Пример братимљења

ДОГОДИЛО се то једне топле пролећне ноћи, године 33. н.р.вр. У Јерусалиму се око постављеног стола сакупила једна мала група мужева. Воћа им је био Исус Христ, човек стар 33 године, љубазан, свестан циља и достојанствен. Својим следбеницима је посредовао важне поуке, јер они су сачињавали језгро правог братства.

Владала је срдачна, љубазна атмосфера. Иако је Исус знао да му непосредно предстоји смрт он није мислио на себе. Шта више, време које је са својим ученицима провео на последњој вечери, искористио је да би их мирно и љубазно охрабрио и поучио (Јован, поглавља 13 до 17).

Понизност и служба

Исус је често поучавао не само речима, него и делима. Овом приликом је изненадио своје ученике тиме што је изненада напунио лавор водом, узео пешкир и опрао им ноге.

Петар је то одбио речима: „Не никада ми ти нећеш прати ноге!“ Али, Исус га је исправио, опрао је апостолима ноге, а затим им је рекао: „Дао сам вам пример“ (Јован 13:8, 15, СТ).

Да, Исус је показао пример правог братског сусретања; понизно, љубазно становиште и спремност да служи, без обзира о како ниском или непријатном задатку се радило (Јов. 13:1—17).

Љубав и јединство

О чему је те вечери Исус највише разговарао са својим следбеницима? О љубави, правој братској љубави као обележју истинског братства. Исус је рекао: „По том ће сви познати да сте моји ученици ако узимате љубав међу собом“ (Јов. 13:35). То је пресудни испит за истинитост једне религије.

Да ли су цркве хришћанства положиле тај испит? А све друге религије света? Не, ни једна. Како би и могле да га положе кад су наводиле своје чланове да се међусобно убијају у националистичким ратовима својих држава?

Права љубав води до јединства како у породици, тако и у некој заједници. Логично је да је Исус оне знамените ноћи говорио и о тој теми. Он је молио да његови ученици „буду једно“ (Јов. 17:11, 20, 21) Нешто слично писао је неко време касније и апостол Павле: „А поврх свега тога заодените се у љубав, која је веза савршене складности“ (Кол. 3:14, СТ). Да, право братство мора бити јединствено.

У како се мучном стању у том погледу налази хришћанство! Само у Јужној Африци постоји најмање 4.000 цркава и секти, а сви тврде да су веома религиозни. Чињеница да хришћанство не сачињава братство, него да је страховито разједињено, доказује да је оно нехришћанско. Зато је потребно да свако ко се сматра хришћанином озбиљно размисли о Исусовим опомињућим речима: „Дом који се раздели сам по себи пропашће“ (Лука 11:17).

Ко је поглавар братства?

Можда сада кажеш: „Све што је речено о понизности, љубави и јединству добро звучи. Али, ко треба да буде поглавар таквог братства?“ То питање је на месту.

Будући да братство, које наравно укључује и сестре, сачињава „породицу“, ту мора да постоји и „отац“ као поглавар, који заслужује љубав и поштовање своје „деце“. Али ко је то? Цезар? Хитлер? Стаљин? Папа? Свима нам је добро познато како су пролазили људи у време када су ти људски „очеви“ били на положају поглавара. Онако је како каже Писмо: „Човјек који ходи не може управљати кораке своје“ (Јеремија 10:23, СТ).

Дакле, право братство мора имати небеског „Оца“—Свемогућег Бога. А да би се могло постати прави брат или права сестра потребно је признати тог оца и подложити му се.

То није нелогично. Бог је додуше, невидљив, али постоје многе изразите силе, као што су сила теже, или електрична струја, која даје видљиве резултате. Све то толико лепо и тако бескрајно комплетно око нас, од галаксија до атома, затим чудесно конструисани делови нашег тела, на пример очи којима читаш ове речи, сведочи о постојању једног Створитеља, који располаже бескрајном силом и мудрошћу (Псалам 19:1, 2; 139:14).

Сведочанство стварства хиљадуструко је ојачано сведочанством које посредује Библија. Инспирисана библијска пророчанства већ су у великој мери испуњена или требају да се испуне. Библија садржи одушевљавајућу поруку стварне наде, она открива намеру и доброту небеског оца.

Када је човеку могуће да управља сондомa удаљеном преко 1600 милиона километара, онда Свемогућем Богу сигурно није било тешко да води своје слуге на Земљи. Њему стоје на располагању моћне невидљиве силе—на пример његова делотворна сила Свети дух—у поређењу с којим су људске силе заиста ништавне.

Многи покушаји да се уједине људи промашили су углавном ради тога што се не признаје отац чије је име Јехова, нити му се људи желе понизно подложити. Многи у хришћанству, као и припадници других религија, нису дали Богу част која му као оцу припада, него људима.

„Брат“ или „сестра“ постаје онај ко заиста упозна и научи да љуби оца и сина, и кога они љубе. Уосталом то је пут који води у вечни живот. Зато је Исус оне историјске ноћи рекао у присуству своје браће: „А ово је живот вечни: да познају тебе јединога истинога Бога, и кога си послао Исуса Христа“ (Јован 17:3).

Нови владар Земље

Неки би сада могли да питају: „Да ли је Исус заиста назвао ’браћом’ своје ученике—те тако једноставне људе?“ Да, једног дана док је Исус говорио групи слушалаца, неко му је рекао да његова мајка и телесна браћа желе да га виде. Исус је на то одговорио: „Која је моја мајка и ко су моја браћа?“ Затим је испружио руку према својим ученицима и рекао: „Гле! Моја мајка и моја браћа! Ко год врши вољу мога оца који је на небу, исто је мој брат, моја сестра и мајка“ (Мат. 12:46—50, НС).

У целом братству Христ је такорећи „главни брат“. Бог је кроз њега ослободио људе од ропства греха и смрти (Матеј 20:28).

Исус игра данас далеко већу улогу, него у време свог земаљског живота. Он је сада нови владар Земље. Не, он није владар овог пролазног старог света, којим у стварности управља сотона, ђаво. Напротив, Исус је објаснио: „Царство моје није од овога свијета; кад би било од овога свијета царство моје, онда би слуге моје браниле да не бих био предан Јеврејима; али царство моје није одавде“ (Јован 18:36, Лука 4:5—8).

Божја владавина

Божја владавина је Царство за чији долазак је Исус учио своје следбенике да се моле: „Да дође Царство твоје. Да буде воља твоја како на небу, тако и на земљи“ (Мат. 6:10). Царство је главна тема Библије и главна Христова наука.

Па ипак, црквене воће веома ретко спомињу ту владавину. На ту чињеницу упозорио је историчар Х. Г. Велс: „Исто је тако вредно запазити какво је значење Исус придавао ономе што је сам назвао Царство небеско . . . а како незнатну улогу игра та наука у церемонијама и веровању већине хришћанских цркава.“

Божја небеска владавина под Христом ускоро ће очистити Земљу од све покварености и зла, учинивши тиме крај садашњим људским владавинама. То је следећим речима прорекао пророк Данило: „У вријеме ових краљева Бог небески подићи ће краљевство, које неће никада пропасти. Оно ће разбити и уништити сва она краљевства, а само ће стајати довијека“ (Дан. 2:44).

То ће се догодити на „свршетку свијета“ у „рату великог дана Бога свемогућега“, названом Армагедон (Исаија 34:2; Отк. 16:14—16). Да ли ће тада бити уништено цело ,човечанство? Не, јер инспирисани псалмист је рекао: „Јер ће бити затрти зликовци, а који се у Јахву уздају, баштинит ће земљу. . . . Земљу ће поседовати кротки. Обиље мира они ће уживати“ (Псалм 37:9—11, СТ).

Ко су ти „кротки“ који се „уздају у Јехову“? То је истинска заједница браће која ће преживети Армагедон и радовати се рају, рају који ће бити поново успостављен под Божјом владавином у време када ће се његова воља вршити на Земљи, као што се врши на небу (Отк. 7:9—17).

Није ли то диван изглед? Каква ће само бити предност живети под управом светског владара, као што је Христ, који је љубазан, понизан, праведан и милосрдан. Владара, који разуме људе, јер их тако добро познаје. Како ће се његова владавина битно разликовати од владавине данашњих политичара, којима је макијавелизам узор. Заиста ће бити лепо да се живи у светској породици браће и сестара, да се ради и радује „обиљу мира“!

Али, можда си сада помислио: „Постоји ли данас таква заједница праве браће? Да ли је она реална? Ако да, ко су ти? И где могу да их пронађем?

[Фуснота]

[Слика на 7. страни]

Рано језгро правог братства