Моја дуга, тешка борба да пронађем праву веру

Увек сам се плашила да ћу ићи у пакао, знала сам да нисам толико добра да бих ишла на небо. Мислила сам да ћу имати ту срећу да одем у чистилиште, па сам се зато горљиво молила и палила свеће да бих избегла да завршим у паклу.

ДОК су гуме мог аутомобила клизиле и посклизавале по леденим путевима једног планинског превоја у Орегону, у САД, питала сам се у шта сам то упала. Ово је било моје прво искуство да возим по снегу, и ево била сам усред снежне мећаве на непознатим путевима, с врлетним кланцима с обе стране, једва видећи нешто испред хаубе. Знала сам да је све готово, па сам се молила Богу да сачува мог сапутника и мене и да ћу му се одужити тако што ћу се вратити цркви.

Па, некако смо се извукле и ја сам одржала свој завет да ћу се вратити цркви. Пронашла сам локалну цркву у Сиетлу тако што сам погледала у именик и отишла сам следеће недеље. Имала сам исто празно осећање које сам доживела и раније. Та црква је наглашавала исту ствар као и моја ранија црква, новац. Три пута су проносили тас! Сећам се како сам говорила Богу да морам пронаћи неки други начин да га обожавам.

Као дете, одгајана сам као строги католик у војничком дому. Ишла сам у католичку школу. Сећам се како сам била на часу катехизма и да сам питала часну сестру: „Зашто никада не користимо Библију?“ Речено ми је да сам слаба у вери, а моје родитеље су више пута обавештавали о мојој слабости.

Одгајана сам са сталним страхом од Бога. Имала сам нејасну представу о њему. Он је био Бог који је заслуживао да се обожава али те мучио ако га ниси обожавао исправно. Кад сам имала 17 година, рекла сам родитељима да више нећу ићи у цркву. Свугде сам се осећала ближе Богу него у цркви. Имала сам обичај да шетам плажом и ако ме је нешто мучило, причала бих Богу о томе. Извињавала сам му се што разговарам с њим без службе свештеника, обавештавајући га да му једноставно морам рећи шта ми је на уму. Такође сам се разочарала због свега што сам видела да се догађа у свету. Била је то хипи ера и моји пријатељи су се упуштали у сведопустив секс и дрогу. Видела сам жалосне последице нежељених трудноћа, абортуса, превеликих доза дроге — нисам желела да имам ништа с тим!

Потрага почиње

Беки, једна блиска пријатељица, и ја одлучиле смо да напустимо колеџ у потрази за нечим бољим. Морало је да буде нешто боље! Решиле смо да посетимо њену мајку у држави Вашингтон. Рекла сам родитељима да морам отићи, да покушам да се ослободим проблема који су ме мучили. Тада смо упале у снежну олују у Орегону. Кад сам те недеље с гнушањем напустила цркву у Сиетлу, отишла сам кући и разговарала с Бекином мајком, Едном, о својим осећањима. Рекла ми је да зна некога ко би могао да одговори на моја питања. Назвала је Јеховине сведоке у Дворани Краљевства.

Сећам се како сам их чекала да дођу. Прошла су три дана. Али, кад су дошли помислила сам да су они људи који делују најхришћанскије од свих људи које сам икада видела у свом животу. Били су то Кларенс и Едит Моније. Кларенс је био дипломац Библијске школе Гилеад Куле стражаре и очито је био веома добро упућен у Писмо. Одмах сам била импресионирана кад су објаснили да Бог има име — Јехова. Осећала сам се као да се у мојој глави упалило светло. Први студиј је трајао три сата, и они су се вратили након два дана за још један студиј.

Била сам тако одушевљена. Ускоро сам телефонирала својим родитељима и рекла им да сам пронашла истину. Рекла сам им да Бог има име, Јехова, и да Јеховини сведоци научавају истину из Библије. Знала сам да никада нису чули за Јеховине сведоке и да ће бити исто тако одушевљени да сазнају оно што сам ја сазнала. Међутим, они су чули за Јеховине сведоке и били су прилично узнемирени. Дошли су да ме врате у Калифорнију.

Кад сам дошла кући, знала сам да одмах морам да ступим у везу са скупштином. Пронашла сам Дворану Краљевства, отишла на следећи састанак и села. Једна сестра ме погледала и насмешила се, па сам је питала да ли би проучавала са мном. Она је скоро пала са столице и брзо је пристала. Била сам тако радосна што сам се вратила скупштини јер сам почела да осећам да сам одсечена. Било ми је потребно дружење (Јеврејима 10:24, 25).

Почиње прогонство од породице

Моји родитељи су се још увек веома противили мојој новој религији и послали су ме психијатру. Кад су родитељи тражили резултат, он им је рекао да се буним. Рекла сам им да се не буним. Било је то први пут у животу да сам пронашла нешто што ми је пружило одговоре, што ми је пружило разлог да живим.

Кад сам након тога отишла у Дворану Краљевства, родитељи су били веома љути. Рекли су ми да могу ићи на који год хоћу колеџ, да могу учити за шта год хоћу, и они ће то плаћати, али да не смем да имам никакве везе с Јеховиним сведоцима. Оно што ми је посебно отежало да истрајем била је љубав коју сам имала према својој породици. Једног посебно непријатног дана мајка ми је рекла да би више волела да види да сам проститутка него Јеховин сведок. Могу да будем било шта, само не Јеховин сведок. Родитељи су ми рекли да морам да напустим кућу. Сетила сам се Псалма 27:10: „Јер ме и отац и мати моја оставише, али ће ме Господ прихватити!“ Једна сестра из скупштине имала је празну кућу и допустила ми је да се уселим.

У Дворани Краљевства сам срела једну сестру која је, попут мене, била сасвим нова у истини. Звала се Крис Кемп, и постале смо веома блиске пријатељице и почеле смо да живимо у истој кући. Крстиле смо се 18. јула 1969, на стадиону Доџер у Лос Анђелесу.

На скупштинским састанцима смо посматрале једну пуновремену пионирку, Дану Волф. Била је веома духовна. Сазнале смо да јој је потребан стан, па смо добиле предивну цимерку.

Сећам се своје прве тачке на састанку. Имала сам један приказ и више пута сам га вежбала. Био је то приказ о презентацији једне књиге и знала сам га напамет. Међутим, у задњи час сам га исписала и гурнула у џеп. Попела сам се на подијум и изгубила се. Рекла сам: „Здраво ... здраво ... здраво.“ Рекла сам здраво око пет пута. Нисам ничег могла да се сетим. Онда сам погледала у публику и рекла: „Обично ово не радим на вратима.“ Затим сам извукла своју згужвану белешку и прочитала од речи до речи оно што сам желела да кажем. Кад је било готово, отишла сам до свог седишта и заплакала.

Брат који ме је замолио да одржим ту тачку питао је публику: „Шта смо научили из ове презентације?“ Дворана је била нема. Онда сам ја устала, окренула се публици и рекла: „Како су могли нешто да науче? Била сам ужасна! Наравно да нису ништа научили!“ и села и наставила да плачем. Знам да су моје тачке сада мало боље — не би ни могле да буду горе.

Недуго након тога, Дана је почела да прича о томе како жели да пронађе некога ко би се преселио тамо где је потреба већа и пионирио с њом. Те ноћи Крис и ја смо отишле у нашу собу и разговарале о томе. Дошле смо следећег дана и питале Дану: „Шта је с нама?“ Дана није могла да дође к себи. Биле смо нове; још нисмо биле довољно дуго крштене да будемо општи пионири! Уопште нисмо биле међу онима о којима је она размишљала као о партнерима. Али, ипак је писала Watchtower Societyju и они су нам свема трима дали доделу у Мидлзброу, у Кентакију.

Неуспех противљења породице

Паковале смо своје ствари да кренемо кад су ме родитељи назвали да ми кажу да нећу моћи да извезем своја кола из државе Калифорнија. Они су били жиранти за мој ауто и рекли су да ће назвати полицију ако покушам да извезем ауто из државе. Онда смо одлучиле да узмемо аутобус. На опроштајној забави за нас, један брат кога сам једном упознала пришао је и рекао: „Чуо сам да дугујеш 3 000 долара за своја кола.“ Рекла сам да. Рекао је да жели да то отплати. Рекла сам да му то не могу дозволити. Договорио је да се састанем с браћом из наше скупштине. Рекли су: „Ако он то жели, пусти га нека уради. Немој се борити против Јеховиног духа.“ Тако је аутомобил био отплаћен. Родитељи су били веома узнемирени а ипак зачуђени како би то неко могао да уради. Следећег дана смо кренуле за Кентаки.

Кад смо стигле у Мидлзбро, добиле смо на коришћење један стан иза једне старе Дворане Краљевства. Није било изолације. Зими је било веома хладно. Чак је и лети било хладно, али биле смо срећне што то имамо јер нисмо могле ништа да изнајмимо. Имале смо само једну малу грејалицу. Зими смо се облачиле у брдо одеће, чак и кад смо ишле на спавање. Понекад би ујутру на целом поду био слој леда, а наше чарапе би се залепиле за њега. У купатилу смо увек имале један чекић да разбијемо лед на води у легену јер би се вода скроз замрзла преко ноћи.

Крис и ја смо биле пуновремене слуге само пет месеци, али већ смо водиле доста добрих библијских студија, и било је узбудљиво бити тамо. Биле смо тако срећне што смо све у просеку имале више од 150 сати месечно током тих првих неколико месеци пионирења. Дана је хтела да у лето буде привремени специјални пионир па је одлучила да оде до централе Сведока у Њујорку. Никада нисмо биле тамо, па смо одлучиле да отпутујемо с њом. Док смо биле тамо, Дана је отишла у Одељење за службу, а и ми смо пошле с њом. На наше изненађење све три смо биле додељене да будемо специјални пуновремени пионири.

Мој отац крши своју реч, погрешно примењује цитате

Истог месеца кад сам почела са специјалном пионирском службом, Сотона је повећао своје напоре да ме исцрпи. Добила сам спецификован рачун од банке у коме се наводи да морам почети да отплаћујем 32,80 долара месечно за своје школовање у колеџу. То је дошло из ведра неба, јер су ми родитељи увек говорили да ће они плаћати моје школовање у колеџу ако будем имала одличан просек, што сам и радила. Писала сам оцу и замолила га да ме у тој ствари не гледа као Јеховиног сведока већ као своју кћерку. На љубазан начин сам га подсетила шта смо се договорили с обзиром на моје школовање, да ће он увек плаћати моје школовање ако будем имала оцене које он тражи. Замолила сам га да не ставља тај терет на мене јер би ми било врло тешко да то стално отплаћујем, пошто сам месечно добијала само 50 долара, од чега сам морала да живим. Ако бих месечно плаћала 32,80 долара, остало би ми само 17,20 долара да од тога живим.

Мој отац је одговорио с једним библијским стихом у писму. Написао је: „Пошто увек користиш Библију, шта је с овим стихом: ’Ко не ради, нека и не једе.‘ Ти не користиш своје школовање ни за шта корисно, и зато мораш то да отплаћујеш банци“ (2. Солуњанима 3:10).

Кад сам добила ту кратку, отреситу поруку, то ме је веома погодило. Ушла сам у своја кола, отишла негде сама и плакала јер нисам знала шта да радим. Онда сам престала да плачем и разљутила сам се. Схватила сам против мене нису моји родитељи већ Сотона. Развикала сам се на Сотону нека бежи од мене, да неће победити, да неће успети да учини да престанем са пионирењем.

Многе тешкоће, многи благослови

Пронашла сам посао са скраћеним радним временом од 20 часова седмично — 11 часова једног дана и 9 следећег дана — и наставила сам са специјалном пионирском службом. Брзо сам научила како да се користим продавницама половних ствари. Моја зимска гардероба била је четири сукње за долар. Мој зимски капут је коштао 1,50 долара. Рибала сам подове да бих могла купити један пар чизама од 20 долара. Сви смо морали да се боримо. Да бих покушала да уштедим новац, отворила сам штедни рачун. Понекад бих уложила 25 центи и затим то подигла за бензин. Мислим да су банковни благајници мрзели кад су ме видели да улазим. Коначно су затворили мој рачун — увек је на њему било тако мало новца. Стала бих на бензинској пумпи и наточила бензина за 25 центи. Након неког времена мислим да су радници уздахнули сваки пут кад бих се зауставила. Било је тренутака кад нисмо имале нимало новца за бензин. Много пута бисмо ушле у кола, знајући да имамо мало горива али знајући такође да имамо библијски студиј на који морамо отићи. Понекад кад бисмо отишле на пошту, у нашем сандучету бисмо пронашле долар од некога — тек толико да нам помогне да се извучемо. Кроз све невоље могле смо да видимо Јеховину руку у нашем животу. Било је то тако дирљиво.

Сећам се како смо сакупљале празне боце само да бисмо купиле марке за писма. Три месеца сам тако штедела за један пар ципела од 8 долара. Онда ми се десило нешто најинтимније. Била сам спала практично на два пара доњег веша. Молила сам се Јехови и рекла му да мислим да то и није нешто што је стварно подесно за молитву, али да не знам шта да радим. Две недеље касније, добила сам пакет у коме је било 17 пари доњег веша, комбинезон, блуза и друге ствари! Све то од некога с киме се нисам чула годину дана.

Један од главних проблема у том крају било је кријумчарење. Због својих илегалних поступака, људи су у извесним подручјима били веома затворени и сумњичави на странце. Упркос томе, имала сам много студија и коначно сам сама у служби на терену радила просечно 25 сати седмично. Никада се нисам осећала ближе Јехови него тада јер сам се морала потпуно ослањати на њега. Научиш да није важно оно што имаш већ твој однос с Јеховом. Научиш да те срећним не чине материјалне ствари; срећним те чини Јехова (Лука 12:15).

Добијам нову љубазну породицу

Истог месеца кад сам завршила отплаћивање свог рачуна за школовање у колеџу срела сам свог будућег мужа и најбољег пријатеља, Џефа Малонеа. Он је био у Бетелу, и годину дана касније ми смо се узели. Кад сам се удала за Џефа, не само да сам се удала за њега, већ сам добила и његову маму, сестру и ујака, које веома волим. Наша заједничка љубав према Јехови уједињује нас више од било које друге везе. Џеф и ја смо добили доделу у Јуниону, у Тенесију, као специјални пионири. Тамо смо били само четири месеца кад смо поднели молбу за Бетел и били смо примљени.

Напустили смо Бетел 1980, а наша кћерка, Меган, родила се касније те године. Наш син, Џ. Т., родио се 1983. Џеф и ја тренутно служимо као општи пионири са скупштином Форест Хил у Форт Ворту, у Тексасу.

Решили смо да учинимо све што је могуће да одгајамо своју децу да воле Јехову. Иако Џеф служи као старешина, он увек на прво место ставља духовне интересе наше породице. Држимо се предлога Заједнице у вези с редовним присуствовањем састанцима, читањем деци, учествовањем у служби на терену, разговарањем о дневном цитату и одлажењем на пројекте изградње Дворане Краљевства. Обоје бисмо често проводили више од сат времена стављајући нашу децу у кревет — певајући им песме, читајући им библијске приче, изговарајући молитве са сваким појединачно. Циљ наше породице јесте да сви заједно будемо у пуновременој служби. Једну ствар смо увек веома снажно осећали кроз године — држати се заједно као породица, обављати ствари као породица, како у послу тако и у игри.

Кад се осврнем за собом, могу потврдити да је Давид имао право кад је рекао: „Како ћу вратити Господу за сва добра што ми учини?“ (Псалам 116:12). Сотона није могао да учини ништа што Јехова није могао да поништи. Имам блиску, љубазну породицу с Џефом, Меган и Џ. Т., а сви смо уједињени у служењу Јехови; а поред тога, добила сам предивну светску породицу зато што сам део Јеховине организације. То је нешто за шта ћу бити вечно захвална. (Испричала Карен Малоне.)

[Слика на 15. страни]

Карен са својим мужем и двоје деце