Једанаест година у потрази за правим благом

БЕЈРУТ, Либан. Тај град је већини људи познат из новинских чланака, као место потресано грађанским ратом. Али, ту је мој дом. Некако у време када је успламтела мржња мојих земљака, а моја домовина постала бојно поље, устукнула је моја мржња пред миром, који је много драгоценији од било каквог блага на Земљи. Да вам испричам како је дошло до тога.

Рођен сам 1949. године у Бејруту као најмлађе од седморо деце у родитеља Арапа. Још као дете безусловно сам се желео приближити Богу. Али, нико у мојој породици није био религиозан, иако су сви тврдили да су хришћани. Врло ретко је ко од њих ишао у цркву, зато сам увек ишао сам.

Често сам се клечећи, очију пуних суза, молио пред сликом Исуса или девице Марије. Молио сам да бих упознао истину. Сваки пут када бих прошао поред неке цркве, прекрстио сам се. Желео сам да се допаднем Богу, а кад сам порастао мислио сам да бих то могао најбоље да учиним као свештеник.

Године 1962. — у старости од 13 година — конкурисао сам за звање свештеника. Пратила ме мајка. Пењали смо се многим степеницама главне управне зграде грчко—ортодоксне цркве у Бејруту, до канцеларије патријарха. Када сам му објаснио да желим да постанем свештеник, само ме је упитао: „Имаш ли добар глас?“„Да“, одговорио сам. Уверивши се у то, рекао је: „Примљен си“. Какве ли среће — служити Богу као свештеник! Учинило ми се као да сам добио неко благо.

Да ли је то било право благо?

Када смо излазили, нека жена која је радила у главном седишту цркве, рекла је нешто, што ме збунило: „Не иди у свештенике“, опоменула ме. „Још ћеш више грешити.“ Шта је тиме мислила? Нисам разумео. Али, након тога, кроз три године школовања за свештеника, често сам се сетио тих речи и разумео их. Зашто? Због ствари које сам видео.

Либански свештеници су били умешани у политику; подупирали су једну партију, супротстављајући се другој. Познавао сам свештеника који је носио пиштољ сакривен под службеном мантијом. Сматрао сам неисправним да свештеник тако спремно суделује у рату. Питао сам се: „Да ли би тако поступао Исус и његови апостоли?“

Осим тога, свештеници су били лакоми за новац. Видео сам како се боре за прилоге и проклињу један другога. Обично су говорили: „То је моје“. Гледао сам како имају пријатељице, па кад је неки свештеник служио мису, долазила му је пријатељица. Многи су знали да је грех то што раде. Када сам једном приметио како је дошла свештеникова пријатељица и одгурнула неку старицу, да би она добила место уз свештеника, почео сам да га мрзим. Али, још увек сам мислио, да је црква у праву, а да су зли само свештеници.

Након три године прекинуо сам школовање, али сам и даље остао активан у цркви. Посећивао сам је редовно и певао у црквеном хору. Моји циљеви су се променили, главно занимање усмерио сам ка спорту, пре свега кошарци. Осим тога, током школских празника радио сам у радионици свог старијег брата, изучивши тако и занат. Обзиром да нам је отац умро, брат старији од мене 20 година био ми је као отац.

Састанак са Сведоцима

Црквена општина којој сам припадао, била је јако непријатељски расположена према Јеврејима, а учили су нас да мрзимо и Јеховине сведоке. Рекли су нам да су ционисти, и да су против Христа. О да, они су употребљавали Христово име, али мислио сам да то раде само наизглед. Када би неко само споменуо реч „Јехова“, побеснео сам и припремио се за борбу. Организовали смо младе људе да прате Сведоке по кућама, да им досађују и гађају их камењем.

Једног дана када сам након кошаркашког тренинга свратио до своје сестре, први пут сам се лично срео са Сведоцима, који су разговарали у њеној кући. Код Арапа је обичај да буду уљудни са посетиоцима који дођу у њихов дом, па је тако било и овога пута. Када су Сведоци постављали питања на која нисам знао да одговорим, рекао сам: „Дођите други пут, а ја ћу довести свештеника“.

Састали смо се следеће недеље. Видео сам да се свештеник не сналази у Библији — није се могао бранити. Када су Сведоци објаснили да не зовемо ниједног духовног вођу „оцем“, он је једноставно рекао: „То је у реду. Не зовите ме више оцем“. (Матеј 23:9). Па иако се није сналазио у Библији, он је још увек био мој свештеник. Зато сам заповедио Сведоцима: „Не долазите ми никада више, јер ћу вам пребити кости“. Тако сам стварно и мислио.

Слава спортисте

У међувремену сам нарастао преко 1,80 м, што је за Арапе прилично пуно. Кошарка је била мој живот. Годинама сам тренирао по пет сати дневно. Желео сам да постанем најбољи. 1971 постао сам познат у целој земљи. Те године сам био изабран у национални тим, који је заступао Либан на међународним такмичењима у Саудијској Арабији.

Следеће године стекао сам још веће признање и био сам изабран за капетана екипе, која се састојала од најбољих играча у целом Либану. Играо сам у одбрани и увежбавао игру тима. Путовали смо у Ирак на турнир свих арапских земаља и замало победили. Били смо на другом месту, иза Ирака. Године 1973. поново сам изабран у најбољу екипу Либана.

Постигао сам циљ — постао сам најбољи кошаркаш у најмању руку у Либану. Људи су ме препознавали. Био сам чувен, девојке би ме салетале у гомилама. Али, све то није донело срећу којој сам се надао. То није било право благо.

Поново сусрет са Сведоцима

У рано пролеће године 1973. започео је мој најбољи пријатељ, клубски друг и звезда екипе, да проучава Библију са Јеховиним сведоцима. Чим сам то сазнао посетио сам га и рекао му; „Сами, ти људи ти могу штетити, не склапај с њима пријатељство.“ Тада сам у бесу проклео Јеховино име.

„Не! Не, Јосипе, не говори тако“, прекорио ме је. „Разговарај са Сведоцима“.

„У реду“, рекао сам. „Али, ако ти докажем да они не поседују истину из Библије, да ли ћеш престати да проучаваш с њима?“

„Добро, али ако се установи да имају истину“, одвратио је „Да ли ћеш тада постати Јеховин сведок?„

Сагласио сам се.

Нас петоро били смо добри пријатељи. Обавестио сам осталу тројицу, па смо сви заједно кренули ка нашем свештенику. ’Молимо вас, пођите с нама и разговарајте са Сведоцима’, замолили смо га. Али, он није желео да пође с нама, зато су моји пријатељи рекли. „Ако не иде свештеник, не идемо ни ми.“ Али, ја сам обећао Самију да ћу доћи и морао сам да одржим реч.

У договорено време сакупило се у Самијевом дому око дванаест сведока. Били су врло љубазни, али ја нисам желео да будем такав. „Хајде, да почнемо са дискусијом!“ заповедио сам. Сведок који је водио дискусију, позвао ме је да започнем. „Сиријски бог Ел је прави бог“, рекао сам. „Јехова је јеврејски Бог, он је убица“.

Сведок се није свађао, него је једноставно упитао:

„Верујете ли у целу Библију?“

„Да“, одговорио сам.

Тада ме замолио да отворим Псалам 83:18. Прочитавши ставак, остао сам запрепашћен. Било ми је као да ме неко ударио шаком. Никада нисам видео у Библији име „Јехова“. Тамо пише: „И нека знаду да си ти, којему је име Јехова, једини највиши над свом Земљом“. А како сам само често проклињао то име!

Сведок ме замолио да пронађем још један библијски ставак. (Божје име Јехова појављује се око 20 пута у арапској Библији). Тада сам рекао; „Не. Ако не верујем том ставку, тада не верујем ни целој Библији. Један ставак је довољан“.

„Добро. Желео бих још да разговарам“, предложио сам. „Али, нешто вам морам рећи: Ако сте ви заиста ученици Исуса Христа — прави ученици — тада ћу постати Јеховин сведок. Али, ако нисте, ако сте ционисти, све ћу вас поубијати“.

„Добро“, гласио је одговор. „Ако утврдите да смо ционисти, слободно нас убијете.“

Тога дана сам почео да читам Библију — што раније нисам никада радио. За три месеца сам је целу прочитао, проучавајући истовремено са Јеховиним сведоцима књигу Истина која води до вечног живота. Спознање о Богу и његовом Царству представљало је за мене нешто драгоцено. Било је тачно онако, како је Исус рекао: „Још је царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човјек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно“(Мат. 13:44). Желео сам да научим како могу да постанем земаљски поданик Царства. Али, није ми било лако да дам томе предност испред свега другога.

Све продати за благо

Дубоко у својој унутрашњости био сам раздељен. Још увек сам волео кошарку. Често су ме многе девојке позивале да излазим с њима. „Радовати се животу“ у њиховом друштву силно ме привлачило. Моји су рођаци подупирали тај неморалан начин живота, јер су били против тога да се дружим са Сведоцима. Напустити све то за благо, учинило ми се превеликом жртвом, па сам зато прекинуо библијски студиј.

Баш некако у то време мој се брат јако задужио, изгубивши у игри. Напустио сам факултет и данима радио да бих му помогао да спасе радионицу. Сведоци су и даље разговарали са мном, како би развијали моје цењење, али све је било узалуд. Ипак, након отприлике шест месеци, упитао сам се: ’Јосипе, шта се то догађа с тобом? Па ти знаш да Сведоци имају истину’.

Било је нужно потребно да предузмем неке промене. Хоћу ли бити у стању да учиним то? Да бих доказао своју одлучност, одбацио сам први пут цигарету. Пошао сам до телефона и позвао Фадија, сведока који је са мном проучавао. ’Ти си одговоран за моју крв, рекао сам му. Мораш проучавати са мном’.

„Мислиш ли озбиљно? Дођи, и вечерас ћемо почети изнова“, одговорио је. Било је то у децембру 1973.

Убрзо сам почео да посећујем скупштинске састанке, али сваки пут сам повео са собом другу пријатељицу. Када је која од њих желела да има односе са мном, објаснио сам: „Не, то не радим више.“ Обзиром да ниједна од мојих пријатељица није прихватила истину, коначно сам у потпуности престао да се дружим са њима.

Мој тренер у кошарци био је јако љут. Утрошио је године у то да учини од мене великог играча, били смо најбољи тим у Либану. А сада сам одједном прекинуо са свиме. Одлучио сам се за право благо. 24. августа 1974. крстио сам се, симболизујући тако своје предање. Желео сам да служим Богу.

Следеће године оженио сам Кети, која је деловала као општи пионир (пуновремени слуга Јеховиних сведока). Године 1976. био сам именован за старешину у хришћанској скупштини. Некако у исто време купио сам радионицу за галванизацију; била је то иста врста радионице, какву је имао мој брат. Једини радници били су Сведоци — њих петорица. Обично сам затварао радионицу око 16 часова, након чега сам суделовао са својом супругом у служби проповедања до 23 часа. Водили смо месечно 20 библијских студија. Али, осећао сам се растргнутим између та два посла. Зато сам у фебруару 1978. продао радионицу и прихватио специјалну пионирску службу. Каквог ли благослова! Следећег месеца је бомба однела у ваздух ту радионицу. Да је нисам пре продао, она би за мене била сада практично безвредна.

Благо које је вредно сваке жртве

Служба нашем љубазном Оцу Јехови и интересима његовог Царства донела ми је право задовољство, и то упркос опасностима које вребају у служби Божјој са свих страна у тој ратом измученој земљи. У првој години грађанског рата, који је започео 1975. било је убијено 15 000 до 20 000 људи, а отада су умрле даљње десетине хиљада. Обзиром да Либан има само око три милиона становника, то је у бројчаном односу тако, као да би САД у неком рату изгубиле много милиона својих грађана. У служби смо често изложени удару граната и бомби.

Године 1980. био сам именован за покрајинског надгледника за Бејрут, где сам посећивао скупштине да би их духовно јачао. Током две ипо године суделовања у тој служби нисмо изоставили посету ни једној скупштини, иако је понекад падала киша више од хиљаду граната и бомби у минути. Због посебно жестоких борби на подручју једне скупштине било је неизвесно, да ли је препоручљиво да се посети та скупштина. Неки су се питали: „Да ли ће уопште ко доћи на састанак под таквим условима?“. Саветовали су нам да одемо тамо. Скупштина броји 45 објавитеља и упркос јаким борбама, свих 45 је дошло на састанак.

Док се одржавају састанци напољу често експлодирају бомбе, а ми у служби савијамо главе пред мецима, сакривајући се попут војника. Ипак, настављамо са проповедањем, мислећи, ако треба да умремо, онда је најбоље да то буде у служби Божјој. Једном смо учинили све припреме да кренемо у службу, али је артиљеријска ватра била тако јака да смо три сата нас десеторо морали да чекамо у једном уском трему да престане бомбардовање. Певали смо краљевске песме и објашњавали нека библијска питања.

Неком другом приликом радио сам од куће до куће с једним деветогодишњим дечаком, који је први пут био у служби. Разговарали смо с неким човеком, који је био умешан у рат. Прислонио ми је пушку на чело и рекао да ће ме убити. Помолио сам се Јехови за помоћ. Тада сам му рекао: „Ако ме убијете, врло вероватно ће вас моји рођаци који нису Јеховини сведоци, потражити и убити“. Пустио нас је, а ми смо наставили са проповедањем од куће до куће. Дечак је показао праву хришћанску неустрашивост.

Често смо осетили Јеховину заштиту. На пример, једног су дана борци запленили кућу, која нам је служила за одржавање скупштинских састанака. Неки су се можда питали: „Зашто је Јехова то дозволио?“ Следећег понедељка, у време када се обично одржавао скупштинске састанак, избиле су у тој улици жестоке борбе. Борци су дошли тачно до куће, у којој се требао одржати наш састанак. Зграда је била изрешетана ударцима метака и прилично је сигурно да би смртно страдали многи сведоци. Кућу су заузели борци, друге партије, и касније сам преговарао са њима, да бисмо је добили назад за одржавање скупштинских састанака.

Након што сам више од две године служио као покрајински надгледник у том ратном разореном граду, био сам у марту 1983. позван у Њујорк у централу Јеховиних сведока, да бих тамо стекао посебно образовање. Месеци које смо Кети и ја тамо провели, били су врхунац у нашем животу. Сада, кад смо се вратили кући у Либан, одлучнији смо него икада раније, да доказујемо својом службом да је Божје Царство за нас драгоценије од свега другога — право благо.

[Истакнути текст на 25. страни]

Организовали смо младе људе да узнемиравају и нападају Сведоке