Шта каже Библија?

Да ли треба жалити за умрлима?

У Индији је уобичајено да човек постави на раскршће улице нешто пиринча за петла. У Либерији жена обрије главу и носи црнину неколико месеци. У Тајвану стоји човек испред малог стола на ком се налазе два кипа, нешто тамјана и слика једне жене; он спаљује папирну новчаницу. Све су то неки од многобројних обичаја из различитих земаља света везаних уз појаву жаљења за умрлима.

Шта говори Библија о таквим обичајима? Да ли могу на тај начин они који су живи да помогну својим умрлим рођацима? Да ли би могло да нам штети, ако не бисмо гајили такве обичаје? Да ли се допадају они Богу? Да ли треба хришћанин да жали за умрлом особом? Пошто је наше гледиште о жаљењу за умрлима, као и обичаји везани уз то жаљење тесно повезано с нашом вером у Бога и с нашим односом према њему, безусловно је потребно да знамо одговор на та питања.

Већина обичаја жаљења темељи се на веровању да душа живи даље након смрти тела. Многи људи који то верују желе некој драгој особи, коју им је отела смрт, помоћи да добро и срећно живи с оне стране гроба. Зато жртвују умрлима храну или пиће (понекад то људи касније сами поједу). Или живи, као човек из Тајвана спаљују папирне новчанице, како би умрли имао довољно новаца с оне стране гроба. Раније су чак сахрањивали с њима и њихове робове, како би могли да им служе на другом свету после смрти

Да ли користе добронамерни поступци умрлој особи? Да ли могу живи да помогну мртвима? Израелски краљ Давид је другачије мислио. Док је његово дете било болесно, плакао је и постио; али када је дете умрло, устао је, променио одећу и почео да једе. Својим изненађеним слугама Давид је објаснио: „А сада умрло је; што бих постио. Могу ли га повратити?“ Било му је јасно да умрлом детету нико више не може помоћи (2. Самуилова 12:23).

Други обичаји се гаје ради страха од умрлих. У Западној Африци је обичај држања почасне страже уз одар. То се ради зато да би се умирио дух умрле особе. Пријатељи и рођаци држе неколико дана стражу уз мртваца, и то даноноћно. Уз почасну стражу се обично пева и удара у бубњеве, а људи који држе стражу часте јелом и пићем. Верује се да бука и пажња која се поклања умрломе изазива његово одобравање, и да ће одустати да оптерећује живе. У најразличитијим деловима земље људи покушавају да се заштите од умрлих вршећи одређене обичаје, користећи се чаролијом и неким знамењем.

Али, не треба се плашити мртвих. Ни обреди које захтевају време и новац, учињени с намером да умире мртве, такође не помажу, јер у Библији читамо: „Јер живи знају да ће умрети, а мртви не знају ништа, нити им има плате, јер им се спомен заборавио. И љубави њихове и мржње њихове и зависти њихове нестало је и више немају дела нигда ни у чему што бива под сунцем“ (Проповедник 9: :5, 6).

А како је с душом? Да ли је душа нешто невидљиво и бесмртно? Не, према Библији „душа“ је сам човек. У 1. Мојсијевој 2:7 ми читамо: „А створи Јехова Бог човека од праха земаљскога и дуну му у нос дух животни и поста човек душа жива.“ Пошто је човек душа, кад умире човек умире и душа. „Која душа згријеши она ће погинути“ (Језекиљ 18:4, 20).

Пошто се обичаји којима је сврха да помогну умрломе или да га умире, темеље на кривој представи о души, не сме их примењивати онај ко верно служи Јехови Богу. Како може он изразити своје жаљење због смрти блиске му особе? Многи људи мисле да је потребно неко време носити црнину. Али, шта нам показују библијска темељна начела, у вези с тим обичајем?

Природно је да човек осећа бол због губитка њему драгог пријатеља или рођака и да жали за њим. И раније су особе које су служиле Богу изражавале своју жалост. Аврам је оплакивао Сарину смрт. Израелски народ је жалио тридесет дана, када је умро Мојсије. Ипак, Јехова је законима које им је дао, а који су садржавали и одредбе у вези с обичајем жаљења, одвојио Израелце од суседних паганских народа. Када им је умро неки члан породице пагански народи су шишали косу, правили су зарезе по телу (Припадници неких афричких племена раде то још и данас). Али, Јехова је забранио Израелцима такву демонстрацију жаљења (3. Мојсијева 19:28; 5. Мојсијева 14:1). То их је сачувало од погубног утицаја криве религије. Додуше, хришћани нису обавезни да држе Мојсијев закон, ипак Исус им је заповедио да не буду „ниједан део света“ (Јован 15:19).

Ношење црнине једно дуже време важи као симбол жаљења. Након што је Лазар умро Исус је плакао и ’уздисао у себи’, али у Библији не налазимо ништа што би указивало да је жалио на начин, који је у то време био уобичајен код Јевреја (Јован 11:35, 38). Исус је прорекао да ће његови следбеници постити од жалости након његове смрти, али их је упутио да посте не зато да би их видели људи, него само Бог (Марко 2:20; Матеј 6:16—18). Дакле, на темељу Светог Писма закључујемо да не треба носити црнину дуже време, нити на себи показивати неке друге симболе жаљења. Када жале прави хришћани треба ’да раздеру срца, а не хаљине’ (Јоил 2:12, 13). С друге стране не желе сигурно никога да повреде, тиме што би у „време плача“ били шарено или неуредно одевени (Проповедник 3:1, 4). Када је у једној породици умро отац, кренули су рођаци и пријатељи да изразе саучешће ожалошћеној породици. Али, били су изненађени — неки чак огорчени када су видели да кћерка није сматрала потребно да се одене одговарајуће тој прилици, него се појавила на вратима у старој кућној хаљини и изношеним папучама, побудивши тако утисак да је олако схватила смрт свог оца.

Када умре неко у породици потребно је избегавати радосне приредбе или забаве. Мудри краљ Соломун је писао: „Боље је име него добро уље и дан смртни него дан у који се ко роди. Боље је ићи у кућу где је жалост, него у кућу где је гозба, јер је ондје крај свакога човјека и ко је жив слаже у срце своје“ (Проповедник 7:1—3).

Када умре неко кога смо добро познавали љубав ће нас навести да одемо к ожалошћеној породици, да бисмо је утешили. Често ће захвално прихватити да скувамо нешто за њих. Кад посетимо ожалошћене можемо их утешити, осим тога постајемо свесни како је живот кратак. Ако размислимо о чињеници да смрт, која је тог члана породице отела из њихове средине, може можда ускоро закуцати и на наша врата, схватићемо колико је важно стећи добро име код Јехове Бога. Ако смо посвећивали сувише времена забави и разоноди, такво ће нас размишљање отрезнити и навести нас да се променимо.

Пре свега морамо мислити на то да постоји опасност да ослабимо, ако бисмо превише жалили. Иако смрт вољене особе оставља болну празнину, ми не смемо сами себе превише сажаљевати. Када су Исусови ученици дознали да Исус мора ускоро да умре, заспали су, уместо да се моле како им је Исус заповедио у ноћи пре своје смрти (Лука 22:45, 46). Последица тога била је да су га сви напустили када је био ухапшен. Али, када им се након тога неколико пута јавио, доказујући тако да је васкрснуо, поново су били испуњени радошћу и ревношћу.

Та дивна нада у васкрсење чува нас од тога да нас не савлада туга. Апостол Павле је писао следеће опомињуће речи: „Нећемо браћо да останете у незнању о умрлима, да се не жалостите попут осталих који немају наде. Јер, ако верујемо да је Исус умро и ускрснуо, тако ће Бог и оне који су умрли уједињени с Исусом довести с њим.“ Затим је додао: „Стога, тјешите један другога тим ријечима“ (1. Солуњанима 4:13, 14, 18).

Нико од нас не треба „да остане у незнању о умрлима“, попут већине људи који верују у криву науку о бесмртности људске душе. Да су заиста без наде они често показују својом неутешношћу. Један брачни пар који је припадао методистичкој цркви увидео је јасну разлику између понашања Јеховиних сведока, који чврсто верују у васкрсење и понашања припадника цркава хришћанства, који су без стварне наде. Једног дана је умрла кћеркица рођака који су били Јеховини сведоци. Вера и храброст тог родитељског пара, затим оно што је брачни пар чуо на сахрани — библијски одговор на питање зашто човек умире, затим излагање о нади у васкрсење — дубоко је дирнула те људе. Проучавајући Библију с Јеховиним сведоцима и они су стекли ту веру и наду.

Када упознаш шта учи Библија о нади у васкрсење, и ти ћеш бити испуњен том надом. Трећег дана након што је Исус ’понудио своју душу на смрт’, Бог га је васкрснуо у бесмртни, невидљиви живот (Исаија 53:12; 1. Коринћанима 15:3, 4). То нам даје гаранцију за то да ће Бог васкрснути мртве. Чланови Христове невесте, његове скупштине, васкрснуће као духовна створења, да би имали с Христом удела у краљевској владавини. Након што ће Царство одстранити са Земље садашњи смртоносни састав ствари, уследиће васкрсење „како праведних, тако и неправедних“ (Дела апостолска 24:15). У одређено време Јехова Бог ће преко Исуса Христа и његове невесте, скупштине, излити благослове откупне вредности Христове жртве, тако да ће човечанство опет постати савршено. Тада ће бити уништена смрт, коју смо сви наследили од Адама (1. Коринћанима 15:21—26). Тако ће „Бог . . . отрти сваку сузу с њихових очију. Смрти више неће бити, неће више бити ни туге, ни јаука, ни боли, јер стари свијет прође“ (Откривење 21:4).