„Ваша ћерка има дијабетес!“

ШОК од ових докторових речи неће бити брзо заборављен. Моја ћерка Соња имала је тада десет година. Пуцала је од здравља, била пуна енергије — понекад чак и превише. Задњи пут је била болесна када је имала пет година.

Међутим, дани пре ове посете доктору били су веома тешки. Соња је лоше изгледала. Имала је потребу за доста течности, а кад је пила трчала би у тоалет — понекад на сваких 15 минута. Ноћу би најмање три пута устајала. Испрва сам покушавала да њене симптоме ублажим тешећи се да је то само упала бешике и да ће јој бити боље. Али након неколико дана, закључила сам да би вероватно морала да узме неки антибиотик да ту упалу санира.

Тада сам је одвела код доктора. Објаснила сам му шта јој је, онако како сам мислила да јесте. Он је затражио да испита мокраћу. Запазила сам да је мокраћа у бочици била пуна неких делића, скоро попут сићушних снежних пахуљица. И медицинска сестра је то исто запазила. Једноставном анализом крви њихове сумње су биле потврђене. Она је имала дијабетес типа 1.

Соња је разумела шта то значи. Иако је имала само десет година, о дијабетесу је учила у школи. Страх и скрханост очити на њеном лицу били су једнаки мом. Доктор је рекао да би морала хитно да иде у болницу како би се избегле даљње опасности. Уредио је да буде примљена на одељење интензивне неге у једној болници у Портланду, у држави Орегон у САД. Соња је била крајње зловољна што јој се ово догађа. Није желела да прима инјекције које би је одржавале у животу. Плакала је и стално питала — зашто? И мени самој је било тешко да контролишем свој бол. А онда више нисам могла да издржим. Тако смо, седећи у чекаоници нагнуте једна на другу јецале и преклињале Јехову да нас он води кроз све ово.

Муке у болници

Доктор ми је дозволио да одвезем Соњу кући како бих узела неке ствари, позвала свог супруга Фила и уредила да неко узме мог сина Остина из школе. У року од сат времена муж и ја смо пријавили Соњу у болницу. Одмах су је ставили на инфузију да би избацили сувишан шећер и кетонска тела из њене крви.a То је било права мука. Соња је због дехидрације изгубила три килограма. Било је тешко пронаћи њене вене које су се повукле. Сестра је коначно успела и ствари су се смириле — за тренутак. Добили смо неку велику књигу и многе друге документе које је требало да прочитамо и разумемо пре него што би нам дозволили да Соњу одведемо кући.

Сусрели смо се с бројним докторима, сестрама и дијететичарима. Показано нам је како да користимо шприц и дајемо Соњи две инјекције инсулина које ће од тада морати да прима сваког дана. Поучили су нас како да урадимо тест крви који би Соња морала да врши четири пута дневно да би контролисала свој ниво шећера у крви. Било је то доста информација које је требало усвојити! Такође је требало да научимо чиме да је хранимо. Морала је да избегава храну богату шећером, а сваки оброк, сем што би тачно одговарао њеном телесном развоју, морао би садржати тачно одређену количину угљених хидрата.

Три дана касније напустили смо болницу. Дозволила ми је да јој дајем инјекције, али је имала жељу да сама врши тест крви. Након месец дана желела је да сама себи даје инјекције инсулина, и од тада то сама ради. Зачуђујуће је било видети је како прихвата болест и учи да живи с њом. Од жеље да умре и да се само пробуди у рају дошла је на то да буде свесна својих симптома и осећања, као и ограничења, и да је у стању да се изрази када јој је нешто потребно.

Период прилагођавања

Први месеци били су веома тешки. Сваки члан породице је морао да се бори с читавим низом осећања. Покушавала сам да учиним толико тога да сам осећала просто као да се губим. Најтеже је било држати се строгих распореда, поготову када су се они подударали с хришћанским састанцима и нашом проповедничком активношћу — да не спомињем и свакодневне школске обавезе и распусте. Али уз многе молитве, мој муж и ја смо научили да сваки дан гледамо засебно и почели смо да прихватамо своје нове одговорности.

Нашли смо дивног доктора који се специјализује на пољу ендокринологије. Он је увек на располагању да нам помогне око наших брига и чак смо у контакту преко Е-поште. Посете њему су саставни део нашег распореда. То што га због прегледа посећујемо на свака три месеца омогућава нам не само да проверимо Соњино стање већ нас такође поново уверава да чинимо све што можемо за њу.

Као што се и могло очекивати, нашем сину је било тешко да се носи с тим што смо сву пажњу поклонили његовој сестри. Други у скупштини као и његова учитељица у школи уочили су то и помогли му да остане упошљен и увиди да су прилагођавања била неопходна. Сада је он од велике помоћи тиме што држи Соњу на оку. Као њени родитељи, понекад нагињемо да је претерано чувамо и да превише страхујемо за њено добро. Открили смо да те страхове најбоље можемо отклонити тако што истражујемо болест, да бисмо сазнали како она у ствари делује на тело.

Како смо данас?

Често разговарамо о Јеховиним обећањима и о скорашњем времену када ће болести бити само бледа успомена (Исаија 33:24). До тада, наш циљ је да као породица останемо активни у служењу Јехови, да имамо колико год нам је могуће потпуније учешће у говорењу другима о благословима Божјег Краљевства. Такође покушавамо да дамо све од себе како бисмо били редовни на скупштинским састанцима.

Мом мужу је пре неколико година додељен привремен, световни посао у Израелу. Имајући у виду Соњино здравствено стање, пресељење смо брижљиво разматрали уз молитву. Утврдили смо да би уз добру припрему која би укључила обезбеђивање правилне исхране за Соњу, такво пресељење чак могло да нам донесе духовни благослов. Имали смо предност да годину и по дана будемо део енглеске скупштине Тел Авив. Уживали смо у потпуно другачијем проповедању што је за нашу породицу било дивно, поучно искуство.

Неколико једноставних речи: „Ваша ћерка има дијабетес!“ преокренуло је наш живот. Али уместо да смо пали у очај, ми смо физичко добро наше ћерке учинили породичним пројектом и то нас је још више зближило. Јехова „Бог сваке утехе“ помогао нам је да се изборимо (2. Коринћанима 1:3; испричала Синди Херд).

[Фуснота]

[Оквир на 21. страни]

Шта је дијабетес?

Наше тело претвара храну коју узимамо у енергију коју можемо да користимо. Та функција је важна колико и дисање. У желуцу и цревима, храна се разлаже на многе основне елементе од којих је један и глукоза, врста шећера. Панкреас реагује на шећер тако што ствара инсулин, који помаже да шећер доспе у ћелије тела. Тада се шећер сагоревањем може претворити у енергију.

Када особа има дијабетес, онда њен панкреас не производи довољно инсулина или га тело не искоришћава добро. Као последица, шећер из крвотока не може да прође у ћелије тела да би био искоришћен. Књига Understanding Insulin Dependent Diabetes објашњава: „Шећер у крви затим расте до високог нивоа и излива се путем бубрега у мокраћу.“ Дијабетичари који се не лече, поред других симптома често и мокре.

[Оквир на 21. страни]

Дијабетес тип 1

Овај тип дијабетеса је раније био познат као јувенилни дијабетес, пошто се највише среће код деце и младих. Али може да задеси људе свих старосних група. И док узрок дијабетеса није познат, постоје различити фактори за које неки верују да су везани за дијабетес тип 1:

1. Наслеђе (генетски)

2. Аутоимунитет (тело постаје алергично на нека своја ткива или типове ћелија — у овом случају, на панкреас)

3. Еколошка средина (вирусна или хемијска)

Могуће је да вирусне инфекције и други фактори доводе до уништења острваца (група ћелија у панкреасу које стварају инсулин). Што се више ових ћелија уништава, већа је вероватноћа да ће особа добити дијабетес.

Дијабетичари имају бројне симптоме:

1. Често мокрење

2. Претерану жеђ

3. Честу глад; тело је гладно јер не добија енергију

4. Губитак тежине. Када тело не може да достави шећер у ћелије, оно енергију добија сагоревањем своје масти и протеина, што доводи до губитка тежине

5. Раздражљивост. Ако дијабетичар мора често да устаје ноћу да мокри он не може чврсто да спава. Може доћи до промена у понашању

Код дијабетеса типа 1, панкреас ствара мало инсулина или уопште не. У таквим случајевима, инсулин се мора узимати свакодневно, обично инјекцијом (ако се узима орално инсулин се у желуцу уништава).

[Оквир на 21. страни]

Дијабетес тип 2

Не треба га мешати с дијабетесом типа 1 јер представља стање у којем тело не ствара довољно инсулина или га не користи ефикасно. Овај тип је најуобичајенији код старијих од 40 година и нагиње да се јавља постепено. Постоји наследни фактор код ове болести која се често погоршава неправилном исхраном или превеликом тежином. У многим случајевима могу се користити таблете, барем у почетку, да би се панкреас стимулисао да производи више инсулина. Таблете нису инсулин.

[Оквир на 22. страни]

Опасности од дијабетеса

Да би функционисало, телу је потребно гориво. Ако не може да искористи глукозу, оно се окреће масноћама и протеинима из тела. Међутим, када тело сагорева масти, формирају се отпадне материје које се називају кетони. Кетони се стварају у крви и излучују преко мокраће. Пошто су ови кетони киселији од здравог телесног ткива, високи нивои кетона у крви могу да доведу до озбиљног стања званог кетоацидоза.

Такође је опасно за дијабетичара када његов ниво шећера у крви падне испод нормале (хипогликемија). Дијабетичара на ово стање упозоравају непријатни симптоми. Може да осећа дрхтавицу, знојење, умор, глад, раздражљивост или конфузију, или да има убрзан рад срца, замагљен вид, главобољу, обамрлост или пецкање око уста. Чак може да добије изненадни напад или да падне у несвест. Исправна исхрана и устаљени распоред оброка често могу да спрече овакве проблеме.

Ако се јављају горе наведени симптоми, узимање простог шећера, можда неког воћног сока или таблета глукозе може ниво шећера у крви повратити на безбедан ниво све док не будете узели оброк. У озбиљним случајевима, глукагон се мора дати инјекцијом. То је хормон који поспешује ослобађање нагомиланог шећера у јетри, који би подигао ниво шећера у крви. Родитељ детета које је дијабетичар можда би желео да обавести школу и возача аутобуса или васпитачицу о дететовом стању.

[Оквир на 22. страни]

Дуготрајне компликације

Особа с дијабетесом може да доживи дуготрајне компликације, као што су срчани напад, шлог, проблеме с очима, болести бубрега, проблеме с ногама или стопалима и честе инфекције. Ове компликације проузрокују уништени крвни судови, уништени нерви и неспособност да се избори с инфекцијама. Међутим, немају сви дијабетичари ове дуготрајне проблеме.

Одржавање нивоа шећера у крви у границама нормале може да одложи или умањи болне последице ових компликација. Поред тога, одржавање крвног притиска и телесне тежине у нормалним границама као и уздржавање од пушења, могу бити веома ефикасни путеви да се ризици смање. Дијабетичар мора много да вежба, да се држи исправне исхране и остане при свом прописаном лечењу.

[Слика на 23. страни]

Породица Херд