Да ли је Божић заиста паганска слава?
У једној објави изборног кнеза Фридриха III од Брандербурга, која је била издата 1693. године писало је: „Пошто смо сазнали да се за Божић у селима дува у рогове под изговором да издувавају свети дух, и да се стављају јелке, проповедници треба да објаве да је то забрањено и да ће месне власти то кажњавати.“ У држави Масачусетс (САД) је 1660. године слављење Божића било потпуно забрањено. У 17. веку било је такође слављење Божића у Енглеској забрањено, тамо се то слављење означавало „паганском и папском славом, као опонашање Сатурналија, и као сотонска и идолопоклоничка слава, која води ленчарењу“. Иако ти закони припадају прошлости, ипак дају повод да се питамо: Да ли је Божић стварно паганска слава? Ако се тачније испита одакле потичу познати божићни обичаји, добија се одговор.
Датум
У свим значајним речницима и приручницима каже се да се не зна дан када се родио Исус и да је црква преузела од Римљана не само датум 25. децембар, него и обичаје који су били повезани са Сатурналијама. Ево неколико цитата из познатих дела: „У литургијској години је одржано више остатака претхришћанских слава — пре свега слављење Божића у коме су помешани елементи Сатурналија и рођендана бога Митре“ (Енциклопедиа Британика). „Уопште се сматра да је тај датум (25. децембар) био изабран јер су пагани у то време — време зимског солстиција, када дани постају поново дужи — славили ’поновно рађање сунца’“ (Енциклопедиа Американа). „Тога дана (25. децембра) када сунце почиње више да обасјава северни део неба, славили су обожаваоци Митре рођендан непобедивог Сунца“. (New Catholic Encyclopedia).
Сатурналије су биле седмодневни римски празник (од 17. до 24. децембра) који се славио у част Сатурна, бога пољских радова. Слава је била повезана са бучним забавама, пијанкама, плесовима, давањем поклона и украшавањем станова зимзеленим биљкама. 25. децембар рођендан Митре бога Сунца (првобитно је био вавилонски бог светла) чинио је врхунац славља.
У настојању да обрати пагане и придобије „хришћане“ који су почели поново да упражњавају старе паганске обичаје, римска црква је средином IV века „похришћанила“ рођендан Митре тако што је преузела датум и обичаје, а њега тумачила као славу у част рођендана Исуса Христа. Тако је настало слављење Божића.
Божићно дрво — јелка
У неким делима доводи се порекло божићног дрвета у везу с Бонифацијем који је 724. године дозволио да се посече „свети Донаров храст“ код Геисмара, а према легенди је наводно на његовом месту израсла оморика. Бонифације је објаснио паганцима да је то сада њихово свето дрво — Христово дрво.
Према другим изворима божићно дрво потиче наводно од рајског дрвета, које је у средњем веку било популарно у Немачкој. То је дрво чинило центар рајске игре у којој су се славили „свеци“, Адам и Ева, чија је слава била 24. децембра. Дрво је било украшено јабукама и хостијама (посвећеним бесквасним колачићима, којим се католици причешћују).
Најстарија потврда о хрићанском дрвету какво ми данас познајемо, потиче из Штразбурга, и то са почетка 16. века. У Америци су изгледа немачки досељеници начинили прво божићно дрво. После тога оно се у тој земљи свуда јављало као богато окићено дрво. Прво божићно дрво на које су биле стављене сијалице, стајало је 1882. године у граду Њујорку,у стану Едварда Џонсона, сарадника — а како би могло другачије и да буде — Томаса Едисона, проналазача сијалице.
Свети Никола и деда Мраз
Према легенди је наводно Никола, који је у 4. веку био бискуп од Мира (сада у југозападној Турској), сазнао да један мештанин није имао новаца да своје три кћерке опреме миразом. Тајно је убацио у њихов стан кроз прозор или кроз димњак комадиће злата или златнике који су пали директно у чарапе, које су биле обешене у близини ватре да би се сушиле. Сви важни чиниоци легенде св. Николе били су дакле ту.
Деда Мраз, човек беле браде у црвеној бунди, са шубаром и врећом пуном дарова — симболична је фигура божићног даривања. Први пут се појављује сликовито приказан средином 19. века. Лик деда Мраза као пријатеља деце појавио се најпре у северној Немачкој а био је прихваћен и у другим подручјима. У англосаксонским земљама, деда Мразу одговара, Санта Клуз, као следбеник светог Николе појављује се без капе и савијеног штапа.
Божиковина и имела
Зимзелене биљке су још давно пре хришћанске ере у великом делу Европе биле саставни део паганских зимских обичаја, са којима се хтело да осигура повратак пролећа.
За Германе и Келте била је божиковина симбол вечног живота зато што за време зиме задржава своје зеленило, док остало дрвеће губи своје лишће. Имела је посебно за друиде била света; приписивала јој се чаробна моћ против злих духова, затим је важила као средство против чаробњаштва, отрова, болести и неплодности људи и животиња.
Развиле су се необичне легенде у којима су те биљке доведене у везу са Исусом. Према једној таквој легенди се каже да божиковина није у почетку имала лишће. Али када је Марија приликом бегства у Египат сакрила Исуса од Ирудових војника испод једне божиковине, на њој су наводно одмах нарасли кожнати бодљикави листови који су сакрили и штитили дете.
ДА ЛИ ЈЕ ТО НЕШТО ЗА ТЕБЕ? Божићна традиција потиче од паганских обичаја и празноверних легенди. Први хришћани су то све одбијали. У делу Ворлд Бук Енциклопедиа се извештава: „Они нису славили Исусов рођендан, јер су свако слављење рођендана сматрали паганским обичајем.“
Слава Божића, са свим обичајима и празноверним представама није ништа друго него дело знаменитог налога папе Гргура I, који је упутио Аугустину када га је као мисионара послао у Енглеску: „Уништи њихове идоле, али посвети њихове храмове“. Само су се називи променили: оно што се иза тога крије је потпуно паганско.