњавам све те одговорности.“ Упркос свим потешкоћама, породица Мељник је остала верна Јехови и његовој организацији.

Желећи да спрече комуникацију између Сведока који су требали да стигну и мештана, сибирске власти су прошириле гласине да у Сибир стижу канибали. Једна група Сведока је морала да чека неколико дана да би се разместила по локалним селима. Зато су седели под отвореним небом на обали залеђене реке Чулим. Иако је била средина априла, још увек је било пуно снега. Браћа су заложила велику ватру, грејала се, певала песме, молила се и причала искуства с путовања. Били су изненађени што им нико од мештана не прилази. Уместо тога, мештани су затворили сва врата и прозоре на кућама, и нису позивали Сведоке. Трећег дана, најхрабрији сељанин, носећи секиру, пришао је Сведоцима и започео разговор. Испрва су сељани заиста мислили да су стигли канибали! Али су убрзо установили да то није истина.

Власти су 1951. такође планирале и изгнанство Сведока из Прикарпатске области. Чак су били довезли празне теретне вагоне. Међутим, из неког непознатог разлога та је одлука поништена. Прикарпатска област је постала једно од главних подручја где се током забране производила литература за цели Совјетски Савез.

Јединство је задржано

Због тога што је већина браће била изгнана у Сибир, многи који су остали изгубили су везу с организацијом. Примера ради, Марија Гречина из Черноваца више од шест година није имала контакта ни с организацијом ни са суверницима. Па ипак, она се ослањала на Јехову и остала је верна. Од 1951. до средине 1960-их, већина браће је била у затвору или у изгнанству, па су зато у многим скупштинама вођство морале да преузму сестре.

Михајло Дасевич, очевидац ових догађаја, присећа се: „Изгнанство у Сибир није директно утицало на мене, пошто сам док је припреман списак оних који ће бити прогнани, још увек био у Русији на издржавању затворске казне. Када сам се вратио у Украјину, већина Сведока из мог краја већ је била послата у Сибир. Зато сам морао да пронађем Сведоке који су изгубили контакт с организацијом и да их организујем у групе за студиј књиге и скупштине. То је значило да почнем да радим све што ради један покрајински надгледник, иако није било никога да ме наименује за такву службу. Сваког месеца бих посећивао све скупштине, прикупљао извештаје и од скупштине до скупштине дистрибуисао литературу коју смо још увек поседовали. Често су наше сестре обављале посао скупштинских слугу, а на неким подручјима су чак испуњавале дужности покрајинских слугу, будући да уопште није било браће. Сигурности ради, све састанке скупштинских слугу наше покрајине одржавали смо ноћу на гробљу. Знали смо да се људи уопште узев плаше мртвих, тако да смо били сигурни да нас нико неће узнемиравати. Обично смо на тим састанцима шапутали. Једном смо мало гласније шапутали тако да су два човека која су пролазила поред гробља побегла колико их ноге носе. Мора да су мислили како мртви разговарају!“

Након изгнанства браће 1951, Микола Циба, тадашњи слуга земље, тајно је штампао библијску литературу у једном бункеру. Служба безбедности је 1952. сазнала где се он налази и ухапсила га, тако да је многе године провео у затвору. Брат Циба је остао веран све до своје смрти 1978. Поред брата Цибе, ухапшена су и нека браћа која су му помагала.

У то време браћа нису имала контакт с иностранством. Зато нису могла да добијају текућу литературу на време. Једном је неколико браће набавило Куле стражаре на румунском од 1945. до 1949. године. Локална браћа су их превела на украјински и руски.

Сведоци из Украјине који нису били прогнани или затворени показивали су велику бригу за сувернике. Улагали су много труда да би саставили списак оних који су затворени, како би им слали топлу одећу, храну и литературу. Примера ради, Јеховини сведоци из Прикарпатске области одржавали су контакт с браћом из 54 затвореничка логора широм Совјетског Савеза. Многе скупштине су направиле додатну кутију за прилоге с назнаком „Добра нада“. Новац из ове кутије се користио за оне који су били у затвору. Срдачна писма цењења и извештаји службе на терену који су стизали из затвора и логора, били су велико охрабрење за ову верну и самопожртвовану браћу на слободи.

Стање се поправља

После смрти совјетског председника Јосифа Стаљина, став према Сведоцима се побољшао. У СССР-у је 1953. проглашена амнестија на основу које су нека браћа ослобођена. Касније је оформљена Државна комисија која је поново размотрила изречене казне. Зато су многа браћа пуштена на слободу, док су осталима смањене казне.

Већина Сведока је у наредних неколико година пуштена на слободу. Међутим, та амнестија се није односила на оне који су изгнани 1951. У неким затворима и логорима, више је било оних који су постали Јеховини сведоци него Сведока који су тамо послати. Тај пораст је охрабрио браћу и уверио их да их је Јехова заиста благословио због њиховог чврстог става током тог времена.

Многа браћа су се након ослобођења вратила кући. Много труда је уложено да би се пронашли Сведоци који су изгубили контакт с организацијом. Володимир Волобујев, који је живео у области Доњецка, присећа се: „До мог следећег хапшења 1958, успео сам да пронађем око 160 Сведока који су били одвојени од организације и да им помогнем.“

Објава амнестије није значила да су браћа добила више слободе за проповедање. Многа браћа и сестре су ослобођени, али су ускоро поново осуђени на дуге затворске казне. На пример, због амнестије објављене марта 1955, Марија Томилко из Дњепропетровска одслужила је само 8 година од своје 25-годишње казне. Међутим, три године касније, поново је осуђена на десет година затвора и пет година изгнанства. Зашто? Судска пресуда је гласила: „Држала је и читала литературу и рукописе Јеховиста“ и „активно је учествовала у ширењу јеховистичких веровања код својих суседа.“ Седам година касније пуштена је као инвалид. Сестра Томилко је издржала разне кушње и све до данас је остала верна.

Љубав никад не затаји

Власти су улагале посебан труд да би раздвојиле породице Јеховиних сведока. Често је служба безбедности настојала да Сведоке суочи са следећим избором — Бог или породица. Међутим, у већини случајева, Јеховин народ је доказао да је лојалан Јехови упркос чак и најокрутнијим кушњама.

Гана Бокоч из Прикарпатске области, чији је муж Нуцу био ухапшен због ревног проповедања, присећа се: „Мој муж је у затвору издржао многа злобна вређања. Шест месеци је провео у самици без кревета са само једном столицом. Брутално су га тукли и нису му давали храну. За неколико месеци је страшно смршао, имао је само 36 килограма, што је половина његове нормалне тежине.“

Његова лојална жена је остала сама код куће с ћеркицом. Власти су вршиле притисак на брата Бокоча да компромитује своју веру и сарађује с њима. Рекли су му да бира између породице и смрти. Брат Бокоч се није одрекао својих веровања и остао је веран Јехови и његовој организацији. У затвору је провео 11 година, а по изласку је наставио с хришћанским активностима као старешина а касније као покрајински надгледник све до своје смрти 1988. Снагу је често извлачио из речи у Псалму 91:2: „Говорим Јехови: ’Ти си уточиште моје, бранич мој, Бог мој, у кога се уздам.‘“

Погледај још један пример велике истрајности. Јуриј Попша је био путујући надгледник у Прикарпатској области. Ухапшен је десет дана после свог венчања. Уместо да оде на медени месец, он је десет година провео у затвору у Мордвинији (Русија). За то време га је његова лојална жена Марија посетила 14 пута, путујући само у једном правцу око 1 500 километара. Сада брат Попша служи као старешина у једној од локалних скупштина у Прикарпатској области, а његова драга Марија га с љубављу верно подупире.

Још један пример истрајности у невољи јесте пример брачног пара Курдас, Олексија и Лидије, који су живели у Запорожју. Они су ухапшени у марту 1958, 17 дана након рођења њихове ћерке Галине. У том крају је ухапшено још четрнаест особа. Брат Курдас је осуђен на 25 година затвореничког логора, а његова жена на 10 година. Били су раздвојени — Олексиј је послат у логоре у Мордвинији, а Лидија с ћеркицом у Сибир.

Сестра Курдас овако описује тронедељно путовање од Украјине до Сибира: „Било је ужасно. Биле смо моја ћерка и ја, Нађа Вишњак са својом бебом, рођеном само неколико дана раније у току истраге у затвору, и још две сестре. Свих шест смо стављене у део теретног вагона који је био предвиђен за транспорт само два затвореника. Децу смо ставиле на доњи лежај, а ми смо све време пута биле шћућурене на горњем лежају. Живеле смо од хлеба, усољене харинге и воде. Добијале смо хране за само четири одрасла затвореника. За децу нисмо добијале ништа.

„Кад смо стигле, ја сам с бебом смештена у затворски стационар. Тамо сам упознала неколико сестара којима сам рекла да је иследник претио да ће ми одузети ћерку и послати је у сиротиште. Те сестре су некако успеле да обавесте локалну браћу у Сибиру о мојој муци. Касније је 18-годишња Тамара Бурјак (сада Рављук) дошла у стационар по моју ћерку Галину. Тад сам први пут видела Тамару. Било ми је јако тешко да своју вољену девојчицу дам особи коју никад нисам видела, иако је она била моја духовна сестра. Међутим, веома ме је утешило кад су ми сестре из логора испричале колико је породица Бурјак лојална. Моја ћеркица је имала пет месеци и 18 дана када сам је дала Тамари на чување. Прошло је седам година док нисам поново била са својом ћерком!

„Године 1959, СССР је поново прогласио амнестију. Она се односила на жене које су имале децу млађу од седам година. Међутим, мени су надлежни у затвору рекли да прво морам да се одрекнем своје вере. На то нисам пристала и зато сам морала да останем у том затвореничком логору.“

Брат Курдас је ослобођен 1968. када је имао 43 године. Због истине је у затвору провео укупно 15 година, од тога 8 година у једном специјално обезбеђеном затвору. Најзад се вратио кући, својој супрузи и ћерки. Коначно је њихова породица била на окупу. Кад се сусрела са својим оцем, Галина му је села у крило и рекла: „Татице! Толико година нисам могла да седим у твом крилу. Сад ћу то морати да надокнадим.“

После тога су морали да се селе из места у место, будући да су их власти стално терале. Прво су живели у источној Украјини, затим у западној Грузији и подкавкаској удолини. На крају су се преселили у Харков, где још увек срећно живе. Галина је сада удата. Сви и даље верно служе Јехови Богу.

Племенити пример вере

Каткад су окрутни испити вере трајали месецима, годинама па чак и деценијама. Погледај један пример. Јуриј Копос се родио и одрастао недалеко од прелепог прикарпатског града Хуста. Постао је Јеховин сведок 1938. када је имао 25 година. Током Другог светског рата, 1940, осуђен је на осам месеци затвора јер је одбио да приступи мађарској војсци која је подржавала нацистички режим. Тадашњи локални закон у Прикарпатској области није допуштао погубљење оних који су затворени због своје вере. Зато су браћа довођена на борбене линије где је нацистички закон дозвољавао таква погубљења. Године 1942, брат Копос је са осталим затвореницима, међу којима је био и 21 Сведок, послат под војном пратњом на борбене линије код Стаљинграда у Русији. Тамо су послати да би били погубљени. Међутим, убрзо по њиховом доласку, совјетска војска је напала и заробила немачке трупе, а такође и браћу. Сведоци су послати у један совјетски затворенички логор у којем су остали све до пуштања на слободу 1946. године.

Брат Копос се вратио кући и активно учествовао у делу проповедања у свом завичају. Због тога су га совјетске власти 1950. осудиле на 25 година затвореничког логора. Међутим, због амнестије је пуштен после шест година.

Када је изашао, брат Копос који је сада имао 44 године, планирао је да се ожени с Ганом Шишко. Она је била Сведок и такође је кратко пре тога била пуштена из затвора после служења десетогодишње казне. Поднели су молбу за склапање брака. Током ноћи уочи њиховог венчања, поново су ухапшени и осуђени на десет година затвореничког логора. Међутим, они су преживели све те невоље и њихова љубав је све издржала, укључујући и десетогодишње одлагање брака (1. Кор. 13:7). Коначно су се узели кад су 1967. пуштени на слободу.

Али, то није крај приче. У старости од 60 година, брат Копос је 1973. поново ухапшен и осуђен на пет година затвореничког логора и пет година изгнанства. У изгнанству је био заједно са супругом Ганом, 5 000 километара од свог родног Хуста. Тамо није било никаквих веза, ни друмских, ни железничких већ само ваздушних. Брат Копос се са супругом вратио кући у Хуст 1983. године. Гана је умрла 1989, а он је верно служио Јехови до своје смрти 1997. Брат Копос је 27 година провео по разним затворима и 5 година у изгнанству — што су укупно 32 године.

Овај скромни и кротки брат је скоро трећину века провео у совјетским затворима и радним логорима. Овакав изузетан пример вере јасно показује да непријатељи не могу уништити беспрекорност Божјих лојалних слугу.

Привремени раскол

Непријатељ човечанства, Сатана Ђаво, користи многе методе како би се борио против оних који врше право обожавање. Поред физичког злостављања, он покушава да шири сумње и да доведе до раздора међу браћом. То је посебно очигледно у историји Јеховиних сведока у Украјини.

Јеховини сведоци су током 1950-их били немилосрдно малтретирани. Власти су стално тражиле где се штампа литература. Одговорна браћа су увек изнова била хапшена. Због тога су се она стално смењивала, чак и после само неколико месеци.

Кад је увидела да Јеховине сведоке не може ућуткати изгнанством, затварањима, физичким насиљем и мучењем, служба безбедности је предузела нове тактике. Покушала је да изнутра подели организацију тиме што је међу браћом сејала неповерење.

Служба безбедности је средином 1950-их престала да хапси сву активну и одговорну браћу и почела да их шпијунира. Редовно су их позивали у канцеларије службе безбедности. Речено им је да ће добити новац и добру каријеру уколико буду сарађивали. Одбијање би значило затварање и понижавање. Пошто нису имали веру у Бога, неколико браће је због страха или похлепе учинило компромис. Они су остали у редовима организације, али су обавештавали службу безбедности о активностима Јеховиних сведока. Такође су послушно спроводили упутства од власти и тако довели до тога да недужна браћа изгледају као издајници у очима остале верне браће. Због свега тога се код многе браће развио дух неповерења.

Павло Зјатек је много пропатио због таквог неповерења и неоснованих сумњи. Овај понизни и ревни брат је многе године провео у затвореничким логорима и цео свој живот је посветио служби Јехови

Брат Зјатек је средином 1940-их служио као слуга земље. Након што је био ухапшен, провео је десет година у једном затвору у западној Украјини. Ослобођен је 1956, а 1957. је наставио са својим радом као слуга земље. У одбору земље је поред брата Зјатека било још осморо браће — четворица из Сибира и четворица из Украјине. Та браћа су надгледала дело проповедања о Краљевству у целом СССР-у.

Због огромних раздаљина и сталног прогонства, ова браћа нису могла одржавати добру комуникацију и редовне састанке. С временом су почеле да круже гласине и трачеви о брату Зјатеку и другим члановима одбора. Говорило се да брат Зјатек сарађује са службом безбедности, да је направио велику кућу од средстава која је требало користити за унапређивање дела сведочења и да је виђен у војној униформи. Ти извештаји су били сакупљени у један роковник и послати обласним и покрајинским надгледницима у Сибиру. Ниједна од ових оптужби није била тачна.

На крају су у марту 1959. неки покрајински надгледници из Сибира престали да шаљу одбору земље извештаје службе на терену. Они који су се одвојили учинили су то а да нису питали светску централу. Надаље, нису следили упутства браће која су наименована да локално надгледају дело. Због тога је неколико година у СССР-у било подела у редовима Јеховиних сведока.

Та браћа која су се одвојила наговарала су и друге покрајинске надгледнике да учине то исто. Зато су месечни извештаји службе на терену неких покрајина слати браћи која су се одвојила уместо наименованом одбору земље. Већина браће у скупштинама није знала да њихови извештаји службе на терену нису стигли до одбора земље, тако да то није утицало на активности скупштина. Брат Зјатек је неколико пута ишао у Сибир, након чега је неколико покрајина поново слало одбору земље своје извештаје службе на терену.

Повратак теократској организацији

Када се 1. јануара 1961. враћао са службеног пута у Сибиру, брат Зјатек је ухапшен у возу. Поново је осуђен на десет година затвора и овог пута је послат у један „специјални“ затворенички логор у Мордвинији (Русија). Зашто је тај логор био тако „специјалан“?

Будући да су браћа служила казне у различитим затворима, могла су да проповедају другим затвореницима и многи су постали Сведоци. То је узнемиравало власти. Зато су решили да саберу све водеће Сведоке у један логор тако да не могу проповедати. Крајем 1950-их, преко 400 браће и око 100 сестара сакупљени су из затвореничких логора по СССР-у и стрпани у два затвореничка логора у Мордвинији. Међу затвореницима су била и браћа из одбора земље, заједно с покрајинским и обласним надгледницима који су се одвојили од Јеховиног канала комуникације. Кад су видели да је и брат Зјатек затворен, схватили су да нема основа за веровање да је сарађивао са службом безбедности.

Пошто је брат Зјатек био ухапшен, у међувремену је Иван Пашковскиј постављен за слугу земље. Средином 1961, брат Пашковскиј се састао с одговорном браћом из Пољске и објаснио им да у СССР-у постоји подела међу браћом. Питао је да ли би Натан Х. Нор из централе у Бруклину могао да напише једно писмо подршке брату Зјатеку. Брат Пашковскиј је 1962. добио примерак писма упућеног Јеховиним сведоцима у СССР-у, с датумом од 18. маја 1962. Тамо је стајало: „Вести које с времена на време добијам показују да ви браћо у СССР-у и даље имате јаку жељу да будете верне слуге Јехове Бога. Али неки од вас имају проблема да задрже јединство с осталом браћом. Верујем да је то због лоших услова за комуникацију и лажних прича које круже, а које су смислили они који се противе Јехови Богу. Зато вам овим писмом желим ставити до знања да Заједница признаје брата Павла Зјатека и браћу која с њим сарађују као одговорне хришћанске надгледнике у СССР-у. Треба одбацити сва компромисна и екстремна гледишта. Морамо бити разборити, разумни, прилагодљиви и такође чврсти у погледу Божјих начела.“

То писмо је заједно с чињеницом да је брат Зјатек осуђен на десет година затвора допринело уједињењу Јеховиног народа у СССР-у. Многа браћа по затворима и затвореничким логорима, која су се била одвојила од организације, почела су да се враћају. Схватили су да брат Зјатек није издао организацију и да има пуну подршку централе. Кад су писала својим породицама и пријатељима, ова затворена браћа су охрабрила старешине из локалних скупштина да ступе у везу с браћом која су остала верна и да почну предавати извештаје службе на терену. У наредној деценији је већина такве браће следила овај савет, премда је, као што ћемо и видети, уједињење и даље био тежак задатак.

Чување лојалности у затвореничким логорима

Било је тешко живети у затвореничком логору. Па ипак, затвореним Сведоцима је због њихове духовности било лакше него другим затвореницима. Имали су литературу и комуницирали су са зрелим суверницима. Све је то доприносило добром расположењу и духовном расту. Сестре из једног затвореничког логора тако су вешто закопале литературу да нико није могао да је пронађе. Једном је један надзорник рекао да се око затвора мора ископати два метра земље, а затим то просејати, како би се уклонила сва „антисовјетска литература“! Те затворене сестре су тако детаљно проучавале часописе да неке од њих чак и сада, после 50 година, могу цитирати делове из тих Кула стражара.

Упркос тешким временима, браћа и сестре су остали лојални Јехови и нису компромитовали библијска начела. Марија Гречина, која је због дела проповедања провела пет година по разним затвореничким логорима, прича: „Када смо добили Кулу стражару у којој је био чланак ’Чистоћа — поштовањем светости крви‘, решили смо да не ручамо када се у трпезарији затвореничког логора служи месо. Често месо из тих логора није било добро искрвављено. Када је управник затвора сазнао зашто Сведоци прескачу неке оброке, решио је да нас присили да прекршимо наша начела. Наредио је да се месо служи свакодневно, и то за доручак, ручак и вечеру. Две недеље смо јели само хлеб. У потпуности смо се ослонили на Јехову, знајући да он све види и зна колико можемо да издржимо. При крају друге недеље овакве ’прехране‘, управник се предомислио и почео да нам даје поврће, млеко па чак и мало маслаца. Видели смо да Јехова стварно брине за нас.“

Помоћ да се издржи

За разлику од других затвореника, браћа су сачувала веома позитиван поглед на живот и нису губила поуздање. То им је помогло да издрже ужасну беду по совјетским затворима.

Брат Олексиј Курдас, који је многе године провео по затворима, прича: „Оно што ми је помогло да издржим била је дубока вера у Јехову и његово Краљевство, учествовање у теократским активностима у затвору и редовна молитва. Још нешто што ми је помогло било је то што сам био уверен да радим оно што је угодно Јехови. Такође сам стално нешто радио. У затвору је досада прави ужас за затворенике. Она може разорити твоју личност и довести до душевног обољења. Зато сам се трудио да се окупирам теократским стварима. Такође сам из затворске библиотеке узимао разне књиге о светској историји, географији и биологији. Тражио сам делове који су подупирали моја гледишта о животу. На тај начин сам јачао своју веру.“

Године 1962, Сергиј Рављук је три месеца провео у самици. Није могао ни са ким да разговара, чак ни са стражарима. Да би остао нормалан, почео је да се присећа свих библијских стихова које је знао. Сетио се преко хиљаду стихова које је писао обичном оловком на папириће. Ту оловку је крио у једном жлебу на поду. Такође се сетио и преко 100 назива чланака из Куле стражаре које је раније проучавао. Израчунао је датуме Меморијала за наредних 20 година. Све то му је помогло да сачува не само здрав разум већ и духовност. Тако је остао здрав и јак у вери у Јехову.

„Услуге“ затворских чувара

Упркос противљењу службе безбедности, наша литература је пролазила све баријере и долазила чак и до браће у затворима. То су схватали и затворски чувари и повремено би детаљно претресали све ћелије, преврнувши дословно сваки ћошак. Надаље, у покушају да пронађу литературу, стражари су редовно селили затворенике из једне ћелије у другу. Током тих премештања затвореници су били детаљно прегледани, а пронађена литература конфискована. Како су браћа успевала да сакрију литературу да се не пронађе?

Обично су је сакривала у јастуке, мадраце, ципеле и у одећу. У неким логорима су правили минијатурне преписе часописа Кула стражара. Када су затвореници премештани из једне ћелије у другу, браћа би каткад увила те минијатурне часописе у парче најлона и сакрила их под језик. Тако су могли да сачувају своју оскудну духовну храну и да се и даље духовно хране.

Васиљ Бунга је због истине провео многе године у затвору. Заједно с братом из исте ћелије, Петром Токаром, направио је дупло дно на својој кутији за столарски алат. У њу су скривали оригиналне примерке неких публикација прокријумчарених у затвор. Та браћа су била затворски столари и кутију с алатом су добијали када је требало да ураде нешто у затвору. Када би узели кутију, извадили би оригинални примерак часописа који треба умножити. Након радног дана, вратили би тај часопис у кутију. Управник затвора је кутију за алат чувао под три кључа и иза двоја закључана врата, будући да су тестере, длета и други столарски алат затвореници могли употребити као оружје. Зато, док су тражили библијску литературу, стражари нису ни помишљали да провере закључану кутију за алат која је чувана међу стварима које су припадале управнику затвора.

Брат Бунга је пронашао још једно место у ком је скривао оригиналне примерке литературе. Због лошег вида је имао неколико наочара. Сваком затворенику је било дозвољено да код себе има само једне наочаре. Друге су биле на једном посебном месту и уколико су им требале затвореници су могли да их затраже. Брат Бунга је направио посебне футроле за своје наочаре и у њих стављао оригиналне минијатурне примерке публикација. Када су браћа хтела да умноже часописе, брат Бунга је само затражио од затворских чувара да му донесу друге наочаре.

Било је ситуација када је изгледало да само анђели могу сачувати литературу од затворских чувара. Брат Бунга се присећа када је Чеслав Казлаускас донео 20 сапуна у затвор. Половина је била напуњена публикацијама. Затворски чувар је ради провере пробушио десет сапуна, а ниједан сапун у ком је била литература.

Сталан рад на уједињењу

Браћа из одбора земље су од 1963. редовно слала за Бруклин извештаје службе на терену. Такође су и примала публикације на микрофилму. Тада је у целом СССР-у било 14 покрајина, од чега 4 у Украјини. Како је Божји народ бројчано растао, тако је и број покрајина у Украјини порастао на седам. Назив сваке покрајине је због сигурности носио неко женско име. Покрајина у источној Украјини је била Ала; у Волину Устина; у Халичини Љуба, а у Прикарпатској области су биле три покрајине зване Каћа, Христина и Маша.

У међувремену је КГБ (Комитет државне безбедности) и даље покушавао да разбије јединство Сведока. Један шеф КГБ-а је написао свом претпостављеном: „Да бисмо појачали поделу у овој секти радимо на томе да угушимо непријатељску активност јеховистичких вођа, да их дискредитујемо у очима њихових суверника и да међу њима створимо атмосферу неповерења. КГБ је направио неке припреме које помажу да се секта подели на две супротне групе. Једна група је састављена од следбеника јеховистичког вође Зјатека, који је тренутно на одслужењу затворске казне, а друга група се састоји од присталица такозване опозиције. Ове околности су створиле повољне услове и дале простора за идеолошке размирице међу обичним члановима као и за даљње разбијање организационих јединица.“ У писму се затим признало да напори КГБ-а наилазе на потешкоће. Тамо је стајало: „Најреакционарнији међу јеховистичким вођама предузимају кораке да би неутралисали наше акције, тако што на све могуће начине покушавају да уједине организационе јединице.“ Да, браћа нису престајала да раде на уједињењу и Јехова је благословио њихов труд.

КГБ је браћи која су се одвојила од организације послао једно лажно писмо, наводно од брата Нора, у ком је подржана идеја о формирању једне одвојене, независне организације Јеховиних сведока. Цитирајући случај раздвајања Аврахама и Лота као пример допуштеног одвајања од организационог канала, то писмо је дељено широм СССР-а.

Верна браћа су један примерак тог писма послала у Бруклин и 1971. добила одговор да је то писмо чист фалсификат. У писму браћи која су још увек била одвојена од осталог дела Божјег народа, брат Нор је рекао следеће: „Једини канал комуникације који Заједница користи јесте путем наименованих надгледника у вашој земљи. Нико у вашој земљи осим ових наименованих слугу није овлашћен да у било ком смислу предводи међу вама... Јеховине праве слуге су уједињена група. Зато се надам и молим да сви поново будете уједињени с хришћанском скупштином под наименованим надгледницима и да сви уједињено имамо удела у давању сведочанства.“

Ово писмо је умногоме допринело уједињењу браће. Па ипак, неки су и даље покушавали да самостално успоставе контакт с централом, будући да још увек нису веровали постојећем каналу комуникације. Зато су решили да направе један мали тест. Послали су у Бруклин новчаницу од десет рубаља и замолили браћу да је поцепају на пола и оба дела поново пошаљу у Украјину: једну половину путем поште браћи која су се одвојила, а другу половину каналу који користи централа.

Тако је учињено и једна половина је послата поштом. Другу половину је курир уручио члановима одбора земље. Они су је затим проследили локалној одговорној браћи у Прикарпатској области, који су отишли да се састану с браћом која су се одвојила. Међутим, неки од те браће који су стварно мислили да су чланови одбора земље у савезу са службом безбедности остали су неповерљиви.

Па ипак, вратила се већина браће која је била одвојена од организације. Напори Сатане и КГБ-а да униште организацију Јеховиних сведока у СССР-у били су неуспешни. Јеховин народ је растао и бројчано и по снази, марљиво извршавајући дело уједињавања и сејања семена истине на новим подручјима.

Васиљ Каљин је испричао: „Користили су многе методе покушавајући да угуше нашу жељу да живимо хришћанским животом. Али ми смо и даље проповедали другим изгнаницима који нису били верници. Они су били изгнани из разних разлога и због разних злочина. Многи су показали занимање за нашу поруку. У многим случајевима су ти људи на крају постали Јеховини сведоци. Учинили су то упркос томе што су знали да нас прогоне и државна безбедност и локалне власти.“

Хришћански живот у време забране

Осмотримо сада накратко хришћанске активности током тих првих деценија забране. Дело Јеховиних сведока је од 1939. било забрањено у целој Украјини. Па ипак, проповедање и скупштинске активности нису прекидане, иако су браћа морала бити веома опрезна кад су сведочила другима. Заинтересованим особама нису одмах говорили да разговарају с Јеховиним сведоцима. Често су библијски студији вођени само уз Библију. Многи су на тај начин упознали истину.

Скупштински састанци су одржавани под сличним околностима. На многим местима су се браћа окупљала неколико пута недељно касно увече или у току ноћи. Тада би на прозоре навукли дебеле завесе како не би били откривени и онда би проучавали уз петролејку. Најчешће је свака скупштина добијала само један примерак руком преписиване Куле стражаре. Касније су браћа почела да добијају часописе штампане на машинама за умножавање. Обично су се браћа двапут недељно окупљала у приватним становима где су одржавала Студиј Куле стражаре. КГБ је био неумољив у својој одлучности да открије где Јеховини сведоци одржавају састанке да би могли казнити одговорну браћу.

Браћа су такође користила венчања и сахране као прилике да се окупе и охрабре добро припремљеним библијским говорима. На венчањима су млада браћа и сестре читали песме на неку библијску тему и изводили костимиране библијске драме. Све је ово било добро сведочанство за многе присутне који нису били Сведоци.

Током 1940-их и 1950-их, многа браћа су ухапшена и затворена само зато што су била на тим скуповима. Међутим, у 1960-им то се променило. Када би један такав скуп био откривен, служба безбедности би обично узела податке од свих присутних и власник куће би био кажњен одузимањем половине плате. Каткад је ово правило било потпуно бесмислено. Једном су Микола Костјук и његова супруга отишли да посете свог сина. Полиција је одмах стигла и саставила списак „свих присутних“. Касније је син брата Костјука позван да плати казну због „илегалног састанка Јеховиста“. Породица Костјук је уложила жалбу на овај случај, јер није одржаван никакав састанак. Власти су поништиле казну.

Прославе Меморијала

Није било лако борити се с потешкоћама које нису јењавале. Па ипак, браћа се нису обесхрабрила и наставила су да се редовно састају. Највећи изазов је било одржавање Меморијала. КГБ је био нарочито опрезан у време Меморијала, будући да су увек знали приближан датум ове прославе. Надали су се да ће уколико Сведоке држе на оку открити места састанака за Меморијал. Тада би служба безбедности могла „упознати“ нове Сведоке.

Браћа су знала за ове тактике, тако да су на дан Меморијала били крајње опрезни. Одржавали су ову прославу на местима која су се тешко могла наћи. Заинтересованим особама се нису унапред говорили датум и место одржавања Меморијала. Обично је било тако да су Сведоци отишли по заинтересоване особе пре Меморијала и повели их директно до места одржавања састанка.

Једном су браћа из Прикарпатске области одржала Меморијал у подруму једне сестре. Будући да је подрум био поплављен, нико није очекивао да ће се људи окупити у том подруму где је вода била до колена. Браћа су саградила један подијум изнад воде тако да подрум буде прикладан за Меморијал. Иако су морали седети шћућурени на том подијуму под ниском таваницом, нико их није узнемиравао док су они радосно обележили Меморијал.

Једном другом приликом, током 1980-их, чланови једне хришћанске породице су рано ујутру отишли од куће да би присуствовали Меморијалу. Увече су се окупили с осталом браћом у једној шуми ради прославе Меморијала. Киша је лила као из кабла и сва браћа и сестре су морали да се скупе у круг под кишобранима, држећи у руци свеће ради осветљења. Сви су се разишли након закључне молитве. Кад се вратила кући, ова породица је затекла отворену улазну капију. Било је јасно да их је тражила полиција или служба безбедности. Иако су били уморни и мокри, сви су били срећни што су израна отишли од куће и присуствовали Меморијалу те тако избегли сукоб с властима.

Нарочито је браћи у Кијеву било тешко да нађу сигурно место за Меморијал. Једне године су решили да одрже Меморијал на точковима. Један брат је радио као возач аутобуса за једно транспортно предузеће, тако да су браћа изнајмила аутобус. Аутобус је покупио само Јеховине сведоке и онда их одвезао ван града на један пропланак у шуми. У аутобусу су браћа и сестре поставили један мали сто са симболима Меморијала. Такође су понели и неку храну. Изненада се појавила полиција. Међутим, нису имали разлога да узнемиравају браћу будући да је изгледало као да у аутобусу вечерају након радног дана.

У другим деловима Украјине, на дан Меморијала су вршене рације по домовима браће. Чим би сунце зашло, кола с три-четири полицајца би дошла до кућа где су живели Сведоци. Полиција би проверавала да ли су браћа код куће или се спремају за неку верску прославу. Сведоци су увек били спремни на ове рације. Преко свечане одеће би обукли стару радну одећу и радили уобичајене ствари по кући. Тако су одавали утисак да остају код куће и да не планирају да иду ни на какву верску прославу. Чим би се рација завршила, скинули би стару одећу и били спремни да крену на Меморијал. Локалне власти би биле задовољне јер су обавиле свој посао, а браћа су на миру могла обележити Меморијал.

Скривање литературе

Присети се да су крајем 1940-их Јеховини сведоци осуђивани на 25 година затвора само зато што су у кући имали литературу. Након Стаљинове смрти 1953, затворске казне због поседовања литературе смањене су на десет година. Касније се поседовање литературе Сведока кажњавало новчано, а литература се конфисковала и уништавала. Зато су браћа све време забране јако водила рачуна о безбедном начину складиштења литературе.

Неки су је чували у кућама рођака или комшија који нису били Сведоци; други су је стављали у најлон кесе или металне посуде које су закопавали у својим баштама. Један старешина из Прикарпатске области, Васиљ Гизо, присећа се да је током 1960-их користио једну шуму на Карпатима као „теократску библиотеку“. Ставио би своју литературу у кантице за млеко које је носио у шуму и закопавао тако да поклопац буде у равни са земљом.

Један брат који је због хришћанских активности 16 година провео у затвору, прича: „Скривали смо литературу на сва могућа места: по бункерима, у земљи, у зидовима зграда, у кутијама с дуплим дном и кућицама за псе с дуплим подом. Такође смо крили литературу у метлама и шупљим оклагијама (где смо обично држали извештаје службе на терену). Било је и других места за скривање — бунара, тоалета, врата, кровова и цепаница за огрев.“

Илегалне штампарије

Упркос будном оку и комунистичких шпијуна и власти, духовна храна је непрестано стизала до оних који су гладовали и жеђали за праведношћу. Непријатељи истине нису успели да спрече улазак литературе у СССР и морали су то признати. Крајем 1959, новине совјетских железничара Гудок чак су тврдиле да Јеховини сведоци користе балоне и тако уносе библијску литературу у Совјетски Савез!

Наравно, наша литература није улазила у Украјину балонима. Умножавана је локално у приватним кућама. С временом су браћа увидела да су најпрактичнија и најбезбеднија места за штампање литературе добро камуфлирани бункери. Градили су их у сутеренима и на брежуљцима.

Један такав бункер је изграђен у 1960-им у источној Украјини. Имао је вентилацију и струју. Улаз у бункер је био тако добро сакривен да су полицајци цео један дан провели на врху бункера бушећи тло металним штаповима. Ништа нису пронашли.

Неко време је једна тајна штампарија била под строгом присмотром службе безбедности. Сумњали су да се литература штампа у тој кући и желели су да похватају оне који су у томе учествовали. То је браћи створило проблем. Како ће унети папир у кућу, и како ће онда изнети литературу? На крају су нашли решење. Један брат је умотао пакет папира у ћебенце за бебу и унео га у кућу као неку бебу. Кад је ушао унутра, оставио је папир, умотао у ћебе нова издања наших часописа и изнео „бебу“ из куће. Радници КГБ-а су видели кад је ушао и изашао, али нису ништа посумњали.

Литература штампана у том бункеру слата је браћи у областима Доњецка, Крима, Москве и Лењинграда (сада Санкт Петербург). Неколицина младе браће је саградила сличан бункер у Нововолинску, граду у области Волина. Ова браћа су била толико одлучна да сачувају тајну где је тај бункер да су тек након девет година откако је дело у Украјини легализовано допустила и другој браћи да га виде!

Слична штампарија је радила и дубоко у Карпатима. Браћа су из једног поточића спровела воду у бункер и та вода је покретала мали генератор, који је давао струју, иако је штампарска машина окретана руком. Веома много литературе је штампано у овом бункеру. Када је КГБ приметио да на том подручју има више литературе, почели су да траже штампарију. Полиција је интензивно копала да би пронашла бункер. Чак су се прерушили у геологе и претраживали планине.

Када су браћа почела да наслућују да би власти ускоро могле открити где је бункер, Иван Дзјапко се добровољно јавио да надгледа штампарију — будући да није био ожењен за собом не би оставио децу ако би био ухапшен. Пред крај лета 1963, бункер је откривен и брат Дзјапко је одмах погубљен у близини тог бункера. Локалне власти су биле срећне и омогућиле су бесплатне обиласке за децу и одрасле „на месту где су Јеховини сведоци путем радио-предајника комуницирали са Америком“. Иако је та тврдња била лаж, овај тужни догађај је пружио сведочанство свим људима из тог краја. Многи су се више заинтересовали за нашу поруку. Сада у том делу карпатских планина има преко 20 скупштина.

Вредност родитељског васпитања

Поред конфисковања литературе, новчаних казни, затварања, мучења и погубљења, неким Сведоцима су одузимана деца што је било веома болно. Лидија Переполкина, која је живела у источној Украјини, имала је четворо деце. Њен муж, службеник у министарству унутрашњих послова, поднео је 1964. захтев за развод јер је Лидија била Сведок. Суд је лишио сестру Переполкин старатељства над децом. Њени седмогодишњи близанци — дечак и девојчица — дати су њеном мужу, који се одселио 1 000 километара у западну Украјину. Суд је одлучио да друго двоје деце пошаље у сиротиште. Када је добила реч, она је суду рекла: „Верујем да Јехова има моћ да ми врати моју децу.“

Лидија је после суђења осетила Јеховино вођство и бригу. Из неког непознатог разлога, власти нису послале у сиротиште друго двоје деце већ су допустиле да остану с њом. Лидија је седам година заредом користила свој одмор да би ишла да види своје близанце. Иако њен бивши муж није допуштао да их виђа, она није одустајала. Када би дошла у град где су деца живела, провела би ноћ на железничкој станици а затим ишла да види децу док су она ишла у школу. Те драгоцене моменте је користила да би им причала о Јехови.

Године су пролазиле и Лидија је у срце своје деце верно ’са сузама сејала семе‘. Касније је ’певајући жњела‘ (Пс. 126:5). Када су близанци имали 14 година, изабрали су да живе с мајком. Лидија се много напрезала да би своју децу поучила истини. Иако је двоје изабрало да живи другачије, Лидија и њени близанци лојално служе Јехови.

Промена набоље

Јуна 1965. Врховни суд Украјине утврдио је да је литература Јеховиних сведока верске природе, а не антисовјетске. Иако се ова одлука односила само на један правни случај, она је утицала на будуће судске одлуке у целој Украјини. Власти су престале с хапшењем оних који су читали библијску литературу, иако су и даље затварали Сведоке због дела проповедања.

Још једна значајна промена одиграла се у другој половини 1965. Влада СССР-а је донела једну одлуку по којој се ослобађају сви Сведоци који су 1951. били прогнани у Сибир. Сада су могли слободно путовати по целом Совјетском Савезу, иако нису могли да траже да им се врате њихове заплењене куће, стока и остало. Због компликација око регистровања, само се мали број браће могао вратити у своје бивше место становања.

Многа браћа која су 1951. послата у Сибир, почела су да се настањују у различитим деловима СССР-а, као што су Казахстан, Киргистан, Грузија и подкавкаска удолина. Други су се сместили у источној и јужној Украјини, доносећи семе истине и на та подручја.

Постојани упркос притисцима

Иако су горе поменуте промене значиле побољшање, КГБ није променио свој став према Јеховиним сведоцима. У настојању да застраши Сведоке да се одрекну своје вере, КГБ је примењивао разне методе. Примера ради, један од поступака је био да одведу неког брата с радног места и држе га у притвору неколико дана у некој канцеларији КГБ-а или у хотелу. Током притвора, три или четири члана КГБ-а би му држали придике, испитивали га, улагивали му се и претили. То би радили на смену, тако да брат није могао да спава. На крају би брат био пуштен, и за дан-два поново привођен на исти третман. КГБ је то радио и са сестрама, мада не тако често.

Браћа су увек изнова позивана у канцеларије КГБ-а. Вршећи притисак на браћу да се одрекну своје вере, служба безбедности се надала да ће добити нове сараднике унутар организације. Поред тога, кад браћа не би компромитовала своју веру, на њих су вршили морални и емоционални притисак. На пример, Михајло Тилњак, који је многе године служио као покрајински надгледник у Прикарпатској области, присећа се: „Приликом једног разговора, униформисани службеници службе безбедности били су веома благонаклони и позитивни. Позвали су ме да с њима нешто поједем у оближњем ресторану. Међутим, ја сам се само насмешио и на сто ставио 50 рубаља (око пола месечне плате) и рекао им да иду на оброк без мене.“ Брат Тилњак је јако добро знао да би га сигурно фотографисали док би јео и пио с униформисаним лицима. Такве слике би се касније могле употребити као „доказ“ да је компромитовао своју веру. То би посејало неповерење међу браћом.

Многи су деценијама били под притиском да се одрекну своје вере. Један пример тога је Бела Мејсар из Прикарпатске области. Овај млади и неискусни брат је први пут ухапшен 1956. када је несвесно потписао неке изјаве о нашем делу, због чега су нека браћа морала да се јаве у службу безбедности. Касније је брат Мејсар схватио своју грешку и преклињао Јехову да ниједан од те браће не буде осуђен. Они нису били ухапшени, али је брат Мејсер осуђен на осам година затвора.

Кад се вратио кући, две године није смео да напушта своје село. Сваког понедељка је морао да се јавља у полицију. Зато што је 1968. одбио војну обуку, осуђен је на годину дана затвора. Када је пуштен, вратио се кући и наставио с ревном службом Јехови. Поново је осуђен 1975. године, када је имао 47 година.

Када је одслужио своју петогодишњу казну, брат Мејсар је послат на пет година изгнанства у подручју Јакутска у Русији. Пребачен је авионом, будући да до тамо није било путева. Док су путовали, млади војници који су га пратили, упитали су: „Је ли, стари, зашто си ти тако опасан криминалац?“ Брат Мејсар им је онда објаснио свој начин живота и пружио им добро сведочанство о томе шта Бог намерава са земљом.

Кад је стигао, локалне власти су га се испрва плашиле јер му је у досијеу стајало да је „посебно опасан криминалац“. Због доброг хришћанског понашања, локалне власти су касније за брата Мејсара рекле представнику службе безбедности: „Ако имате још оваквих криминалаца, молимо вас да нам их пошаљете.“

Брат Мејсар се вратио кући 1985. кад је имао 57 година. Док је 21 годину био у затвору, његова лојална жена Регина је живела у њиховој кући у Прикарпатској области. Упркос великој раздаљини и великим трошковима, она је често ишла у посету свом мужу у затвору, преваливши укупно преко 140 000 километара.

Чак и када је брат Мејсар ослобођен, полицајци и припадници службе безбедности много пута су га обилазили код његове куће у селу Ракошино. Те посете су довеле и до једне смешне ситуације. Почетком 1990-их, Теодор Џерес из Водећег тела, заједно с још неком браћом из одбора земље, посетио је прикарпатски град Ужгород. На повратку до Лавова решили су да накратко посете брата Мејсара. Сестра која је живела у близини видела је како се испред скромне куће брата Мејсера заустављају троја кола и излазе деветорица људи. То ју је толико уплашило да је отрчала до другог брата и сва задихана рекла да је КГБ дошао да поново ухапси брата Мејсара! Колико је само била срећна кад је сазнала да је погрешила!

Организационе промене и побољшања

Михајло Дасевич је 1971. наименован за слугу земље. Одбор земље су у то време сачињавала три брата из западне Украјине, два из Русије и један из Казахстана. Сваки од њих је такође служио и као путујући надгледник. Поред тога, сваки од њих је имао и неки световни посао који му је омогућавао да збрине материјалне потребе своје породице. Подручја под надзором браће из западне Украјине била су прилично удаљена од њиховог места становања. Степан Кожемба је путовао у Прикарпатску област, Олексеј Давидјук је посећивао преостали део западне Украјине и Естонију, Летонију и Литванију. Брат Дасевич је путовао у источну Украјину, западну и централну Русију, подкавкаску удолину и Молдавију. Браћа из одбора земље су редовно посећивала горе поменута подручја и одржавала састанке с покрајинским и обласним надгледницима, храбрила локалне Сведоке и прикупљала извештаје службе на терену.

Ова браћа су такође била повезана с куририма који су из иностранства долазили као туристи, доносећи литературу и пошту. Крајем 1960-их па све док браћа нису добила верску слободу 1991, наши противници никада нису могли да спрече овакву размену поште.

Водеће тело је 1972. дало упутство да се подносе писане препоруке за наименовање браће за старешине. Нека браћа су оклевала да то чине, страхујући да би ти спискови препорука могли пасти у руке полиције. Пре тога ни у једној скупштини никада није постојао неки такав списак. Браћа често нису знала презимена друге браће у својим скупштинама. Испрва је препоручено само неколико браће да служе као старешине зато што многи нису желели да им се имена налазе на било каквом списку. Али након што је ово заживело без икаквих негативних последица, и други су се предомислили, били препоручени и верно преузели одговорности као старешине у скупштинама.

Јеховина заштита током претреса

Једно јутро су полицајци дошли да изврше претрес у кући Васила и Нађе Бунга. Сестра Бунга је била у кући, а њен четворогодишњи син је спавао када се на вратима изненада чуло јако лупање. Схвативши да је то полиција, сестра Бунга је брзо бацила у пећ извештаје службе на терену и друге папире везане за дело сведочења. Затим је отворила полицији. Полицајци су потрчали до пећи и пажљиво извадили запаљене извештаје и раширили их на једне новине на столу. На полуизгорелом папиру се још увек могло разазнати шта пише. Када је претрес куће завршен, сви полицајци су отишли да провере амбар, а повели су и сестру Бунга. У међувремену се њен синчић пробудио, угледао нагореле папире на столу и решио да их почисти. Узео је све нагореле извештаје и бацио их у канту за смеће. Затим се вратио у креветац. Кад су се вратили, полицајци су били шокирани и запрепашћени кад су открили да је њихов трошни „доказни материјал“ потпуно уништен!

Кућа брата Бунге је поново претресена 1969. Овог пута је брат Бунга био у кући, а полиција је нашла скупштински извештај службе на терену. Међутим, непажљиво су га оставили на столу тако да је брат Бунга уграбио прилику да га уништи. Због тога је био 15 дана у затвору. На крају је служба безбедности присилила брата Бунгу да се пресели; тако је неко време живео и проповедао у Грузији и Дагестану. Касније се вратио у Украјину, где је остао веран све до своје смрти 1999.

„Мисионарска путовања“ која је организовала служба безбедности

Током 1960-их и 1970-их, под присилом службе безбедности многа активна браћа су морала да се селе из места у место. Зашто? Локалне власти нису желеле да у Кијев шаљу негативне извештаје о резултатима антирелигиозне активности у својим покрајинама. Мотрећи на Јеховине сведоке, схватили су да се њихов број сваке године повећава. Међутим, у својим извештајима које су слали за Кијев желели су да прикажу да број Сведока не расте. Зато су браћу присиљавали да одлазе с њиховог подручја како би могли известити да на њиховом подручју Сведоци бројчано не расту.

Ово сељење Сведока с једног подручја на друго довело је до ширења семена истине. Обично су то били Сведоци који су предводили дело. У ствари, та ревна браћа и сестре били су „охрабрени“ од власти да се преселе тамо где је, како ми сада кажемо, „већа потреба“. Служили су на тим подручјима и с временом су тамо основане нове скупштине.

На пример, Иван Малицкиј из околине Тернопоља отеран је из своје куће. Преселио се на Крим у јужној Украјини, где је било мало браће. На Криму је 1969. била само једна скупштина, а сада их тамо има преко 60! У једној од њих Иван Малицкиј и даље служи као старешина.

Последње године забране

После промене политичког руководства СССР-а 1982. године, Украјином је прохујао још један талас прогонства који је трајао две године. Изгледа да ово прогонство није одобравало руководство СССР-а. Уместо тога, нови совјетски лидери су захтевали промене и реформе у републикама. Да би показали своју ревност и вољност за таквим реформама, у неким деловима Украјине локалне власти су притвориле неколико истакнутих Сведока. Иако већина браће није била погођена овим таласом прогонства, неки Сведоци су ипак били емоционално и физички повређени.

Иван Мигали из Прикарпатске области је 1983. осуђен на четири године затвора. Совјетске власти су заплениле све ствари овог 58-годишњег старешине. Током претреса куће брата Мигала, служба безбедности је пронашла 70 наших часописа. Овај понизни и мирољубиви човек је у свом крају био добро познат као проповедник Библије. Те две чињенице — поседовање литературе и проповедање — употребљене су као основа за његово хапшење.

У источној Украјини су се током 1983. и 1984. одиграле серије групних суђења. Многи Сведоци су затварани на четири-пет година. Многа браћа нису морала да служе казне у хладном Сибиру или Казахстану, већ у Украјини. Неки су прогоњени чак и у затворима када су против њих подизане лажне оптужбе о кршењу затворских правила. Циљ је био да се пронађе повод за повећање њихових затворских казни.

Многи управници затвора су такође слали браћу у совјетске душевне болнице у нади да ће се Сведоци душевно разболети и одустати од обожавања Бога. Али, Јеховин дух је подржао ову браћу и она су остала верна Јехови и његовој организацији.

Тријумф теократије

У другој половини 1980-их, противљење чистом обожавању је мало попустило. У скупштинама је растао број објавитеља, а браћа су имала више литературе на располагању. Кад су ишли у посету рођацима у иностранству, неки Сведоци су доносили часописе и књиге. Та браћа, нарочито она која су била у совјетским затвореничким логорима, тада су први пут у рукама држала неку оригиналну библијску публикацију. Па ипак, неки нису могли веровати да ће дочекати дан кад ће неки оригинални примерак Куле стражаре проћи кроз гвоздену завесу.

После многих година противљења Јеховиним сведоцима, власти су коначно почеле да попуштају. Браћа су сада позивана на састанке с грађанским представницима локалне управе за верска питања. Неки од њих су били спремни да се састану с Јеховиним сведоцима из светске централе у Бруклину. Посве разумљиво, браћа су испрва мислила да је у питању нека замка. Међутим, заиста су се мењала времена за Јеховин народ. Власти су 1987. почеле да пуштају затворене Сведоке. Мало касније, 1988, приличан број браће покушао је да оде на обласни конгрес у суседној Пољској. У њиховој документацији је стајало да иду у посету пријатељима и рођацима. На велико изненађење, власти су им дале дозволу да путују у иностранство! Браћа у Пољској су великодушно дала литературу овим посетиоцима из Украјине. Кад су се враћали, на граници су били прегледани, али у већини случајева цариници нису конфисковали библијску литературу. Тако су браћа у земљу унела Библију и друге публикације.

Гостољубива браћа из Пољске позвала су још браће из Украјине да их посете следеће године. Стога је 1989. на три међународна конгреса у Пољској обазриво присуствовало на хиљаде браће из Украјине која су са собом понела још литературе у Украјину. Исте године је у једном споразуму с Министарством вера одобрено да Јеховини сведоци поштом добијају религиозну литературу из иностранства, али само по два примерка сваке публикације у једној пошиљци. Браћа из Немачке су почела да редовно шаљу пакете с књигама и часописима. Уместо да часописе праве тајно у бункерима или касно ноћу у подрумима својих кућа, браћа су сада званично добијала публикације путем поште. Било је то попут сна! Многи старији Сведоци су се осећали баш као и Јевреји кад су се вратили у Јерусалим: „Кад Јехова робље Сионско поврати тад бејасмо као у сну“ (Пс. 126:1). Али био је то само почетак тог прелепог „сна“.

Конгрес у Варшави

Године 1989, браћа из Бруклина су препоручила одбору земље да започне преговоре с властима око регистровања наше јавне службе. Поред тога, Милтон Хеншел и Теодор Џерес из бруклинског Бетела, посетили су браћу у Украјини. Наредне године су власти званично допустиле да хиљаде Јеховиних сведока присуствују конгресу у Пољској. Када су предали своје папире за пут, браћа су — поносно и озареног лица — изјавили да не иду у Пољску да би посетили пријатеље и рођаке, већ да би присуствовали конгресу Јеховиних сведока!

Овај конгрес у Варшави био је нешто посебно за посетиоце из Украјине. Низ образе су се сливале сузе радоснице што због сусрета са сухришћанима, што због четворобојних публикација на матерњем језику и због слободе окупљања. Браћа из Пољске су им указала љубазну гостољубивост и побринула се за све њихове потребе.

На овом конгресу у Варшави су се такође први пут срели и многи који су некад били затворени због своје вере. Преко стотину њих из „специјалног“ логора у Мордвинији — где је било затворено на стотине Сведока — срели су се на овом конгресу. Многи су само стајали гледајући се и плачући од радости. Један Сведок из Молдавије, који је пет година провео у затворској ћелији с Белом Мејсар, није препознао овог брата. Зашто? „Памтим те у пругастој униформи, а сада си у оделу с краватом!“, узвикнуо је.

Најзад верска слобода

Судске установе су крајем 1990-их почеле да неке Јеховине сведоке ослобађају оптужбе и да им враћају права и повластице. Истовремено је одбор земље основао једну групу која је представљала Јеховине сведоке на састанцима с владиним службеницима. Ту групу је надгледао Вили Пол из подружнице у Немачкој.

Дуги састанци с државним органима у Москви и Кијеву донели су Сведоцима дуго очекивану слободу. Верска заједница Јеховиних сведока у Украјини званично је регистрована 28. фебруара 1991, и то је била прва таква регистрација на територији СССР-а. Месец дана касније, 27. марта 1991, ова организација је регистрована и у Руској федерацији. Тако су после више од 50 година забране и прогонства, Јеховини сведоци најзад добили верску слободу. Убрзо после тога, крајем 1991, Совјетски Савез се распао, а Украјина је прогласила независност.

Добра земља даје обилан род

На подручју данашње Украјине је 1939. било око 1 000 објавитеља Божјег Краљевства, који су сејали семе истине на плодну земљу — у срца људи. Током 52 године забране, браћа су доживљавала ужасне ствари у Другом светском рату, затим изгнанство у Сибир, сурова батинања, мучења и погубљења. Упркос свему, ’добра земља‘ је у том раздобљу донела више него 25-струки плод (Мат. 13:23). У Украјини је 1991. било 25 448 објавитеља у 258 скупштина, а у другим републикама бившег СССР-а било је око 20 000 објавитеља, који су у највећем броју случајева упознали истину од браће из Украјине.

Такво земљиште је путем библијских публикација требало „обогатити“. Зато су после законског регистровања нашег дела учињене припреме за испоруке литературе из Селтерса у Немачкој. Прва таква испорука је стигла 17. априла 1991.

Браћа су уредила мало складиште у Лавову, одакле су камионом, возом па чак и авионом разносила литературу до скупштина у Украјини, Русији, Казахстану и другим земљама бившег Совјетског Савеза. То је допринело даљњем духовном порасту. Почетком 1991, Харков, град од два милиона људи, имао је само једну скупштину. Крајем године је од те једне скупштине са 670 објавитеља настало осам скупштина. Тренутно у том граду има преко 40 скупштина!

Иако је 1991. СССР престао да постоји, одбор земље се до 1993. и даље бринуо за свих 15 република бившег Совјетског Савеза. Те године, на једном састанку с браћом из Водећег тела, донета је одлука да се формирају два одбора — један за Украјину, а један за Русију и 13 осталих република бившег Совјетског Савеза. Поред Михајла Дасевича, Олексеја Давидјука, Степана Кожембе и Ананије Грогуља у украјински одбор земље су придодати и Степан Глинскиј, Степан Микевич и Роман Јуркевич.

Онда је постало неопходно да се формира преводилачки тим који би се бринуо за све већу потребу за литературом на украјинском језику. Као што смо већ раније поменули, на овом послу су учествовали браћа из Канаде Емил Зариски и Морис Саранчук заједно са својим супругама. Овај мали тим преданих радника превео је многе публикације. Међутим, један проширени украјински преводилачки тим почео је да функционише 1991. у Немачкој. Године 1998, они су прешли у Пољску, где су радили све до коначног пресељења у Украјину.

Обласни конгреси

Након једног састанка с тамошњом браћом у Лавову 1990, брат Џерес је прегледао градски стадион и рекао: „На овом стадиону бисмо следеће године могли да одржимо обласни конгрес.“ Браћа су се насмешила, питајући се како би то било могуће, будући да наша организација још увек није била регистрована и да браћа никада раније нису организовала неки конгрес. Међутим, организација је већ идуће године регистрована. Августа 1991, на обласном конгресу баш на том стадиону било је присутно 17 531, а 1 316 браће и сестара се крстило! За организовање овог конгреса у Украјини била су позвана браћа из Пољске.

Тог августа је планиран и конгрес у Одеси. Али због политичких немира који су се почетком конгресне недеље десили у Русији, локалне власти су обавестиле браћу да се конгрес у Одеси не може одржати. Браћа су и даље тражила дозволу од градских власти и наставили су са завршним припремама око конгреса, ослањајући се на Јехову. На крају је одговорној браћи речено да се јаве у четвртак да би сазнали њихову коначну одлуку. Тог дана по подне, браћа су добила дозволу да одрже конгрес.

Како је било задивљујуће и лепо видети 12 115 окупљених Сведока и 1 943 оних који су се тог викенда крстили! Два дана после конгреса, браћа су поново посетила градске званичнике и захвалила им што су допустили да се конгрес одржи. Дали су градоначелнику примерак књиге Највећи човек који је икада живео. Он је рекао: „Нисам био на конгресу, али знам све шта се тамо дешавало. Никада нисам видео ништа боље. Обећавам да кад год вам затреба дозвола за ваше састанке, увек ћу је радо дати.“ Отада браћа редовно одржавају обласне конгресе у прелепој Одеси.

Изузетан међународни конгрес

Још један важан догађај био је Међународни конгрес „Божанска поука“, одржан у Кијеву августа 1993. Укупно је било присутно 64 714 особа, од чега на хиљаде делегата из више од 30 земаља, и то је био највећи икада одржани конгрес у Украјини. Програм на енглеском је симултано превођен на 16 језика.

Како је било узбудљиво видети браћу и сестре на пет препуних сектора стадиона како стоје и потврдно одговарају на два питања за крштење! У наредна два и по сата, у шест базена за крштење, крстило се њих 7 402, што је највећи број крштених на било ком конгресу у савременој историји Божјег народа! Јеховини сведоци ће се увек с дивљењем сећати овог изузетног догађаја.

Како је било могуће организовати тако велики конгрес у граду у ком има само 11 скупштина? Као и ранијих година, у помоћ су дошла браћа из Пољске која су помогла Одељењу за смештај. Заједно с тамошњом браћом, склопили су уговоре са што је могуће више хотела и студентских домова — чак су били изнајмљени и неки речни бродови.

Најтеже је било добити дозволу за изнајмљивање стадиона. Поред спортских догађаја, стадион је викендом служио као огромна пијаца и нико никада није добио дозволу да затвори ту пијацу. Међутим, браћа су то успела.

Чак су и градске власти формирале један посебан одбор који је помагао браћи током припреме. У том одбору су били директори различитих градских служби, као што су полиција, превоз и туризам. Направљена је једна јединствена припрема за вожњу конгресних делегата по граду. Браћа су унапред платила градски превоз, тако да они који су имали конгресни беџ нису морали да плаћају на улазу у превоз већ су то могли учинити на конгресу. Тако су браћа брзо улазила у подземну железницу, трамваје и градске аутобусе, и брзо стизала до једног од највећих стадиона у Источној Европи, Републиканског (сада Олимпијског) стадиона. Због конгресних делегата, у околини стадиона су отворене и додатне пекаре тако да су браћа могла лако набавити храну за сутрадан.

Шеф полиције је био толико задивљен редом који је владао на конгресу да је рекао: „Све што сте учинили, поред вашег доброг понашања, одушевило ме више него ваше проповедање. Људи могу заборавити оно што чују, али никада не заборављају оно што виде.“

Неколико жена које су радиле у оближњој станици подземне железнице дошле су да захвале управи конгреса због лепог понашања делегата. Те жене су изјавиле: „Овде смо радиле приликом многих спортских и политичких манифестација, али први пут видимо тако уљудне и радосне посетиоце који су показали занимање за нас. Сви су нас поздрављали. Нисмо навикле да нам се људи јављају у другим приликама.“

После конгреса су скупштине у Кијеву имале пуно посла, пошто је око 2 500 особа дало своје адресе желећи да сазнају нешто више. Сада у Кијеву има више од 50 скупштина ревних Сведока!

Једна група браће која је путовала на конгрес била је потпуно опљачкана. Па ипак, пошто су били одлучни да се духовно обогате, решили су да наставе свој пут до Кијева, тако да су стигли на место конгреса само у оном у чему су путовали. Међутим, група браће из бивше Чехословачке донела је додатну гардеробу ако би некоме затребала. Када је о томе била обавештена управа конгреса, опљачкана браћа су брзо снабдевена потребном одећом.

Помоћ у напредовању

Овакви примери несебичне љубави нису били усамљени случајеви. Водеће тело је 1991. позвало неколико подружница у западној Европи да пошаљу храну и одећу својој браћи у источној Европи. Сведоци су ценили ову прилику да помогну, и њихова спремност је превазишла сва очекивања. Многи су приложили храну и половну одећу, а неки су доносили нове ствари. Подружнице из западне Европе су прикупиле картонске кутије, кофере и торбе пуне ових ствари. Конвојима камиона из Аустрије, Данске, Италије, Немачке, Холандије, Швајцарске и Шведске за Лавов су послате тоне хране и одеће. Браћа су често поклањала и своје камионе за дело Краљевства у источној Европи. Надлежни на границама су били веома сусретљиви у издавању потребних папира тако да су се све испоруке могле извршити без потешкоћа.

Браћа која су допремала робу била су одушевљена на који начин је роба примљена. Једна група која је возила из Холандије до Лавова испричала је следеће о свом путовању: „Група од 140 браће била је спремна за истовар камиона. Пре почетка рада, та понизна браћа су показала колико се ослањају на Јехову тиме што су се заједнички помолила. Кад је посао завршен, поново су се окупила и у молитви захвалила Јехови. После указане гостољубивости где су нам локална браћа пружила малтене све од оно мало што су имала, отпратила су нас до главног пута где су се уз ивицу друма још једном пре нашег одласка помолила.

„Током дуге вожње кући, могли смо да размишљамо о многим стварима — о гостољубивости браће у Немачкој, Пољској и Лавову; о њиховој јакој вери и ослањању путем молитве; о њиховој гостољубивости кад су нам пружили смештај и храну иако су и сами у оскудици; о њиховом јединству и блискости и о њиховој захвалности. Такође смо размишљали и о браћи и сестрама из нашег краја који су тако великодушно приложили.“

Један возач из Данске је рекао: „Установили смо да смо много више понели са собом него што смо им однели. Љубав и самопожртвован дух који су показала наша браћа из Украјине пуно су ојачали нашу веру.“

Многе поклоњене ствари су прослеђене до Молдавије, балтичких земаља, Казахстана, Русије и других места где је такође постојала велика потреба. Неке испоруке су слате контејнерима у Сибир и Хабаровск, преко 7 000 километара на исток. Писма дубоке захвалности оних који су примили помоћ била су дирљива и охрабрујућа и сведочила су о нашем јединству. Тако су сви који су у то били укључени осетили истинитост Исусових речи: „Више има среће у давању, него у примању“ (Дела 20:35).

Крајем 1998, у Прикарпатској области је избила једна природна катастрофа. Према званичним изворима, потопљене су 6 754 куће, а 895 их је било потпуно уништено масом блата које је клизило. Међу уништеним кућама било је и 37 кућа које су припадале Сведоцима. Подружница у Лавову је одмах у тај крај послала камион с храном, водом, сапунима, креветима и ћебадима. Касније су браћа из Канаде и Немачке послала одећу и ствари за домаћинство. Сведоци из Мађарске, Пољске, Словачке и Чешке послали су храну и грађевински материјал за изградњу срушених кућа. Такође су и многа локална браћа помогла у поправкама. Сведоци су давали храну, одећу и огрев не само другим Сведоцима већ и онима који то нису. Они су им чистили дворишта и њиве и помагали им да поправе куће.

Пружање духовне помоћи

Није пружена само материјална помоћ. После више од 50 година забране, украјински Сведоци нису били упућени како да организују дело проповедања у атмосфери слободе. Зато су 1992. из немачке подружнице послата браћа да помогну у организовању дела у Украјини. Тиме је постављен темељ за рад будућег Бетела. Касније су из Канаде, Немачке и Сједињених Држава послата и друга браћа да помогну у надгледању дела стварања ученика.

Такође је постојала велика потреба и за браћом која су искусна у служби на терену. У почетку су дошла многа браћа из Пољске која су завршила Школу за оспособљавање слугу да би се бринула за скупштине и касније за покрајине и области широм земље. Поред тога, неки брачни парови су дошли из Канаде и Сједињених Држава и тренутно су у путујућој служби. Такође и браћа из Мађарске, Италије, Словачке и Чешке служе као покрајински надгледници. Ове припреме помажу многим локалним скупштинама да у многим аспектима службе примене библијска мерила и да им се повинују.

Цењење библијске литературе

У другој половини 1990-их посебна пажња је поклоњена специјалним акцијама с литературом. Кад се 1997. делила Вест Краљевства бр. 35, стигло је скоро 10 000 купона од заинтересованих особа које су тражиле или брошуру Шта Бог захтева од нас? или да их неко посети.

Готово на свим местима људи цене нашу литературу. Приликом посете једном породилишту, браћа су замољена да у породилиште сваке седмице донесу 12 примерака књиге Тајна породичне среће. Зашто? Особље је желело да заједно с изводом из матичне књиге рођених сваком пару који је добио бебу поклони и једну ову књигу!

Током последњих неколико година, многи су се упознали с нашим часописима и почели су да их цене. На пример, док су проповедали у једном парку, Сведоци су једном господину понудили часопис Пробудите се! Човек је захвалио и упитао: „Колико то кошта?“

„Наше дело се подупире добровољним прилозима“, одговорила су браћа. Човек је приложио једну хривну — што би данас износило око 80 динара — сео на клупу и одмах почео да чита. У међувремену, браћа су сведочила другима у парку. За 15 минута, човек је пришао браћи и приложио још једну хривну за часопис који је добио. Затим се вратио до клупе и наставио с читањем док су браћа и даље проповедала. Након неког времена, поново им је пришао и дао им још једну хривну. Рекао је да је часопис изузетно занимљив и да жели да га редовно чита.

Добра обука убрзава пораст

Након што је наше дело законски признато, извршене су многе промене на боље. Међутим, било је ту и изазова. У почетку су неки имали потешкоћа да се прилагоде служби од куће до куће, зато што се више од пола века сведочило само неформално. Али уз помоћ Јеховиног духа, браћа и сестре су се успешно прилагодили том, за њих новом, начину сведочења.

Такође је у свакој скупштини организовано свих пет седмичних састанака. То је играло важну улогу у уједињењу објавитеља и подстицању на већу активност. Браћа су брзо учила и напредовала у многим видовима службе. Нове школе су пружале Сведоцима у Украјини добру поуку. На пример, 1991. је у свим скупштинама основана Теократска школа службе да би се Сведоци обучили за дело проповедања. Школа службе за Краљевство за старешине и слуге помоћнике, која је почела да се одржава 1992, умногоме помаже браћи да преузму вођство у служби на терену, у поучавању у скупштини и у пасењу стада.

У Украјини је Школа пионирске службе основана 1996. Том двонедељном курсу је у првих пет година присуствовало преко 7 400 општих пионира. Како им је то користило? Једна пионирка је написала: „Била сам срећна што могу да будем глина у Јеховиним рукама и да ме преко ове школе он обликује.“ Једна друга пионирка је рекла: „После школе сам стварно почела да ’светлим‘.“ Један разред пионира је написао: „Школа је била прави благослов за све који су је похађали. Подстакла нас је да развијамо живо занимање за људе.“ Школа је много допринела томе да се 57 месеци узастопце извештавао највећи број општих пионира.

Због тешке економске ситуације, многи се питају како пионири успевају да збрину своје потребе. Један пионир који је и слуга помоћник има троје деце. Он каже: „Моја супруга и ја пажљиво заједнички планирамо наше потребе и набављамо само основне ствари за живот. Живимо скромним животом и ослањамо се на Јехову. Кад имамо исправан став, понекад се и сами изненадимо колико нам је мало потребно да бисмо зарадили за живот.“

Школа за оспособљавање слугу је основана 1999. У првој години је присуствовало скоро стотину браће. За многе је због финансијских потешкоћа присуствовање овом двомесечном курсу био прави изазов. Међутим, јасно је да је Јехова подржао ову браћу.

Један брат који је примио позив да похађа Школу за оспособљавање слугу служио је као општи пионир на једном удаљеном подручју. Он и његов партнер у пионирењу сакупили су довољно новца за храну и угаљ за предстојећу зиму. Кад је добио позив за школу, морао је са својим партнером да изабере између угља и возне карте до школе. Поразговарали су о томе и одлучили да он иде у школу. Убрзо после те одлуке, телесна сестра тог брата која живи у иностранству, послала му је нешто новца на поклон. Било је довољно за пут до школе. На крају школе је тај брат наименован за специјалног пионира.

Овакви програми обуке опремају Јеховин народ да још делотворније учествује у служби на терену и у скупштинским активностима. Објавитељи уче како да делотворније проповедају; старешине и слуге помоћници се поучавају како да буду извор већег охрабрења у својим скупштинама. Резултат тога је да се ’скупштине учвршћују у вери и да њихов број расте‘ (Дела 16:5).

Брзи пораст доноси промене

Број Јеховиних сведока у Украјини од законског регистровања се више него учетворостручио. Огроман пораст је уочљив у многим крајевима ове земље. Такође постоји и велика потреба за способним старешинама. Обично се скупштине деле чим се појави још један старешина. Неке скупштине имају и по 500 објавитеља. Такав брзи пораст изискује промене у надгледању.

До 1960-их у надгледању дела у Украјини помагала је подружница из Пољске, а после тога немачка подружница. Септембра 1998, Украјина је постала подружница под надзором светске централе у Бруклину. Тада је основан и Одбор подружнице који организује све што је потребно.

Брзи пораст је такође подразумевао и потребу за већим објектима подружнице. Почетком 1991, Лавов је био центар за дистрибуисање литературе за 15 република бившег СССР-а. Следеће године су стигла два брачна пара из подружнице у Немачкој. Ускоро је у Лавову функционисала мала подружница. Годину дана касније, купљена је једна кућа у којој су живели пуновремени радници те подружнице. Почетком 1995, број волонтера који су радили у украјинској подружници брзо је порастао, тако да су поново морали да се селе, овај пут у комплекс од шест Дворана Краљевства које је делило 17 скупштина. Браћа су се све то време питала: „Када и где ћемо градити наш Бетел?“

Изградња подружнице и Дворана Краљевства

Већ 1992. браћа су почела да траже земљиште за изградњу објеката подружнице. Прошло је неколико година док су прегледане локације које би могле доћи у обзир. Браћа су то у молитвама износила пред Јехову, сигурна да ће се повољна локација пронаћи у право време.

Почетком 1998. пронађена је локација у једној лепој боровој шуми, пет километара северно од Лавова у градићу Брјуховичи. Две скупштине су током забране одржавале састанке у шуми близу тог места. Један брат је рекао: „Никада нисам ни помислио да ћу десет година после нашег последњег састанка у овој шуми поново имати могућност да будем у њој, али под сасвим другачијим околностима — на месту које припада нашој подружници!“

Крајем 1998. стигле су и прве међународне слуге. Браћа из Регионалног одбора за градњу из Селтерса почела су да интензивно раде на изради нацрта. Чим је почетком јануара 1999. од власти добијена дозвола, на градилишту су отпочели радови. Радило је преко 250 волонтера из 22 националности. Викендима је на пројекту било и до 250 локалних волонтера.

Многи су показивали велико цењење према предности да раде на овом пројекту. Целе скупштине су изнајмљивале аутобусе да би викендом дошле у Брјуховиче и помагале. Често су путовали целу ноћ да би на време стигли на градилиште да помогну у градњи. Након дана напорног рада, још једну ноћ би провели у повратку кући, уморни али срећни, са жељом да поново дођу. Једна група од 20 браће путовала је возом 34 сата из Луганска у источној Украјини да би осам сати радила на изградњи Бетела! Ради тих осам сати рада, сваки брат је узео два слободна дана од свог световног посла и потрошио више од половине месечне зараде на возну карту. Такав самопожртвован дух је охрабрио све раднике на градилишту и бетелску породицу. Изградња је брзо напредовала, тако да је посвећење подружнице било 19. маја 2001. Тим поводом је било представника из 35 земаља. Сутрадан су на посебним састанцима држали говоре Теодор Џерес у Лавову пред мноштвом од 30 881 особе, и Герит Лош у Кијеву пред 41 142 људи — што је укупно 72 023.

Шта рећи за Дворане Краљевства? Од 1939, када је у Прикарпатској области уништено неколико дворана, у Украјини није било ниједне званичне Дворане Краљевства све до 1993. Те године је у прикарпатском селу Диброва за само осам месеци саграђен један прелепи комплекс од четири Дворане Краљевства. Убрзо после тога је завршено још шест дворана у другим деловима Украјине.

Због великог пораста броја објавитеља, потреба за Дворанама Краљевства је била огромна. Међутим, због компликованих законских процедура, инфлације и све скупљег грађевинског материјала, током 1990-их саграђено је само 110 Дворана Краљевства. Још увек их је потребно на стотине! Зато је 2000. године уведен један нови програм градње Дворана Краљевства који већ доприноси удовољавању овим потребама.

Напред с делом жетве!

До септембра 2001, у Украјини је било 120 028 Јеховиних сведока у 1 183 скупштине које посућује 39 покрајинских надгледника! Семе истине које се сејало једно дуго раздобље дало је добар и обилан род. У неким породицама има пет генерација Јеховиних сведока. То показује да је „земља“ заиста добра. „Кад чују реч врсним и добрим срцем“, многи је „задрже“. Годинама су браћа ’садила‘, често са сузама; док су друга ’заливала‘ ту плодну земљу. Јехова даје да расте, а његови верни Сведоци у Украјини настављају да „доносе плод са истрајношћу“ (Лука 8:15; 1. Кор. 3:6).

У неким подручјима је број Сведока у односу на број становника изванредан. Примера ради, у осам румунских села у Прикарпатској области има 59 скупштина које су подељене у 3 покрајине.

Покушаји верских и световних противника да се путем изгнанства и окрутног прогонства у Украјини искорене Јеховини сведоци нису били успешни. Срца људи на тим просторима показала су се као плодна земља за семе библијске истине. Данас Јеховини сведоци жању богату жетву.

Пророк Амос је прорекао време жетве кад ће „орач жетеоца стизати“ (Ам. 9:13). Јеховин благослов доприноси томе да земља буде толико плодна да жетва још увек траје иако је време да се оре за следећу сезону. Јеховини сведоци из Украјине доживели су истинитост овог пророчанства. Гледајући на будућност, они су сигурни да су изгледи за даљњи раст изузетно охрабрујући с обзиром да је на Меморијалу 2001. било присутно више од четврт милиона људи.

Јехова обећава оно што је записано у Амосу 9:15: „Посадићу их у земљи њиховој, и неће се више из земље своје ишчупати.“ Док и даље сеје семе истине и жање обилан род, Божји народ са живим интересовањем ишчекује време кад ће Јехова у потпуности испунити ово обећање. У међувремену, ми ’подижемо своје очи, гледамо поља и видимо како се беле за жетву‘ ( Јов. 4:35).

[Истакнути текст на 140. страни]

„Данијил би био обешен, али будући да је био премлад добио је само четири месеца затвора“

[Истакнути текст на 145. страни]

„Сведоци су се разликовали од осталих у концентрационом логору. Имали су пријатељски, оптимистичан став. Њихово понашање је показивало да су имали нешто веома важно да кажу другим затвореницима“

[Истакнути текст на 166. страни]

Осмог априла 1951, преко 6 100 Сведока изгнано је из западне Украјине у Сибир

[Истакнути текст на 174. страни]

„Често су наше сестре обављале посао скупштинских слугу, а на неким подручјима су чак испуњавале дужности покрајинских слугу“

[Истакнути текст на 183. страни]

Уместо да оде на медени месец, он је десет година провео у затвору

[Истакнути текст на 184. страни]

„Било ми је јако тешко да своју вољену девојчицу дам особи коју никад нисам видела“

[Истакнути текст на 193. страни]

Кад је увидела да Јеховине сведоке не може ућуткати изгнанством, затварањима, физичким насиљем и мучењем, служба безбедности је предузела нове тактике

[Истакнути текст на 207. страни]

КГБ је браћи која су се одвојила од организације послао лажно писмо, наводно од брата Нора

[Истакнути текст на 212. страни]

КГБ је био нарочито опрезан у време Меморијала, будући да су увек знали приближан датум ове прославе

[Истакнути текст на 231. страни]

Први пут су у рукама држали неку оригиналну библијску публикацију

[Истакнути текст на 238. страни]

„Све што сте учинили, поред вашег доброг понашања, одушевило ме више него само ваше проповедање. Људи... никада не заборављају оно што виде“

[Истакнути текст на 241. страни]

„Љубав и самопожртвован дух који су показала наша браћа из Украјине пуно су ојачали нашу веру“

[Истакнути текст на 249. страни]

Ради тих осам сати рада, сваки брат је узео два слободна дана са свог световног посла и потрошио више од половине месечне зараде за возну карту

[Оквир⁄Слике на 124. страни]

Библијски преводи током векова

У Украјини се једно време користила Библија на црквеном старословенском која је преведена у деветом веку. Овај превод је неколико пута ревидиран јер се језик мењао. При крају 15. века, архиепископ Генадије је надгледао потпуну ревизију Библије на словенском. Ово издање је довело до још једне ревизије која је онда водила до прве штампане Библије на словенском. Тај превод је познат као Библија Острог и штампана је у Украјини 1581. Стручњаци је чак и данас сматрају изврсним уметничким и штампарским делом. Ова Библија је служила као основа за касније преводе Библије на украјински и руски.

[Слике]

Иван Федоров је 1581. у Украјини одштампао Библију Острог

[Оквир⁄Слика на 141. страни]

Интервју с Васиљем Каљином

Рођен: 1947.

Крштен: 1965.

Кратка биографија: У изгнанству од 1951. до 1965. Штампао литературу од 1974. до 1991. користећи фото-метод. Од 1993. служи у подружници у Русији.

Мој отац је живео под многим државним уређењима и владама. Примера ради, када су западну Украјину окупирали Немци, они су претукли мог оца јер су мислили да је комуниста. Зашто? Један свештеник је немачким официрима рекао да су Јеховини сведоци комунисти, јер не иду у цркву. А онда је дошла совјетска власт. Мој отац је заједно с многима поново доживео тлачење. Називан је америчким шпијуном. Зашто? Зато што су се веровања Јеховиних сведока разликовала од веровања главне религије тог доба. Зато су мој отац и његова породица изгнани у Сибир, где је он и умро.

[Оквир⁄Слика на странама 147-151]

Интервју са Иваном Литваком

Рођен: 1922.

Крштен: 1942.

Кратка биографија: У затвору од 1944. до 1946. Служио казну у радним логорима на далеком северу Русије од 1947. до 1953.

Ухапшен сам 1947. јер се нисам мешао у политику. Одвели су ме у максимално обезбеђен затвор у Лутску у Украјини, где сам морао да седим усправно с рукама на коленима — тако да нисам могао да испружим ноге. Тако сам седео око три месеца. Испитивао ме је један човек у црном капуту. Желео је да му кажем све о браћи која воде дело. Он је знао да ја све то знам, али му нисам рекао.

Дана 5. маја 1947, војни суд ме осудио на десет година заточеништва у забаченим максимално обезбеђеним логорима. Будући да сам тада био млад, сврстали су ме у такозвану прву категорију. Сви из те категорије су били млади момци — и Сведоци и они који нису били Сведоци. Потрпали су нас у сточне вагоне за Варкуту на далеком северу Русије. Тамо су нас пребацили на један пароброд и четири дана смо пловили право до Карског мореуза.

Тамо није било скоро ничега, само тундра и патуљасте арктичке брезе. Одатле смо морали да пешачимо још четири дана и четири ноћи. Али били смо млади. Дали су нам суве корице хлеба и димљено месо од ирваса. Делили су нам то следовање као и чиније и топлу ћебад од грубог платна. Киша је лила као из кабла. Ћебад коју смо носили толико су се наквасила да нисмо могли да их носимо. Нас двојица бисмо узели једно ћебе и исцедили га и оно би поново било лагано.

Најзад смо стигли до нашег одредишта. Размишљао сам: ’Још само мало до крова над главом!‘ Али, стигли смо на једну чистину с великом маховином. Стражари су рекли: „Сместите се. Овде ћете боравити.“

Неки затвореници су плакали; други су проклињали власт. Ја никога никада нисам проклињао. Тихо сам се помолио: „Јехова, Боже мој, ти си моје уточиште и мој ослонац. Буди моје уточиште и на овом месту.“

Поставили су уже око нашег логора будући да није било жице. Уведена је и стража. Стражари су као и обично нешто читали и рекли су нам да ће пуцати уколико им приђемо ближе од два метра. Преспавали смо на маховини. По нама је лила киша. Те ноћи сам се пробудио, погледао по 1 500 људи и видео како се с њихових тела диже пара. Ујутро сам се пробудио и до пола сам био у води. Била је то маховина, али пуна воде. Није било ничега за јело. Речено нам је да морамо направити једну писту тако да могу слетети авиони с храном. Стражари су имали један специјални трактор с огромним гумама да се трактор не би заглавио. На њему су биле намирнице за њих, а ми нисмо добили ништа.

Писту смо правили три дана и три ноћи. Морали смо да уклонимо маховину да би авион могао да слети. Један мали авион је донео брашно. Брашно су укували и то су нам дали да једемо.

Рад је био мукотрпан. Градили смо пут и постављали шине. Од нас су направили транспортну траку за пребацивање тешког камења. Све време током зиме било је мрачно и веома хладно.

Морали смо да спавамо под отвореним небом, без крова над главом. Киша је лила на нас, а ми смо били мокри, гладни и смрзавали се; али били смо млади тако да смо донекле имали снаге. Стражари су нам говорили да не бринемо јер ћемо ускоро добити кров над главом. Напокон је један војни трактор донео довољно шаторских крила за 400 људи. Раширили смо та платна и подигли шаторе, али још увек смо морали да спавамо на маховини. Зато смо сви донели траву у наше импровизоване шаторе у којима смо живели и она је трулила, стварајући компост. На томе смо спавали.

А онда су дошле вашке. Било је несносно. Није их било само по телу, већ и по целој одећи — великих и малих. Било је ужасно. Ти би се вратио с посла и легао, а оне би те гризле док би се ти без престанка чешао. Ти би спавао а оне би те јеле. Рекли смо нашем надзорнику: „Вашке нас живе поједоше.“ Он је рекао: „Ускоро ћемо спржити те ваше вашке.“

Затворске власти су морале сачекати да мало отопли, пошто је температура стално била минус 30 степени. Зима је мало попустила и они су донели ручни апарат за дезинфекцију. Али било је 20 степени испод нуле и шатор се сав исцепао. „Скидајте се“, рекли су нам, „идете на прање. Скидајте се. Дезинфиковаћемо вам одећу.“

Тако смо се на минус 20 степени скинули до голе коже у шатору који је био сав исцепан. Донели су неке даске које смо употребили као под. Док сам седео на тим даскама, погледао сам своје тело. Какав ужасан призор! Погледао сам и човека поред себе. Иста слика. Нигде мишића. Све је упало. Били смо само кост и кожа. Чак нисам могао да се попнем на теретни вагон. Био сам исцрпљен. Па ипак сам стављен у прву категорију — у категорију здравих и јаких радника.

Мислио сам да ћу ускоро умрети. Многи млади људи су умирали. Сада сам се стварно молио Јехови да ми помогне јер је изгледало да нема излаза. Неки који нису били Сведоци намерно су пустили да им се смрзне рука или нога и онда их одсецали како би били скинути с посла. Било је стравично, језиво.

Док сам једног дана стајао у близини стражарског места, угледао сам једног лекара. Након што сам био ухапшен, путовао сам с њим и сведочио му о Божјем Краљевству. Био је затвореник али је добио помиловање. Пришао сам му и погледао га; стварно је изгледао као да је слободан. Позвао сам га по имену; мислим да се звао Саша. Погледао ме је и рекао: „Иване, јеси ли то ти?“ Кад ми је то рекао, заплакао сам као мало дете. „Из ових стопа иди у амбуланту“, рекао је.

Отишао сам у амбуланту и био сам повучен из прве категорије радника. Али сам и даље био у логору. Пошто сам сад био у трећој категорији, послан сам у део где су били они којима је био потребан одмор. Командант је рекао: „Нисам те ја позвао овде. Ти си дошао. Буди добар и ради свој посао.“ Тако сам мало по мало почео да се навикавам на тамошњи живот. Више није било оног мукотрпног рада.

Ослобођен сам 16. августа 1953. Рекли су ми: „Слободан си.“ Рекли су да могу да идем куд год желим. Најпре сам отишао у шуму да захвалим Јехови што ме је сачувао. Отишао сам у шумарак, пао на колена и захвалио Јехови што ме је сачувао на животу за будућност и за будуће дело прослављања његовог светог имена.

[Истакнути текст]

’Још само мало до крова над главом!‘

[Истакнути текст]

Отишао сам у шумарак, пао на колена и захвалио Јехови што ме је сачувао на животу

[Оквир⁄Слика на странама 155, 156]

Интервју с Володимиром Левчуком

Рођен: 1930.

Крштен: 1954.

Кратка биографија: Због политичких активности затворен у периоду од 1946. до 1954. Упознао Јеховине сведоке у једном од радних логора у Мордвинији.

Био сам украјински националиста. Због тога су ме комунисти 1946. осудили на 15 година затвореничког логора. Тамо су били и Јеховини сведоци. Они су ми проповедали и одмах сам схватио да је то истина. Нисмо имали Библију јер смо били у максимално обезбеђеном логору. Зато сам скупљао папириће по логору и чувао их. Кад сам их нешто накупио, направио сам једну свешчицу. Замолио бих браћу да ми кажу све стихове којих су се сетили и где се налазе у Библији. Затим бих те стихове записао у своју свеску. Такође сам питао и браћу која су долазила касније. Записао бих и неко пророчанство уколико би га неко знао. Сакупио сам приличан број библијских стихова и почео да их користим у делу проповедања.

Кад сам почео да проповедам, било је прилично младих људи попут мене. Ја сам био најмлађи — имао сам свега 16 година. Разговарао сам с тим младићима и рекао им: „Узалуд смо патили. Узалуд смо заједно с другима ризиковали своје животе. Ниједна политичка идеологија нам неће донети ништа добро. Треба да станете на страну Божјег Краљевства.“ Цитирао сам стихове којих сам се сетио из своје свеске. Памћење ме добро служило. Брзо сам уверио своје другаре и они су почели да се придружују нама Јеховиним сведоцима. Постали су браћа.

[Оквир⁄Слика на 157. страни]

Казне које су изрицане Јеховиним сведоцима

Изгнанство унутар земље. Изгнаници су слани у удаљена подручја, обично у Сибир, где су морали да живе и раде. Нису смели да напуштају своје ново подручје. Једном недељно или месечно, морали су да се пријаве у локалну полицију.

Затвори. Три до десет затвореника су били затворени у закључану ћелију. Добијали су храну два или три пута дневно. Једном дневно или седмично, било им је допуштено да шетају затворским двориштем. Нису радили.

Затворенички логори. Већина их се налазила у Сибиру. Стотине затвореника је живело у баракама (у једној је обично било 20-100 затвореника). Радили су најмање осам сати дневно у кругу логора или на неком другом месту. Посао је био тежак и обухватао је изградњу фабрика, постављање железничких шина или сечу дрвећа. Затворенике је до посла и натраг пратила затворска стража. После радног времена могли су слободно да се крећу по логору.

[Слика]

Сибир, Русија: деца прогнаних украјинских Сведока цепају дрва за огрев, 1953.

[Оквир⁄Слика на странама 161, 162]

Интервју с Фјодором Каљином

Рођен: 1931.

Крштен: 1950.

Кратка биографија: У изгнанству од 1951. до 1965. У затвору од 1962. до 1965.

Кад сам био у затвору под истрагом, Јехова је једном учинио нешто што ми је личило на чудо. Начелник КГБ-а (Комитета државне безбедности) дошао је с једним папиром. Иследник је седео, а до њега тужилац. Начелник КГБ-а је рекао иследнику: „Дајте му то! Нек прочита колико су лоша његова браћа у Америци!“

Дали су ми тај папир. Била је то једна конгресна резолуција. Прочитао сам је једном, а онда полако још једном. Тужилац је постајао нестрпљив. Рекао је: „Господине Каљин! Учите ли ви то напамет?“

Рекао сам: „Па, први пут сам само прелетео очима преко овога. Желео бих да схватим смисао.“ Изнутра сам клицао од радости. Кад сам прочитао резолуцију, вратио сам им је и рекао: „Заиста сам вам захвалан, али захваљујем Јехови што вас је покренуо да ово учините. Сада кад сам прочитао ову резолуцију моја вера је много јача! Придружујем се овим Сведоцима, и без устезања ћу славити Божје име. Говорићу о њему људима у логору и у затвору и где год да сам. То је моја мисија!

„Нећете ме ућуткати колико год да ме мучите. У овој резолуцији Сведоци нису рекли да су спремни да покрену неку побуну, већ да су решени да служе Јехови без обзира шта им се деси, чак и најгоре прогонство, јер знају да ће им он помоћи да остану верни! Молим се Јехови Богу да ме ојача у ово тешко време да останем чврст у вери.

„Ја се нећу пољуљати. Ова резолуција ме је много ојачала. Ако ме сад ставите уза зид и стрељате, ја се нећу поколебати. Јехова може спасти чак и путем ускрсења!“

Видео сам како су се иследници разочарали. Знали су да су направили велику грешку. Требало је да та резолуција ослаби моју веру, а она ме је ојачала.

[Оквир⁄Слика на странама 167-169]

Интервју с Маријом Попович

Рођена: 1932.

Крштена: 1948.

Кратка биографија: У затворима и радним логорима провела шест година. Помогла је више од десет особа да упознају истину.

Кад сам ухапшена 27. априла 1950, била сам у петом месецу трудноће. Осамнаестог јула су ме осудили на десет година. Оптужили су ме због проповедања јер сам људима преносила истину. Осудили су нас седморо, четири брата и три сестре. Сваком од нас су дали десет година. Родила сам сина 13. августа.

У затвору се нисам обесхрабрила. Из Божје Речи Библије сазнала сам да ћеш бити срећан ако патиш због тога што си хришћанин, а не неки убица или лопов. И била сам срећна. У срцу сам била радосна. Ставили су ме у самицу, а ја сам ходала по ћелији и певала.

Један војник је отворио мали прозор и рекао: „У оваквој си ситуацији а певаш?“

Рекла сам: „Срећна сам јер нисам никоме ништа лоше учинила.“ Само је затворио прозор. Нису ме тукли.

Говорили су: „Одреци се своје вере. Гледај у каквој се ситуацији налазиш.“ Мислили су на мој порођај у затвору. Али ја сам била срећна јер су ме осудили због вере у Божју Реч. Добро сам се осећала због тога. Знала сам да нисам неки криминалац. Знала сам да патим због вере у Јехову. То ми је помагало да увек будем срећна. Тако је то било.

Касније, док сам радила у логору, на рукама сам добила промрзлине. Послали су ме у болницу. Допала сам се докторки. Она је рекла: „Ваше здравље није добро. Зашто не бисте дошли и радили за мене?“

Наравно, управнику логора се није допала та идеја. Рекао је: „Зашто желите да ова жена ради за вас? Узмите неку из друге групе.“

Она је одговорила: „Не треба ми неко други — требају ми добри, поштени људи у мојој болници и она ће радити у њој. Знам да неће ништа украсти и да неће почети да се дрогира.“

Имали су поверења у нас. Другачије су гледали на људе који су имали веру. Видели су какви смо људи. То је било добро за нас.

На крају је докторка убедила управника. Он је желео да останем зато што сам била добра у сечењу стабала. Где год да смо ми Јеховини сведоци радили, увек смо били поштени и савесни радници.

Напомена: Маријин син се родио у затвору у Виницји у Украјини. Следеће две године је провео у затворском сиротишту. После тога су рођаци послали дете оцу који је већ био у изгнанству у Сибиру. Кад је сестра Попович пуштена из затвора, њен син је имао шест година.

[Истакнути текст]

„Срећна сам јер нисам никоме ништа лоше учинила“

[Оквир⁄Слика на 175. страни]

Интервју с Маријом Федун

Рођена: 1939.

Крштена: 1958.

Кратка биографија: У изгнанству од 1951. до 1965.

Након што смо се сместили у воз, утишали и кренули на пут, шта смо могли да радимо? Знали смо песме и почели смо да их певамо. Певали смо све песме из наше песмарице које смо знали напамет.

Прво смо чули певање само у нашем вагону, али касније кад је воз стао да би пропустио друге возове, схватили смо да су браћа и у другим возовима. До нас би допирала песма и из тих возова. Била су то браћа из Молдавије; затим су прошли и Румуни из Буковине. Било је много возова. Ови су возови пропуштали један другог на различитим местима. Схватили смо да су све то наша браћа.

Било је много песама које смо знали напамет. Многе су састављене баш у тим вагонима. Оне су нас храбриле и помогле нам да имамо исправан душевни став. Те песме су стварно усмеравале нашу пажњу на Јехову.

[Оквир⁄Слика на 177. страни]

Интервју с Лидијом Сташћишин

Рођена: 1960.

Крштена: 1979.

Кратка биографија: Она је ћерка Марије Пилипив чији се интервју налази од 208. до 209. стране.

Мој деда је био старешина кад сам ја била мала; водио је скупштину. Сећам се његове навике: устао би, умио се, а затим помолио. Онда би отворио Библију, и сви бисмо сели и прочитали дневни цитат и цело поглавље из Библије. Деда ми је редовно давао да носим важна документа умотана или у некој торби до другог старешине који је живео на крају града. Да бих стигла до његове куће, морала сам да се попнем уз једно брдо. Нисам волела то брдо. Било је стрмо и пењање је било права мука. Рекла бих: „Деко, не иде ми се! Могу ли да не идем?“

Он би одговорио: „Не, мораш да идеш. Узми ове документе.“

Рекла бих самој себи: ’Нећу да идем! Нећу да идем!‘ А затим бих рекла: ’Не, морам да идем јер можда од овога зависи нешто важно.‘ Увек сам то имала на уму. Стварно ми се није ишло, али сам ипак ишла. Знала сам да нема ко други да то уради. Врло често сам ишла. Био је то мој посао, моја одговорност.

[Оквир⁄Слика на странама 178, 179]

Интервју с Павлом Рураком

Рођен: 1928.

Крштен: 1945.

Кратка биографија: Провео 15 година у затворима и затвореничким логорима. Тренутно служи као председавајући надгледник у Артјомовску у источној Украјини.

Године 1952. био сам у једном строгом логору у Караганди, у СССР-у. У том логору нас је било десеторо. Време је тако споро протицало да нам је било тешко. Иако нисмо губили радост и наду, ипак смо били без икакве духовне хране. Састајали смо се после посла и разговарали, присећајући се свега што смо раније научили преко ’верног и разборитог роба‘ (Мат. 24:45-47).

Решио сам да пишем својој сестри како бих описао нашу ситуацију у логору и објаснио да смо остали без духовне хране. Будући да затвореницима није било допуштено да шаљу таква писма, било је тешко да га пошаљем. Међутим, на крају је моја сестра добила то писмо. Припремила је и послала ми један пакет у који је ставила нешто свежег хлеба заједно с Новим заветом.

Преглед је био веома строг. Власти нису увек давале пакете затвореницима. Често су их отварали. Све се пажљиво прегледавало. Примера ради, проверавали су конзерве да би видели да ли је можда нешто скривено у дуплом дну или са страна. Прегледали су чак и суве колаче.

Дошао је дан кад сам угледао своје име на списку оних који треба да преузму пакет. Било ми је изузетно драго, иако нисам ни у сну помишљао да ми је сестра у пакету послала и Нови завет. На дужности је био најстрожи инспектор; затвореници су га звали Усијана глава. Кад сам дошао по свој пакет, он ме је упитао: „Одакле очекујеш пакет?“ Рекао сам му адресу своје сестре. Узео је један кратак пајсер и отворио кутију.

Када је подигао поклопац, угледао сам Нови завет између једне стране кутије и хране! Имао сам само толико времена да прошапћем: „Јехова, дај ми ову кутију.“

На моје изненађење, инспектор је рекао: „Брзо, узми ову кутију и иди!“ Не верујући шта се десило, заклопио сам кутију и кренуо ка баракама. Узео сам Нови завет и ставио га у свој душек.

Кад сам браћи рекао да сам добио Нови завет, нико ми није веровао. Било је то чудо од Јехове! Он нас је духовно подржавао зато што је у нашој ситуацији било немогуће да ишта добијемо. Захвалили смо нашем небеском Оцу Јехови за његово милосрђе и бригу. Почели смо да читамо и да се духовно јачамо. Колико смо само били захвални Јехови!

[Оквир⁄Слика на странама 180, 181]

Интервју с Лидијом Бзови

Рођена: 1937.

Крштена: 1955.

Кратка биографија: У изгнанству од 1949. до 1965.

Док сам била тинејџерка, јако ме је болело што отац није с нама. Као и сва деца, волели смо свог оца. Нисам стигла да се поздравим с њим. Иван и ја га нисмо видели кад је отишао. Били смо у пољу и жели просо.

Кад смо се вратили из поља, мајка нам је рекла да је отац ухапшен. Осећала сам празнину и бол. Али није било панике, нити мржње. Било је то нешто што смо очекивали. Стално смо се подсећали на Исусове речи: „Ако су прогонили мене, прогониће и вас“ (Јов. 15:20). Тај смо стих научили прилично рано у животу. Знали смо га као и Оченаш. Знали смо и то да нас свет неће волети јер нисмо део њега. Оно што су власти чиниле, чиниле су из незнања.

Док је био под румунском влашћу у Молдавији, отац је знао да ће свој случај бранити на суду. Било нам је допуштено да будемо на суђењу. То је био веома срећан дан за нас.

Отац је дао дивно сведочанство. Нико није био вољан да слуша оптужбе тужиоца, већ су сви задивљено слушали очево сведочанство. Сат и 40 минута говорио је у одбрану истине. Дао је веома јасно и разумљиво сведочанство. Радницима у судници су засузиле очи.

Били смо поносни што је отац могао сведочити на суду и јавно бранити истину. Нисмо били нимало очајни.

Напомена: немачке власти су 1943. ухапсиле родитеље сестре Бзови и осудили их на 25 година затвора, зато што су наводно сарађивали са Совјетима. За годину дана су дошле совјетске трупе и ослободиле их. После тога су њеног оца ухапсиле совјетске власти. Укупно је 20 година провео по затворима.

[Истакнути текст]

Као и сва деца, волели смо свог оца. Нисам стигла да се поздравим с њим

[Оквир⁄Слике на странама 186-189]

Интервју с Тамаром Рављук

Рођена: 1940.

Крштена: 1958.

Кратка биографија: Изгнана 1951. Помогла стотинак људи да упознају истину.

Ово је прича о Галини. Када су њени родитељи ухапшени 1958. године, она је имала само 17 дана. Она и њена мајка су послате у један затворенички логор у Сибиру. Галина је могла да буде с мајком све док је мајка имала млека, а то је било до петог месеца. После тога је мајка морала да ради, а беба је однесена у дом за децу. Моја породица је живела у оближњој провинцији Томск. Браћа су послала писмо нашој скупштини у коме су питала да ли неко може да узме бебу из дома за децу и да је подиже док не буду ослобођени њени родитељи. Наравно, кад је писмо прочитано сви су уздахнули. Било је тужно и трагично што се једна беба налази у таквој ситуацији.

Дали су нам времена да мало размислимо. Прошла је једна недеља. Нико се није понудио да је узме. Сви смо живели у тешким условима. Следеће недеље, мој старији брат је рекао мами: „Хајде да ми узмемо ту девојчицу.“

Мама је рекла: „Како то мислиш, Васја? Ја сам већ стара и болесна. Знаш, велика је одговорност узети нечију бебу. Није то животиња. Није то крава или јуница. То је беба. И то још нечија беба.“

Он је рекао: „Баш зато и треба да је узмемо, мама. То није животиња. Само замисли једну бебу у таквим условима у логору! Још увек је тако мала, тако беспомоћна.“ Затим је рекао: „Зар не треба да размишљамо како би могло доћи време када ће нам бити речено: ’Био сам болестан, био сам у затвору, био сам гладан, а ви ми нисте помогли?‘“

Мама је рекла: „Да, то би се могло десити, али велика је одговорност узети нечије дете. Шта ако јој се нешто деси док је с нама?“

Мој брат је рекао: „А шта ако јој се тамо нешто деси?“ Показао је затим на мене и рекао: „Имамо Тамару. Она може слободно да отпутује и донесе бебу. Сви ћемо радити за то дете.“

Размишљали смо и разговарали, и на крају решили да ја ипак идем. Тако сам отишла до логора Марински. Отишла сам по ту малу девојчицу. Браћа су ми дала да понесем и литературу. Такође су ми дала и фото-апарат да усликам девојчицину мајку да је видимо пошто је нисмо познавали. Нису ми дозволили да у логор унесем апарат, али сам унела литературу. Купила сам један лонац, ставила унутра часописе и при врху налила уље. Кад сам ушла на капију, стражар није проверавао да ли нешто има испод уља. Тако сам у логор унела литературу.

Упознала сам се с девојчицином мајком, Лидијом Курдас. Чак сам и преноћила у логору, јер је требало припремити документа за отпуштање детета. И тако сам Галину понела кући. Кад смо стигле, она је имала пет месеци и неколико дана. Сви смо се добро бринули о њој, али се она тешко разболела. Лекари су долазили, али нису могли ништа да открију.

Мислили су да је беба моја и онда су ме критиковали: „Каква си ти то мајка?“ „Зашто је не храниш?“ Плашили смо се да кажемо да је то беба из затвора, и нисмо знали како да поступимо. Само сам плакала и ништа нисам говорила. Лекари су ме грдили; викали на маму, говорећи да сам се премлада удала и да и мени самој треба млеко. Имала сам 18 година.

Галина је била јако болесна и тешко је дисала. Ја сам отишла под звездано небо и помолила се: „Боже Јехова, Боже Јехова, ако ово мало дете мора да умре, молим те узми мој живот уместо његовог!“

Дете је почело да се гуши пред лекарима. Рекли су: „Безнадежно је — неће преживети, неће преживети.“ Рекли су то преда мном и пред мајком. Мама је плакала. Ја сам се молила. Али дете је преживело. Остала је с нама све док јој мајка није пуштена. Седам година је била с нама и више се ниједном није разболела.

Галина сада живи у Харкову у Украјини. Она је наша сестра и општи пионир.

[Истакнути текст]

„Боже Јехова, Боже Јехова, ако ово мало дете мора да умре, молим те узми мој живот уместо његовог!“

[Слика]

С лева на десно: Тамара Рављук (рођена Бурјак), Сергиј Рављук, Галина Курдас, Михајло Бурјак и Марија Бурјак

[Слика]

С лева на десно: Сергиј и Тамара Рављук, Микола и Галина Кујбида (рођена Курдас), Олексиј и Лидија Курдас

[Оквир на 192. страни]

Извештај једног покрајинског надгледника из 1958. године

„Колико је браћи тешко може се донекле схватити кад се зна да готово сваког брата шпијунира по десетак припадника Савеза комунистичке омладине. Поред тога, ту су и издајничке комшије; лажна браћа; мноштво полицајаца; судске казне чак и до 25 година затвора или логора; изгнанства у Сибир; доживотни принудни рад и затварања, каткад дуготрајна затварања у мрачним затворским ћелијама — све се то може десити особи која изговори неколико речи о Божјем Краљевству.

„Па ипак, објавитељи су неустрашиви. Њихова љубав према Јехови је огромна, њихов став је сличан ставу који имају анђели и они не размишљају да одустану од борбе. Они знају да је то Јеховино дело и да се оно мора наставити до победоносног краја. Браћа знају за кога чувају беспрекорност. За њих је радост што могу патити за Јехову.“

[Оквир⁄Слика на странама 199-201]

Интервју са Сергијем Рављуком

Рођен: 1936.

Крштен: 1952.

Кратка биографија: Провео 16 година у затворима и затвореничким логорима. Морао да напушта своју кућу седам пута. Помогао око 150 људи да упознају истину. Интервју с његовом женом Тамаром налази се од 186. до 189. стране. Сергиј сада служи као старешина у скупштини Рогањ, близу Харкова.

Седам година сам провео у Мордвинији. Иако је то био максимално обезбеђен логор, док сам био тамо поделили смо много литературе. Неки стражари су носили литературу кући, читали је, а затим је давали својим породицама и рођацима.

Каткад би неки стражар дошао до мене за време друге смене. Упитао би: „Имаш ли нешто, Сергиј?“

„Шта желиш?“, одговорио бих.

„Само нешто за читање.“

„Хоће ли сутра бити претреса?“

„Да. Биће један у петом одељењу.“

„У реду, на извесном лежају испод пешкира биће једна Кула стражара. Можеш је узети.“

Претрес је извршен и он је узео ту Кулу стражару. Али стражари не би нашли никакву другу литературу јер смо ми унапред знали за претрес. Тако су нам неки стражари помагали. Њих је истина привлачила, али су се плашили да ће остати без посла. Током многих година које смо тамо провели, стражари су видели како живимо. Разумни људи су могли да виде да нисмо криви ни за какво злодело. Али једноставно нису могли ништа да кажу, иначе би их сматрали присталицама Јеховиних сведока и изгубили би посао. Тако су у извесној мери подупирали наше дело. Узимали су литературу и читали је. Тако смо лакше подносили прогонство.

До 1966. у Мордвинији нас је било око 300 браће. Управници су знали датум Меморијала. И решили су да га те године осујете. Рекли су: „Већ проучавате вашу Кулу стражару, али ћемо на тај Меморијал ставити тачку. Ништа неће бити од тога.“

Чланови разних стражарских јединица морали су да буду на својим местима све док није дат знак да могу да иду кући. Сви су били на својим местима: надзорници, управа и командант логора.

Стога смо сви изашли на пут, на зборно место где смо сваког дана ујутро и увече имали прозивку. А онда, окупљени по скупштинама или групама, шетали смо се у круг око тог места. У свакој групи је један брат одржао говор у ходу; други су слушали.

Нисмо имали никакве симболе и одржан је само говор. Тада у логору није било ниједног помазаника. До пола десет увече, све је било готово, све групе су одржале ову свечаност док су ходале путем.

Сва браћа су желела да заједно отпевамо песму. Зато смо се окупили код купатила које је било у најудаљенијем ћошку од улазног контролног пункта. Замисли 300 људи од којих њих 80 до 100 певају ноћу на тајги! Замисли само јеку те песме! Сећам се да смо певали песму број 25 из наше старе песмарице, под насловом „Умро сам за вас“. Сви су знали ту песму. Понекад би нам чак и војници на осматрачницама довикнули: „Певајте нам песму 25!“

Кад смо те вечери почели да певамо, целокупно особље је потрчало из својих канцеларија према купатилу да би нас зауставили. Али кад су стигли, нису могли да прекину певање, зато што су сва браћа која нису певала направила један збијен круг око оних који су певали. Зато су стражари само избезумљено кружили около док нисмо завршили с певањем. Кад је песма завршена, сви су се разишли. Стражари нису знали ко је певао а ко није. Нису могли све да нас стрпају у самицу.

[Оквир⁄Слика на странама 203, 204]

Интервју с Виктором Поповичем

Рођен: 1950.

Крштен: 1967.

Кратка биографија: Син Марије Попович интервјуисане на странама од 167. до 169, родио се у затвору. Ухапшен 1970. и провео четири године у затвору због проповедничке делатности. Током три дана судског саслушања, 35 особа је посведочило да им је брат Попович проповедао.

Ситуацију у којој су се нашли Јеховини сведоци не треба процењивати само у светлу међуљудских односа. За прогонство Божјег народа не може се у потпуности окривити власт. Већина службеника је само извршавала свој посао. Променом власти и службеници су мењали предмет своје оданости, док смо ми остајали исти. Увиђали смо да је прави извор наших невоља разоткривен у Библији.

Нисмо себе сматрали само недужним жртвама окрутних људи. Оно што нам је помагало да издржимо било је јасно разумевање спорног питања покренутог у Еденском врту — да ли Бог има право да влада. Било је то питање које још није решено. Знали смо да имамо прилику да заузмемо став за Јеховину владавину. Заузели смо став у питању које није повезано само са интересима људи већ и са интересима Суверена свемира. Имали смо много веће разумевање о стварним питањима која су у то укључена. То нас је ојачало и помогло нам да останемо беспрекорни чак и под најтежим околностима. Гледали смо иза међуљудских односа.

[Истакнути текст]

За прогонство Божјег народа не може се у потпуности окривити власт

[Оквир⁄Слика на странама 208, 209]

Интервју с Маријом Пилипив

Рођена: 1934.

Крштена: 1952.

Кратка биографија: Отишла 1951. у посету својој сестри која је била депортована у Сибир. Марија је тамо упознала истину и касније се удала за једног брата који је тамо био изгнан.

Када је наш отац умро, у кућу су дошли полицајци. Било их је много. Дошли су и локални полицајци и полицајци из покрајине. Упозорили су нас да не желе ни песме ни молитве. Одговорили смо да против молитве нема закона. Упитали су кад ће бити сахрана. Рекли смо им и они су отишли.

Браћа су дошла раније. Било је забрањено окупљање, али су људи могли доћи на сахрану. Почели смо раније јер смо знали да ће доћи полиција. Баш кад је један од браће започео молитву, стигао је камион пун полицајаца. Брат је завршио молитву и онда смо кренули ка гробљу.

Они су нас пратили и допустили нам да уђемо на гробље. Кад се онај брат још једном помолио, полиција је покушала да га ухапси. Али смо ми сестре решиле да им га не дамо. Било је много полицајаца, па смо зато око тог брата направиле један круг. У метежу који је настао једна сестра је одвела брата с гробља, између кућа па у село. Изненада се појавио један познаник у својим колима, тако да је брат ушао у кола и отишао. Полицајци су га свуда тражили али нису могли да га нађу. Онда су отишли.

Сестре су често штитиле браћу. Обично је супротно, али у то време тако је морало да буде. Сестре су морале да штите браћу. Било је много таквих ситуација.

[Истакнути текст]

У то време тако је морало да буде. Сестре су морале да штите браћу

[Оквир⁄Слика на странама 220, 221]

Интервју с Петром Власјуком

Рођен: 1924.

Крштен: 1945.

Кратка биографија: У изгнанству од 1951. до 1965. Убрзо након што је изгнан, син му се разболео и умро. Следеће године је код његове жене након порођаја дошло до неких компликација и она је на крају умрла. Брат Власјук је остао с малом бебом. Поново се оженио 1953. и његова друга жена је помагала у бризи око детета.

Био сам међу онима који су 1951. изгнани из Украјине у Сибир. Могу вам рећи да није било страха. Јехова је у браћу улио такав дух да су имали веру и у складу с њом и говорили. Нико никада не би изабрао да му додела за проповедање буде тако далеко. Очигледно је Јехова Бог допустио да нас власти транспортују тамо. Касније су рекли: „Направили смо велику грешку.“

Браћа су рекла: „У ком смислу?“

„У том што смо вас довели овде, јер ви сада и овде преобраћате људе!“

Браћа су рекла: „Направићете ви још неку грешку.“

Њихова друга велика грешка била је та што нам после ослобођења на основу амнестије нису допустили да се вратимо кући. „Идите било куда, само не кући“, рекли су. После су се освестили и схватили да је то био погрешан потез. Добра вест се захваљујући таквој стратегији проширила по целој Русији.

[Оквир⁄Слика на 227. страни]

Интервју с Аном Вовчук

Рођена: 1940.

Крштена: 1959.

Кратка биографија: У изгнанству од 1951. до 1965. Имала десет година када је послата у Сибир. Од 1957. до 1980. радила у илегали, штампајући библијску литературу.

КГБ је често покушавао да нас наведе да откријемо браћу. Показивали су нам слике. Ја бих рекла: „Ништа за вас не знам, никога не знам кад сте ви у питању.“ Увек смо тако одговарали. Касније, убрзо после моје удаје, ишла сам у град и срела шефа КГБ-а из Ангарска. Често ме је позивао на саслушања и добро ме је познавао.

Рекао ми је: „Рекла си ми да не познајеш Степана Вовчука. И како то да си се сада удала за њега?“

Одговорила сам: „Зар га нисам упознала преко вас кад сте ми показали његове слике?“

Пљеснуо је рукама и рекао: „Гле! Опет смо ми кривци!“

Заједно смо се насмејали. Био је то један срећан и радостан тренутак у мом животу.

[Оквир⁄Слика на странама 229, 230]

Интервју са Софијом Вовчук

Рођена: 1944.

Крштена: 1964.

Кратка биографија: У изгнанству од 1951. до 1965. Имала је седам година када је с мајком, сестром и братом послата у Сибир.

Кад су нас повели у Сибир, рекли су нам да ћемо тамо заувек остати. Никада нисмо ни помишљали да ћемо бити слободни. Када смо у Кули стражари читали о конгресима у другим земљама, молили смо се Јехови да бар једном у животу можемо да присуствујемо једном конгресу попут оних у другим земљама. И наравно, Јехова нас је благословио. Године 1989. присуствовали смо међународном конгресу Јеховиних сведока у Пољској. Немогуће је описати колико смо само уживали и били радосни што смо могли да будемо тамо.

Браћа из Пољске су нас срдачно дочекала. Провели смо тамо четири дана. Најзад смо били на конгресу! Било је право уживање сазнати још више о Јехови и примити упутства из Божје Речи. Били смо тако срећни. Свима смо причали наша искуства. Иако је било много националности, била су то наша браћа! Док смо ходали стадионом осећали смо предиван мир. Након свега — толиких година забране — чинило нам се као да смо већ у новом свету. Нисмо чули никакве псовке и све је било чисто и лепо. После програма смо остајали заједно. Нисмо одмах одлазили; дружили смо се с браћом и разговарали. Били су ту и они који су преводили уколико се не бисмо разумели. Чак и кад се нисмо разумели ми бисмо се пољубили. Били смо срећни.

[Оквир⁄Слика на странама 243, 244]

Интервју с Романом Јуркевичем

Рођен: 1956.

Крштен: 1973.

Кратка биографија: Због неутралности провео шест година у затвореничким логорима. Служи у одбору подружнице у Украјини од 1993.

Истина покреће особу да помаже и подупире друге. Посебно смо то осетили 1998. кад је у Прикарпатској области дошло до велике поплаве, и када су стотине, да, стотине људи у једној ноћи изгубили своје домове и све што су поседовали.

У року од два дана стигла је група браће и основала одборе за пружање хуманитарне помоћи. Они су утврдили каква је помоћ потребна свакој породици, сваком селу. Два села, Вари и Вишкове, била су посебно тешко погођена. За само два или три дана, направљени су планови о томе каква ће се помоћ пружити којој породици и ко ће пружити помоћ. Затим су наша браћа долазила камионима и почела да одгрћу огромне масе блата.

Доносила су сува дрва, што је изненадило све људе на том подручју. Они који нису Сведоци били су задивљени. Једна сестра из Вишкова је била тамо где је тим браће одгртао блато. Један репортер је пришао сестри и упитао је: „Да ли познајете ове људе?“

Она је рекла: „Не познајем их добро зато што говоримо различитим језицима — румунским, мађарским, украјинским и руским. Али једно знам — они су моја браћа и сестре и помажу ми.“

Браћа су у року од два-три дана послала помоћ и побринула се за ове породице које су пребачене на друга места. Међутим, после пола године практично све куће Сведока су поново саграђене и Сведоци су били први на том подручју који су се вратили у своје нове куће.

[Графикон на 254. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Општи пионири у Украјини (1990-2001)

10 000

8 000

6 000

4 000

2 000

0

1990. 1992. 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. 2001.

[Графикон на 254. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Јеховини сведоци у Украјиниa (1939-2001)

120 000

100 000

80 000

60 000

40 000

20 000

0

1939. 1946. 1974. 1986. 1990. 1992. 1994. 1996. 1998. 2001.

[Фуснота]

[Мапе на 123. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

УКРАЈИНА

ВОЛИН

ХАЛИЧИНА

Лавов

ПРИКАРПАТСКА ОБЛАСТ

БУКОВИНА

КИЈЕВ

Харков

Дњепропетровск

Лугањск

Запорожје

Доњецк

Одеса

КРИМ

ЦРНО МОРЕ

ТУРСКА

БУГАРСКА

РУМУНИЈА

МОЛДАВИЈА

ПОЉСКА

БЕЛОРУСИЈА

РУСИЈА

[Слика на целој 118. страни]

[Слика на 127. страни]

Војтех Чехи

[Слика на 129. страни]

Први конгрес у граду Борислав у Халичини, августа 1932.

[Слика на 130. страни]

Конгрес у Солотвину (Прикарпатска област) 1932.

[Слика на 132. страни]

Емил и Марија Зарицки су 40 година верно испуњавали своје задатке на превођењу

[Слика на 133. страни]

Прво складиште литературе у Украјини налазило се од 1927-31. у овој кући у Ужгороду

[Слика на 134. страни]

Група спремна да пође у службу аутобусом до области Ракив на Карпатима, 1935: (1) Војтех Чехи

[Слика на 135. страни]

Рани фонографски снимак на украјинском, „Религија и хришћанство“

[Слика на 136. страни]

Скупштина Космач 1938: (1) Микола Волохи је продао једног од своја два коња да би купио фонограф

[Слика на 137. страни]

Људвик Киницки, који се радо помиње као реван слуга, умро је веран Јехови у једном нацистичком концентрационом логору

[Слике на 142. страни]

Иљу Ховучака, који се (горе лево) види како иде са Онуфријем Риљчуком у проповедање у планине; и (десно) са својом женом Параском, погубили су гестаповци након што га је предао један католички свештеник

[Слика на 146. страни]

Анастасија Казак (1) с другим Сведоцима из концентрационог логора Штутхоф

[Слике на 153. страни]

Иван Максимјук (горе са супругом Јевдокијом) и његов син Михајло (десно) одбили су да компромитују своју беспрекорност

[Слика на 158. страни]

Прве библијске публикације на украјинском

[Слика на 170. страни]

Са 20 година, Григориј Мељник је морао да се брине за два млађа брата и сестру

[Слика на 176. страни]

Марија Томилко је издржала 15 година у затвору и остала је верна

[Слика на 182. страни]

Нуцу Бокоч у затвору приликом једног кратког сусрета са својом ћерком, 1960.

[Слике на 185. страни]

Лидија и Олексиј Курдас (горе), ухапшени и затворени у различите логоре, када је њихова ћерка Галина имала 17 дана; Галина Курдас када је имала три године (десно): фотографија из 1961. док су јој родитељи још увек били у затвору

[Слика на 191. страни]

Током ноћи уочи њиховог венчања, Гана Шишко и Јуриј Копос су ухапшени и осуђени на по десет година затвореничког логора. Узели су се после десет година

[Слика на 191. страни]

Јуриј Копос је скоро трећину века провео у совјетским затворима и радним логорима

[Слика на 194. страни]

Павло Зјатек је цео свој живот посветио служби за Јехову

[Слика на 196. страни]

Писмо Натана Х. Нора браћи у СССР-у, с датумом од 18. маја 1962.

[Слика на 214. страни]

Литература за Украјину и друге делове Совјетског Савеза штампана је у бункерима попут овог из источне Украјине

[Слика на 216. страни]

Скроз горе: Шумовити брежуљак дубоко у Карпатима где је Иван Дзјапко радио у једном тајном бункеру

[Слика на 216. страни]

Горе: Михајло Дјолог седи поред некадашњег улаза у бункер у који је доносио папир Ивану Дзјапку

[Слика на 216. страни]

Десно: Иван Дзајпко

[Слика на 223. страни]

Бела Мејсар је у затвору провео 21 годину, током којих га је често посећивала његова лојална супруга Регина, преваливши укупно преко 140 000 километара

[Слика на 224. страни]

Михајло Дасевич је 1971. наименован за слугу земље

[Слика на 233. страни]

Прва регистрација Јеховиних сведока на територији СССР-а била је регистрација у Украјини 28. фебруара 1991.

[Слике на 237. страни]

На међународном конгресу у Кијеву одржаном 1993, крстиле су се 7 402 особе, што је највећи број крштених на било ком конгресу у савременој историји Божјег народа

[Слика на 246. страни]

Први разред који је завршио Школу за оспособљавање слугу у Лавову, почетком 1999.

[Слика на 251. страни]

Горе: комплекс Дворана Краљевства где је бетелска породица служила од 1995. до 2001.

[Слика на 251. страни]

У средини: кућа коју је користила бетелска породица током 1994-5.

[Слика на 251. страни]

Доле: Дворана Краљевства у граду Надвирни — прва која је у Украјини изграђена по новом програму за градњу Дворана Краљевства

[Слике на странама 252, 253]

(1-3) Недавно посвећена подружница у Украјини

[Слика на 252. страни]

(4) Одбор земље (с лева на десно): (седе) Степан Глинскиј, Степан Микевич; (стоје) Андриј Семкович, Роман Јуркевич, Џон Дидур и Јирген Кек

[Слика на 253. страни]

(5) Теодор Џерес говори приликом посвећења украјинске подружнице, 19. маја 2001.