„Јединствен век“ — само не за човека

Jay Gould, професор са Харвардског универзитета је рекао: „Малим сисарима срце брзо куца, измена материје је брза и кратко живе; велики сисари живе дуже али ’спорије’. Постоји одређени однос између њиховог животног века и темпа живота и сви доживљавају отприлике исту биолошку старост.“

Професор Gould темељи своје изјаве на експериментима који су обављани са сисарима свих величина, од миша до слона. Брзину откуцаја срца и дисања упоредили су са телесном тежином и утврдили да што је она већа они су спорији. Тако се продужује век са величином.

Сви сисари, и мали и велики, у току свог века удахну око 200 милиона пута, а срце има око 800 милиона откуцаја. Као што произилази из чланка „Јединствен век“ објављеном у часопису „New Scientist“: „судећи по учесталости откуцаја срца и дисања ови сисари доживљавају отприлике исту биолошку старост“.

Миша убрајамо у мале сисаре али темпо његовог живота спада међу најбрже. Он нервозно трчи амо—тамо и дневно поједе троструко више од сопствене тежине. Просечно живи само годину дана. Велики слон се креће полако и може да дочека старост од 60—80 година. Како је са човеком? У споменутом чланку из часописа „New Scientist“ пише: „Хомосапиенс се показао као посебно живо биће. Ми живимо три пута дуже од било ког сисара наше величине.“ Другим речима: ми не спадамо у онај добро изграђени план.

Како може да се објасни ова разлика? Из Библије произилази да су наши прародитељи имали прилику да вечно живе, а животиње не. Било им је речено да ће умрети само ако прекрше Божји закон, закон свог Створитеља (1. Мој. 2:9, 15—17). Биолози можда сматрају да је људски век, ако га упоредимо са величином човека, дуг. Његов век је међутим, јако скраћен. Библија ипак ставља човеку у изглед да ће опет моћи дуже да живи. У њој пише: „Дани мога народа биће као дани једног дрвета“ (Иса. 65:22).