Шећерна болест — како се може живети с њом

Кети је млада жена. Пази на своју дијету и своју тежину, много вежба и придржава се лекарских савета. Она себи, такође, сваког дана даје инекције инсулина. Кети је једна од много милиона људи који имају шећерну болест.

Упркос свих њених мера опрезности, Кети признаје: „Никада не могу рећи колики ће ми бити шећер у крви. Једно послеподне може бити 300. Следећи дан, у исто време може бити 50, и добићу инсулински напад.“ Недавно је добила заразну инфекцију и провела недеље у болници.

Меј је старија жена. Није пазила на своју дијету, те је као резултат тога добила 23 килограма изнад допуштене тежине. Изгубила је из вида чињеницу да јој се шећер у крви често креће око 300 и одбила је да узима инсулин. Она је ипак свакодневно узимала дијабетске таблете и изгледала да је незаинтересована за своју болест.

Премда се чини да није тако, ове две жене имају исту болест. Названа је диабетес мелитус. Зашто је постојала толика разлика између њих? И још значајније, шта су учиниле да олакшају себи живот са шећерном болешћу?

Шећерна болест — шта је то?

Као прво, треба да знамо шта је то шећерна болест. Кључни чинилац болести је у вези телесне производње инсулина, хормона који лучи гуштерача. Инсулин омогућује телу да одстрани шећер из крвотока, и да га доведе у ћелије где ће бити утрошен за енергију или за ускладиштење.

Међутим, ако тело не производи довољно инсулина, само ће се мало шећера у ћелијама претворити у енергију и ускладиштити. Уместо тога шећер ће у крви нарасти на висок ниво и проузроковаће проблеме. Једноставно речено, то је шећерна болест. Постоје два главна облика, као што је показано у случајевима Кети и Меј.

У случају Кети, болест је названа диабетес мелитус изазвана зависношћу од инсулина, или тип I шећерне болести. Проблем овде лежи у немогућности гуштераче да производи инсулин. Постоје најновији докази да се тај тип шећерне болести може изазвати, барем понекад, вирусним инфекцијама. Особа с тим типом се обично разболи у млађем добу (испод 30), најчешће је мршава и треба инсулинске инекције да би живела.

У случају Меј, болест је названа диабетес мелитус који није изазван зависношћу од инсулина, или тип II шећерне болести. Њега обично називају дијабетес — одраслих и разликује се од типа I. Овде проблем није да гуштерача не производи инсулин, него да га не производи у довољним количинама. Већину произведеног инсулина упијају масне ћелије. Гуштерача не може произвести довољно инсулина да савлада потешкоће и шећер у крви расте. Људи с тим типом шећерне болести су обично старији од 30, предебели су, и с времена на време могу без инсулинских инекција. Код њих је могуће да су наследили своју шећерну болест.

Лечење типа I шећерне болести

Кетина шећерна болест, тип I, је много озбиљнија, али мање уобичајена. Изгледало би да је решење типа I једноставно — само да се дода инсулин који недостаје. Међутим, инсулинске инекције могу одржати шећераша у животу, али не могу одржавати тренутно колебање количине инсулина који је потребан телу.

У настојању да се компликације, као што су слепило и бубрежни проблеми сведу на минимум, неопходно је да се количина шећера у крви и мокраћи смањи. Потребно је одржавати нормално и често колебање инсулина у телу. Али питање је како то учинити. Лечење је двоструко: 1) превентивно одржавање и 2) додавање инсулина.

Код превентивног се одржавања морају предузети кораци који смањују дневно колебање потребе тела за инсулином. Основни чинилац је храна коју особа једе, јер њу систем за варење претвара у шећер у крви. Разборите особе с типом I шећерне болести убрзо науче да морају држати добро одређену дијету. То укључује све угљене хидрате као и масти и беланчевине. Та дијета забрањује шећер, мед, колаче, слатку лимунаду и томе слично. Ти угљени хидрати брзо нађу пут у крв.

Та дијета се мора пружати телу у правилним интервалима. Ако дијабетичар постане немаран, једући све оно што му се год свиђа у било које време, количина инсулина и шећера у крви неће бити уравнотежена. То излаже особу на милост и немилост брзим и оштрим болестима или дуготрајним компликацијама.

Телесно кретање снизује шећер у крви. Зато савестан дијабетичар типа I укључује вежбање у свој свакодневни распоред, при чему пази да има код себе шећер, који брзо прелази у крв (на пример једну бомбону), у случају да вежбање превише снизи шећер у крви. То може довести до дијабетског шока. И емоције такође, могу да снизе шећер у крви, те могу да проузрокују слабу самоконтролу при држању дијете. Инфекције и болести се морају брзо лечити, јер могу довести до јаких промена количине шећера у крви.

Упркос узимању свих ових чињеница у обзир, пацијент с типом I шећерне болести, као Кети, може још увек да има проблем да стабилизује шећер у крви. Шта онда?

Следећи главни облик лечења је употреба инсулинских ињекција. Од када је инсулин откривен пре 60 година спасао је живот многим шећерашима. Примена једне ињекције на дан је на почетку била прихваћена као велика предност.

Иако је само једна ињекција на дан довољна, постоји забринутост у вези могућности каснијих компликација, као отврдњавање артерија. Због тога неки препоручују учесталије ињекције инсулина с краткотрајним деловањем, да би се могло што боље контролисати шећер у крви у току дана. Неколико недавних открића су показала да то није само немогуће него да је и применљиво.

Предност за кућно контролисање шећера у крви је била описана као „први прави значајни терапеутски напредак од проналажења инсулина.“ Употребљавајући једноставан преносни апарат, дијабетичар може да проверава шећер у својој крви неколико пута на дан. На тај начин он може да одреди своје лично учестало дозирање инсулина, те се може приближити сталном нормалном односу шећера у крви.

Неповољност кућног контролисања је у томе што дијабетичар мора да убоде свој прст због проверавања крви. Постоје специјалне ланцете за то, а они који су искусни у том поступку кажу да нису тако лоше. Следећа неповољност је цена апарата. Међутим, тај би се трошак требао смањити с напретком технологије.

Следеће предности укључују проналаске јефтиних, лако применљивих, врло оштрих инсулинских игала. Оне су помогле да инсулинске ињекције мање боле. Данас се, такође, инсулин који се употребљава не треба држати у фрижидеру, чиме су се избегле озбиљне неугодности на путовањима.

Осим тога сада се појавио на тржишту инсулин идентичан људском инсулину, који се често новим дијабетичарима типа I препоручује. Нови су такође, безиглени ињектори, и инсулинска инфузијска пумпа. Пумпа је преносни инсулински ињектор који пацијент носи на свом опасачу. Он константно убризгава инсулин кроз иглу у трбушну шупљину. Инфузијску пумпу, иако је данас у употреби, многи лекари сматрају опасном због неких разлога, те би се требала користити само под контролом специјалисте.

С обзиром на децу која имају тип I шећерне болести, савремено лечење препоручује мању бригу око дијете. Неки сматрају да могу јести релативно нормалну храну, а тада употпунити прехрану с инсулином који ће бити неопходан. Наравно, таква деца још увек не смеју да једу пуно слаткиша. Основа за њихово живљење релативно нормалних живота је стално контролисање шећера у крви, као и често контролисање количине инсулина у крви.

Лечење типа II шећерне болести

Не постоје ни издалека толике многе предности у лечењу уобичајенијег типа II шећерне болести. Као што је речено, овде проблем није у неспособности гуштераче да производи инсулин, него је то неспособност гуштераче да одржава појачану телесну потребу за инсулином, која је обично погоршана прекомерном тежином.

Због тога су у широкој употреби таблете које служе зато да натерају гуштерачу да производи више инсулина. Међутим, постоји граница до које се може „шибати уморан коњ“, у овом случају преоптерећена гуштерача. Добра дијета која скида тежину и смањена употреба чистог шећера, попраћена разборитим телесним вежбањима, могу бити много корисније.

Ако дијета, вежбе, и уздржавање од слатког не спуштају довољно ниво шећера у крви, тек тада се преписују таблете. Овде се мишљења разилазе. Неки лекари дају предност употреби инсулинских ињекција над таблетама чак и код типа II шећерне болести. Оне могу имати нека споредна деловања а постоје и извесна питања да ли оне стварно спречавају дуготрајне компликације.

У сваком случају, способни лекари треба пре него што препоруче лечење да узму у обзир све чиниоце. И болесник мора да процени препоруке и на крају одлучи шта ће учинити.

Живети са својом шећерном болешћу

Дакле, ухватити се у коштац с шећерном болешћу укључује различите кораке, зависно од типа болести коју има. За тип II болести решење може бити дијета и губитак тежине. Али један је лекар рекао: „Реално, моје је искуство показало да је мала могућност да се то деси. Ја сам спреман у већини случајева мојим пацијентима да дам таблете или чак и инсулин од самог почетка.“

За тип I шећерне болести није толико једноставно решење живети с болешћу. Овде, такође, део одговора не лежи само у медицинском лечењу, него и у личном ставу према шећерној болести. Истина, није угодна ствар очекивати свакодневне инекције, можда неколико пута на дан, или бости прст због проверавања шећера у крви. Нити је лако нечији живот организовати у толикој мери да неко сваки дан једе истоврсну храну у правилним размацима у отприлике исто време, да вежба и правилно испланира остатак дана.

У исто време, изглед за реалну будућност значи прихватити као чињеницу, да у садашњости не постоји лек против шећерне болести. Међутим, постоји лечење које, ако се примењује дисциплиновано, може болесника одржавати у животу и умерено здравим кроз још много година, што не би био случај ако се болесник уопште не лечи.

Крајности које треба избегавати

Треба избегавати две крајности. С једне стране, особа која има шећерну болест мора избегавати незаинтересованост за свој проблем, разуман савет лекара не испуштати и не надати се да ће се проблем можда сам по себи решити. Он то сигурно неће.

С друге стране претеране бриге могу да делују штетно на болест, пошто промене осећања могу да покрену промену шећера у крви. Не помаже ни да се буде у сталном страху или сасвим заокупљен болесном бригом због шећерне болести искључујући се из нормалних делатности. Иако живот шећераша мора бити неопходно регулисан, велика већина може да живи не једноличним животом.

Да ли ће шећерна болест, као и остале болести, икада бити трајно излечене? Божја Реч, Библија, даје охрабрујући одговор: да, сигурно! А то ће се догодити у скорој будућности! То лечење ће се спроводити на Земљи под управом Божјег Царства, владавине за коју је Исус учио своје следбенике да се моле (Матеј 6:9, 10). У то време „ниједан становник неће рећи: ’болестан сам’“ (Исаија 33:24).

[Истакнути текст на 24. страни]

Део одговора лежи у личном ставу према болести

[Слика на 23. страни]

Да би ниво шећера држао под контролом, дијабетичар се мора савладавати и избегавати слаткише