Папина путовања — зашто су потребна?

ДРУГА посета Пољској био је 20. ходочаснички пут изван земље, који је папа предузео у само пет година. Вековима су папе врло ретко путовале, зато је на месту питање: Зашто је у тако кратком времену папа морао тако често да путује?

Једно указивање даје аутор Питер Николс. О конклави (веће кардинала које се састаје ради избора римског папе) на којој је изабран Јован Павле II, он пише: „Многи су сигурно били мишљења . . ., да је католичкој цркви пре свега потребна чврста рука и да је дошло време да се заврши дугачко раздобље несигурности, збуњености, експеримената, сумњи и дискусија, а да не говоримо о застрањивањима“.

На ту је ситуацију указао и један старији низоземски свештеник, говорећи о католицизму у својој земљи: „Превладава очајање. Повлаче се како интелектуалци, тако и једноставни људи. Бискупи се отворено свађају у јавности. То је страшна трагедија“. Затим је додао у вези проблема пораста броја свештеника: „Ти млади људи не желе више да буду свештеници. Они нису спремни да полажу поуздање у цркву, која се налази у тако јадном стању“.

А у тако јадном стању налази се католичка црква у већини земаља у свету. Све више ишчезава још до пре 30 или 40 година уобичајена безусловна верност католика према црквеним заповестима. Све је мањи број људи који посећују мисе и одлазе на исповест.

Да, у монолитној грађевини католичке цркве виде се дубоке пукотине. Нејединство погађа три главна подручја: 1. свакодневно спровођење у дело католичког морала (побачај, спречавање зачећа, растава брака), 2. политичке и социјалне реформе и 3. теологија, најважније црквене науке.

Да ли слушају католици папу?

Протеклих се година у свим слојевима католичког друштва водила оштра дебата о побачају, спречавању зачећа и растави брака. Уочи папине посете САД (1979) проведена је међу америчким католицима једна значајна анкета о слеђењу католичких животних правила. У књизи Д Менху Лидс д Чеч се извештава, да „50 посто допушта побачај по жељи, 53 посто било је мишљења да треба дозволити свештеницима да се жене; 63 посто заступа раставу брака . . . а 66 посто је рекло да би поздравило кад би црква одобрила вештачко спречавање зачећа. Посебно у том погледу постоји међу америчким католицима дубока провалија између начина поступања и црквених норми. Многи католички брачни парови примењују вештачка средства за спречавање зачећа, не осећајући код тога посебан осећај кривице“.

Слично гледиште према црквеном моралу влада и у земљама са претежно католичким становништвом. Из Шпаније стиже извештај да је тамо у 1982. години продано ништа мање него 47 605 паковања средстава за спречавање зачећа. У католичким земљама се већ дуго врше побачаји. Пукотине су видљиве чак у Ирској, једној строго католичкој земљи. Џон Вејл пише: „Бискупи Ирске признају да сада сваке године више од 2 200 Иркиња путује у Енглеску, да би извршиле побачај. Слути се да је та мрачна бројка много већа“.

Једно даљње питање које потреса многе католике је растава брака. Црква је одбија и у својим говорима папа Јован Павле II, је дао јасно до знања да остаје при томе. Ипак, црква признаје понекад поништење брака, што је скуп и дуготрајан процес. Аутор Џон Вејл извештава о ситуацији у САД: „Према речима Едварда Мек Карти—а из Миами—а готово не постоји сумња да је ’растава брака главни проблем с којим се суочавамо’“. Зашто неки врховни пастири не признају радо строге црквене норме, у вези с том ствари? „Јасно им је да не би постигли своје циљеве ни у погледу душобрижништва, нити обзиром на пораст броја католика, када не би били попустљиви у тој ствари. Зато издају сваке године 30 000 поништења брака, у којима објашњавају да пропали брак у ствари никада није ни постојао . . . То је нека врста законског успостављања равнотеже, признаје један свештеник из Чикага“.

Пре кратког времена је у САД неки кардинал служио мису за растављене и оне који живе раздвојено. Њујорк Тајмс је с тим у вези јавио: „По први пут. . . је један кардинал држао мису за растављене католике и оне који живе раздвојено“. Такође је познато да врховни пастири допуштају растављенима и поново ожењенима узимање сакрамента. Зато се не треба чудити што папа креће на путовања, да би позвао своје људе на ред.

Да ли политика раздваја цркву?

Иако говорници Ватикана стално наглашавају како је сврха папиних путовања ,,пасторалне“ нарави, многи коментатори виде то другачије. У књизи Д мен ху лидс д Чеч, читамо о папиним путовањима: „Иако се увек изнова изричито објашњава да су папина путовања ходочасничке нарави или пасторалне посете, свако од тих путовања укључује бављење неким политичким проблемом“.

Дакле, зашто су та путовања толико потребна? Јер је католички клер раздељен обзиром на политичка и социјална питања. Изричити пример тога је папино путовање Средњом Америком. Један новинар пише у свом чланку о том папином путовању следеће: ,,Политика и религија су на папиним путовањима, одељене једна од друге“. О томе јасно сведочи папина посета Никарагви, где католички свештеници заузимају важне државничке положаје. Али, истовремено према писању Њујорк Тајмс—а, надбискуп Манагве (главни град Никарагве) „оштро критикује владу“. Није ли то раздељена црква?

У споменутом чланку се извештава да је главни циљ папиног путовања Средњом Америком био „ојачати католичку цркву . . . против напада изнутра, што значи од стране лево оријентисаних свештеника и сестара“. Монолитна и самоодржива грађевина католичке цркве указује на пукотину, а папа покушава сада путујући разним земљама да затвори ту пукотину, слично пословном, низоземском младићу, који је својим рукама желео да задржи насип.

Напад на црквене науке

Даљње пукотине у грађевини цркве настале су када су теолози и свештеници почели да сумњају у основне црквене науке. Никакво чудо да је бенедиктански отац Патрик Гранфилд означио папине задатке у очувању јединства вере, силно великим „јер теолози воде опсежне расправе о готово свакој традиционалној верској и моралној науци. Реч је о питањима као што су полни морал, спречавање зачећа, побачај, растава брака и поновно склапање брака, затим целибат и свештеничка служба за жене“.

Године 1971. када је папа био само кардинал Војтила, указивао је он на то, да су неки теолози посејали сумњу, доводећи у питање основне науке, као што су тројство, нарав Христа, његова присутност у еухаристији, и недељивост брака. Други пак, на пример швајцарски теолог Ханс Кинг довео је у питање догму о непогрешивости папе, утврђену још у 19. веку.

Католичку цркву муче свађе и сумње. Спектар мишљења њихових свештеника у религиозним питањима обухвата све, од либералних и прогресивних до заосталих, а на подручју политике од атеистичких до фашистичких. Да додамо к томе и чињеницу, како је све мањи број младих људи који желе да постану свештеници, или да ступе у неки манастир што је довело до акутног смањења свештеника и калуђерица. Осим тога, у католичким земљама као што су Италија, Француска и Шпанија постоји не мали број атеистичког становништва.

Дакле, не треба се чудити да папа одлази на путовања и да мора да гледа на десно. Коју вест доноси папа народима на својим путовањима? Коју наду посредује свету?: У последњем чланку ове серије одговорићемо на ова питања.

[Слика на 7. страни]

Папа посматра кроз лупу гледиште католика према растави брака, спречавању зачећа и побачају