Папа — зашто је тако популаран?

ПРИЛИКОМ посете Шпанији папа Јован Павле II, изазвао је буру поклика, одушевљења и заноса. . . . Многи су рекли, . . . да је посета Јована Павла II, повукла све рекорде у земљи“. (АБЦ, мадридске дневне новине).

Популарност папе могла би се, наравно, врло једноставно објаснити: Он је духовни поглавар више од 600 милиона католика у целом свету, зато му је у скоро свакој земљи где има католика, осигуран велики број слушалаца. Али, то би било превелико поједностављење феномена. Чиме онда објаснити папину популарност у овом тренутку историје?

„Он не пропушта ниједну прилику да привуче пажњу“

Можда делимично тиме што је у младим годинама био глумац. Лорд Лонгфорд пише у ’својој овлашћеној биографији папе Јована Павла II, „Његови школски другови најбоље се сећају његове глумачке активности. Приликом једне посете рекао је неки директор Позоришта: ’Ти ћеш једном постати велики глумац’.“ У биографији читамо даље „Нема сумње, умеће изговарања речи од младости је прожимало и надахњивало Карола Војтилу (право папино име)“.

Како то делује на контакт с масама људи? Лорд Лонгфорд наставља: „То се коначно и показало у задивљујућем утицају, који је он као папа, служећи се различитим језицима, извршио на небројене милионе широм света“. Андре М. Грили, један амерички језуит пише: „Првих шест недеља свог понтификата он је свладао перфектним знањем професионалног глумца и политичара. Преостаје нам само да се дивимо његовим беспрекорно изведеним наступима“.

Овај папа зна како треба апеловати на осећаје маса, да би их придобио. Када је на пример, једном говорио у Риму маси од 200 000 људи, а „један му је мали дечак дотрчао у сусрет са цвећем, хтео је неки нервозни високи црквени достојанственик да заустави то дете. Али, папа се сагнуо и подигао дечака на руке“. Грили додаје: ,, ’Види се’, рече ми неко, ’да је примао поуку из глуме. Он не пропушта ниједну прилику да привуче пажњу’.“ Језуит Грили је потврдио: „Да, заиста је тако“.

Супер спектакл, највећа приредба свих времена

Један даљњи разлог папиног успеха је његов талент у опхођењу с мноштвом људи. У једном чланку часописа Њусвик, речено је за папу да, је „талентован глумац, који се зна опходити с масом људи, попут уметника на позорници, који осваја своју публику“. Као пример за то може послужити његов боравак у Мексику 1979. године. У књизи Д Мен Ху Лидс Д Чеч извештава да га је на аеродрому дочекао један велики Мариахи — бендa, који је свирао Чиелито Линдо, омиљену мексичку народну песму, . . . Био је то клише (уобичајени образац), али се нико није узбуђивао ради тога. Та је папина посета требала да постане супер спектакл највећа приредба свих времена. Осећај Јована Павла II за спектакуларним, дорастао је истом осећају домаћина. Он је достојанствено ступио на стазу, затим је клекнуо на тло, да би пољубио мексичку земљу (То је већ постало традиционалан гест, који никада не промаши своје деловање).

А како то утиче на масе широм света, одговарајуће је описао католички аутор Питер Хеблетвеит: „Коју вест им је доносио тај очаравајући нови папа? Усред одушевљења, које је код маса изазивао Јован Павле II, на својим путовањима, људи су једноставно заборављали шта је заправо рекао, или нису уопште марили за то. Могао је рећи било шта, не изазивајући спотицање, зато што је био нов у свом понтификату и зато што је зрачио грациозношћу, одвраћајући тако људе од онога што је у стварности говорио“. Да, док су се масе људи одушевљавале спектаклом, промакао им је смисао онога што је папа јасно рекао у свом говору. За неке напредне католике његове су проповеди тешко сварљиве, превише корените и застареле.

Сарадник државника и политичара

Осим тога, живимо у времену у којем су људи упућени на то да имају идоле, или да су сами себи идоли, што је даљњи разлог папине популарности. Широм света људи имају своје телевизијске и филмске звезде, своје јунаке спорта и политичке месије. Зашто да онда не постоји и религиозни идол? Кад некатолици имају свог Били Грахама или свог Сен Мајанг Мјуна, зашто онда католици не би имали свог Јована Павла II? Ако неко мисли да је то претерано, нека обрати пажњу ономе што пише католички аутор Хеблетвеит у својој књизи Д Јер ов три Поупс: „Кад се изабере нови папа, почиње процес митологизирања, који је тешко задржати. Објављују се извештаји о његовом ранијем животу, да би се показало, како је он већ одавно био одређен за положај на који је сада дошао. Он постаје преко ноћи широм света позната личност, партнер у разговорима са државницима и политичарима, као и са свим могућим црквеним вођама“.

То другим речима значи следеће: Папа се појављује на позорници ради сталних контаката и сталног комуницирања с „Државницима и политичарима“. Постаје опште позната телевизијска личност. А пошто је врховни поглавар једне световне државе — државе Ватикан, примају га са свим почастима државне вође и политичари, чак у комунистичким државама. „Иако је држава Ватикан, мини држава, утицајнија је од талијанске државе“, читамо у Енсајклопијдиа Бритеник.

И неки други чиниоци много су допринели популарности садашњег папе. Католички уредник Роване Паское даје следеће упориште: „Иако, или можда зато што папа не располаже војном силом, може бити означен за светског вођу. У веку политичких патуљака он је преузео морално водство у свету“. То даје да се наслути да су светски политичари у моралном погледу тако незнатног формата, да папа у поређењу с њима изгледа као џин.

Папа, политика и Пољска

Осим тога, папа је толико омиљен у народу зато што он апелује на националистичке осећаје, те се залаже за политичке и социјалне теме. Он је већ испијао здравице с различитим владама и политичким вођама. Зато је очигледно противречност кад захтева од свог Клера да се уздржи од политичких сукоба, док у властитим редовима расправља о политичким спорним питањима.

О папиној посети Филипинима извештава Лорд Лонгфорд: „Он је тамо упозорио према држави непријатељски расположено крило цркве, да се не меша у политику, рекавши: „Ви нисте социјалне или политичке вође, нити сте представници неке светске силе, него сте свештеници и духовни људи“. Тиме их је подсетио на њихову улогу у друштву. У свом говору одржаном на бискупској конференцији у Бразилу, рекао је да се црква може прикључити револуционарним социјалним реформама, али да не може одобравати политичка насиља. Путујући 13 дана Бразилијом, папа је како то извештава Лонгфорд „позвао сиромашне да учине све што је у њиховој моћи, како би стекли сва државом засигурана права. Према писању листа Д Јуневерс његова је посета била ’оптужба упућена бразилској влади, наиме да је постала кажњива немарна’“.

Један пример папине политичке моћи је његова најновија посета Пољској, која је према извештајима штампе била изванредно брижљиво планирана у циљу решавања критичних политичких и привредних проблема Пољске.

Вилием Сафир је писао у Њујорк Тајмс—у: „Црква и држава су се тајно споразумеле, и политички благослов до којег је од Москве изабраном пољском вођи толико стало, био је удељен. . . . Да би се могла одржати, црква мора понекад склопити уговор и с тоталитарним режимом“.

Постоје и даљни докази да је папа путовао у Пољску из политичких мотива. Председник Реган је интервјуисао кардинала Крола из Филаделфије, који је пратио папу на његовом путу у Пољску. Шта је председник желео да зна? „Реган је желео да сазна од кардинала како он просуђује ситуацију у Пољској након папине посете с њеним строго политичким последицама“.Ко би могао порицати да на папиним путовањима политика не игра одређену улогу, што такође доприноси томе да папа придобија за себе масе, ако не увек и власти?

Корисно је да се разуме зашто је папа тако популаран, али још је важније питање: Зашто су његова путовања постала баш сада толико потребна? Коју вест он доноси? Колико је делотворна? У следећим чланцима ћемо одговорити на та питања.

[Фуснота]

[Слика на 5. страни]

’Папа постаје саговорник државника и политичара’