Како гледаш на обичаје жалости за мртвима?

ЗА човека је смрт била, током целе историје, добро позната појава. Упркос тој добро познатој чињеници, није се смањило харајуће дејство које смрт има на рођаке преминулог. Сазнање да више нема нама блиског лица изазива готово увек дубоку н трајну жалост као и болан осећај губитка.

Требало би, у ствари, да религија ублажи бол коју проузрокује смрт, али често је управо супротно. У неким земљама бол, коју изазива код рођака смрт њима драге особе претвара се често у страх када чују да су сада њихови преминули родитељи и други рођаци осветољубиви духови које морају да умире прикладним церемонијама жалости. Иначе ће ти духови да гоне живе. Када се у хришћанској породици догоди жалостан случај, рођаци се суочавају са одлуком у погледу месних обичаја, као ношења посебне одеће или суделовања у обредима који можда други очекују.

Јехова Бог је обећао да ће болан доживљај смрти једног дана бити прошлост за људску породицу (Откривење 21:4). Дотле нам служи његова Реч, Библија, као ’светло нашој стази’ (Псалам 119:105). Кад год се двоумимо шта је исправно да учинимо, Библија нам показује како Бог жели да поступамо (Исаија 30:21). А сада да размотримо каква упутства нам даје за жалосно време после смрти нама драгог лица.

Жалост је на месту

Као што је већ речено, сасвим је природно осећати дубоку жалост када умре неко кога смо волели. Но, хришћани знају да ће бити васкрсење. Отуда не осећају ону исту безнадежност и оно исто очајање које осећају људи у већини (1. Солуњанима 4:13). Смрт је, додуше, опроштај за неко време, али не мора бити за вечност.

Зато је Аврам, после Сарине смрти, ’жалио за њом и оплакивао је’ (1. Мојсијева 23:2). Његовом сину Исаку требала је ’утеха после губитка мајке’ (1. Мојсијева 24:67). жалост пријатеља и рођака за преминулим Лазаром била је толико велика да су и Исусу ’удариле сузе’ (Јован 11:35). Пријатељи ожалошћене породице испољавају љубав према њој ако је посвећују и пруже утеху у тим тешким тренуцима (Јован 11:31).

Но, приметићеш да се у библијским извештајима о жалости за мртвима и тешењу ожалошћених нигде не спомиње да мртве треба умирити. Божје слуге су знале да мртви спавају, да су без свести (Јован 11:11—14; Проповедник 9:5, 10). Мртви не трпе у неком животу после смрти, нити се претварају у осветољубиве, опасне духове (Псалам 146:3, 4). Зато није ваљало да Јеховин народ подржава околне нације у њиховим поступцима који су откривали погрешан став (5. Мојсијева 14:1; 18:10—12).

Тако и данас, када узмемо у обзир обичаје, који се, опште узевши, држе у знак ’одавања части мртвима’, морамо да испитамо садашње значење тих обичаја. Је ли данас неки обичај везан за лажне науке или празноверја? Ако да треба ли хришћани да га држе? (Римљанима 13:12—14).

Какве обичаје жалости за мртвима?

Међу неким народима на Земљи очекује се од удовица и удоваца да носе посебну одећу и годину дана буду у жалости, са многим ограничењима њихове слободе. Да ли је такав обичај спојив са хришћанским веровањем?

Разумљиво је да ће хришћанин, који је изгубио неко драго лице, бити повученији, него обично, у свом одевању и понашању (Упореди са 2. Самуиловом 13:19; 2. Царевима 6:30). Али то је сасвим нешто друго од дужег ношења одеће, која у очима јавности има везе са небиблијским веровањем о стању мртвих. Када су неке хришћанске удовице одбиле да држе те обичаје, рођаци и суседи претили су им да ће их снаћи „зла срећа“ или да ће их узнемиравати „дух“ покојног мужа и донети на њих несрећу. Можда су се такве сујеверне особе још плашиле да због тога неће пасти киша и да ће имати лошу жетву.

Једној удовици, која није држала устаљене обичаје, рекао је син: „Дух мог оца неће почивати у миру.“ На другом месту је племенски поглавица претио да ће отерати са тог подручја ове Јеховине слуге! Неки мештани били су толико гневни да су полугама и секирама оштетили просторије за хришћанске састанке. У другом крају је племенска полиција скинула до гола једну хришћанску удовицу и брутално је тукла сјамбоком (једном врстом бича).

Зашто су те хришћанске удовице одбиле да чине оно што су њихови суседи очекивали од њих? Можда ти лично не видиш ништа погрешно у држању месних обичаја, чисто из учтивости. А неким. се обичајима ни нема шта приговорити. Али, шта бисмо мислили о хришћанину који учествује у обредима намењеним умиривању „духова предака“? Не заборави да особе, које су у ранија времена држале такве обичаје, нису смеле да припадају израелском народу, односно раној хришћанској скупштини (5. Мојсијева 13:12—15; 18:9—13; 2. Коринћанима 6:14—18; 2. Јованова 9, 10).

Овде ћемо размотрити неке разлоге за то. Ко би учествовао у таквим обредима, подржао би, да, чак прихватао, нехришћанску религију. Показао би да још увек у свом срцу припада кривој религији (Откривење 18:4).

У целом свету су Јеховини сведоци познати да се поучавају из Библије. Једна библијска истина, коју истичу, гласи да су мртви без свести, и да се не муче у паклу нити лутају по земљи, а нити су кадри да науде потомцима. У Библији пише: „Мртви нису свесни ничега“ (Проповедник 9:5, НС). Ова наука је утешила стотине хиљада људи. Отуда људи у већини подручја не очекују од тих хришћана да учествују у обредима намењеним за умирење мртвих.

Шта би се догодило ако би прави хришћани попустили под притиском својих рођака или суседа и држали нехришћанске обичаје жалости за мртвима? Зар не би суседи онда закључили да они заправо не верују шта проповедају и да их се може и у другим приликама навести на компромисе? Сигурно да би. Дакле, било би уништено много добра и неки би се спотакли (Матеј 18:6; 2. Коринћанима 6:3).

Зато старешине и други у скупштинама Јеховиних сведока подржавају, колико год им је то могуће, ожалошћене рођаке. Пружају им потребну подршку да би им помогли да остану чврсти у истини, упркос притиску који врше други на њих да држе нехришћанске обичаје (Упореди са 2. Коринћанима 1:3, 4).

А шта треба учинити ако хришћанин, упркос тој помоћи, почне да држи нехришћанске обичаје жалости за мртвима. Старешине ће поступити љубазно. Апостол Павле је саветовао: „Браћо, ако и почини човек неки грех пре него је тога свестан, покушајте ви, духовно оспособљени, опет исправити таквог човека у духу благости“ (Галатима 6:1, НС). Ученик Јаков је додао: „Браћо моја, ако ко од вас скрене од истине и неко га обрати, нека зна да ће онај који обрати грешника од његовог заблудног пута спасти његову душу смрти и покрити мноштво греха“ (Јаков 5:19, 20, др Чарнић).

Ваља мислити да Бог „не жели да ико буде уништен, него да сви дођу до покајања“ (2. Петрова 3:9, НС). Старешине ће најпре покушати свим снагама да врате заблуделог на прави пут. Сигурно ће се у већини случајева испОставити да су дубока жалост и страх од суседа натерали ожалошћенога на погрешно поступање. Према томе, остаје нада да ће он, уз љубазну, саосећајну помоћ, ’да поравна стазе ногама својим, да оно што је хромо не ишчаши ногу, него да се радије излечи’ (Јеврејима 12:13, др Чарнић).

Ако пак хришћанин држи нехришћанске обичаје жалости за мртвима, одбија помоћ своје хришћанске браће и инсистира на свом нехришћанском поступању, старешине ће морати да предузму нешто да посматрачи не би били збуњени таквом праксом и да не би погрешни обичаји нашли приступа у хришћанској скупштини. Ко обожава своје претке, није више хришћанин, и зато треба предузети кораке да се осигура да сви сагледају ту чињеницу (1. Коринћанима 5:13).

Благослови за верност

Многи хришћани су утврдили да верност у тим важним питањима доноси добре резултате. Едвина Апасон, хришћанка из Суринама, испричала је своје искуство: „Док сам водила један библијски студиј, примила сам веома потресну вест. Мој најстарији син, који није био сведок, био је убијен у једној протестној демонстрацији. На тај болан губитак надовезала су се још већа оптерећења, јер су ми рођаци говорили: ’Ако не држиш обичаје жалости за мртвима, не гајиш никаква материнска осећања према сину.’ Обичај је захтевао да одсечем косу, обавијем главу белом марамом, месецима носим одећу у знак жалости, намерно полако ходам и тихим, уздржаним гласом говорим—и то све само да покажем људима и тобожњем ’духу преминулог’ да сам заиста жалосна. Да сам то учинила, моје проповедање би било сигурно узалуд и изгубила бих чисту савест пред Богом.“ Зато Едвина није учинила никакав компромис.

Један други човек је тврдио да га је његова тетка редовно ноћу посећивала. Шта је био, по његовом мишљењу, узрок томе? Он је објаснио: „Хтела је да јој принесем жртву на обали реке.“ Шта би се догодило да јој није принео жртву? Претила му је смрт. Тетка је била за вреМе живота веома љубазна особа. Али, након смрти понашала се, тобоже, као тиранин. Да ли је, заиста, могла то бити иста особа? Уз помоћ Светог писма и логичним закључивањем ослободио се тај човек—као и многи други који су били у сличној ситуацији—страха од мртвих. Научили су да виђења, гласови и утваре су дело палих анђела, демона (Упореди са 2. Коринћанима 11:3, 14; Ефесцима 6:12).

Јеховине слуге су свесне да ће, на крају, бити благословене вечним животом ако остану на путу који им Бог показује (Исаија 30:21). Сотона се стално служи лукавим и непоштеним средствима у покушају да их саплете и одврати од тог пута (1. Петрова 5:8, 9). Он зна да их је нарочито лако напасти када су у жалости због смрти њима драгог лица. Па ипак, хришћани су одлучни да остану верни Јехови у свему—ма колико се вршио притисак на њих. У овом и другим питањима. морају ’слушати Бога, господара, више неголи људе’ (Дела апостолска 5:29, НС). Тако доказују дубину свог предања Јехови Богу и могу радосно очекивати да ће их Бог наградити животом у његовом праведном поретку, где смрти и жалости „неће више бити“ (Откривење 21:4).