Техника — како утиче на нас?

У Гетеовој балади Чаробњаков ученик, ученик се сетио да употреби тајанствену моћ свог господара да би себи олакшао посао. Он је наредио метли да носи воду за њега. Пошто није знао како да је заустави, убрзо је установио да је подложни али неинтелигентни слуга, донео превише воде у кућу, што је изазвало поплаву. Прича, наравно, има срећан крај, господар му је наиме дошао у помоћ.

Као и ученикова метла, техника је у основи моћно оруђе. Може се употребити да нам олакша посао, учини га делотворнијим, а можда чак и забавнијим. Међутим, када се с њом не управља исправно или ако се злоупотреби, она може постати сила с катастрофалним, чак и фаталним последицама.

Одличан пример за то је аутомобил. Нема сумње да је аутомобил донео друштву уопште многе предности и користи. Но ипак, ко може порећи штетне пропратне учинке, као што су загађивање ваздуха, бука, смрт и озледе изазване несрећама и непажљивом вожњом? Ова техничка новина је само делимично благослов.

Али, учинци технике иду далеко даље од тога. Како техника постепено прожима наш модерни свет, тако се не мења само наш начин рада и живота него и наше представе о вредностима, наш поглед на саме себе и друштво у целини. Намеће се питање: Да ли смо разумно користили технику за наш благослов, или, да ли је техника завладала нашим начином живота на нашу штету?

Без сумње, већина људи који данас живе, имају на неки начин користи од напретка науке и технике. У развијеним земљама, као и у земљама у развоју, технологија је донела у скоро свим аспектима живота многобројне материјалне предности. Као прво, употребом машина, вештачких гнојива, пестицида и унапређивањем сорти култура, повећало се снабдевање храном већине светског становништва. На основу напретка у медицини, многи се радују бољем здрављу и продужењу животног века. Аутомобил и авион, заједно с проналасцима на подручју електронике, компјутера и сателита су омогућили људима да путују и комуницирају с другима широм света сразмерно лако. Што се тиче људи, техника је уклонила већину једноличних и тешких послова на радном месту и код куће.

Премда неки људи у технички развијеним земљама радо причају о „добрим старим временима“, мало је њих спремио да се одрекне великог броја средстава која уштеђују људско време и рад, а која они сматрају као нешто само по себи разумљиво, и на која су се навикли у свом свакодневном животу. Техника је стварно постала користан слуга који омогућује, као што је то рекао један посматрач, обичним људима да живе онако како ни краљеви у прошим временима нису живели.

Све у свему положај ипак није ружичаст. „Премда је масовно продирање технике у друштву у току прошлих неколико десетина година донело огромне користи“, написао је Колин Норман, научник с Ворлдвоч института, „постоје опипљиви докази да неки технички проналасци могу отежати, а не решити многе врло важне друштвене и еколошке проблеме.“

Најпре би ту био утицај технике на околину. Назвавши га „тихом кризом“, бивши амерички министар унутрашњих послова Стјуарт Удал је описао ситуацију у својој земљи (САД): „Ова нација предњачи у свету богатством и моћи, али такође предњачи и у деградацији људске постојбине. Имамо највише аутомобила, али и најружнија сметишта старих аутомобила. Ми смо најпокретљивији људи на свету, али трпимо највећу пренасељеност. Производимо највише енергије, а имамо најзагађенији ваздух. Наше фабрике највише производе, али су наше реке најзагађеније. Имамо најбољу робу за продају, али и најружније рекламе за ту робу.“

Службена лица почињу да схватају величину цене коју плаћају због брзог технолошког развоја на који смо тако радо пристали. Владе би упркос томе, ако би хтеле, могле да спрече даљња загађивања околине једноставно предузимањем мера против загађивача. Међутим, индустрија и трговина омогућују људима запослење, друштву благостање, а за владу државне приходе. То посебно важи за земље у развоју. Према томе, питање је да ли материјалне користи створене технологијом премашују цену коју плаћамо чистим ваздухом, водом и земљом.

Други аргумент у корист технологије је, да ће она сама пре или касније пронаћи решење за те проблеме. Истина је да већ постоје технолошка решења помоћу којих може да се заустави или чак поправи настала штета. Али, да би се обавио тај посао, потребан је новац и то не мало. На пример, да се само очисти 786 стоваришта отровних отпадних материја, која су од владе САД означена као опасна, требало би обезбедити новчана средства у износу од 7,5 до 10 милијарди америчких долара — износ који нико није спреман да плати.

Утицај технологије на посао и запошљавање је од самог почетка био предмет многих расправа. Постојао је увек страх да ће машине потиснути људе с њихових радних места. На самом почетку Индустријске револуције, текстилни радници из Нотингема у Енглеској су се осећали толико угрожени да су под вођством Неда Лада уништили стотине нових машина у опште познатој побуни ладита из 1811—12. године.

Због многих успеха Индустријске револуције, нама се такви поступци данас чине смешни. Па ипак је увођење компјутерске аутоматизације и робота у канцеларије и фабрике опет изазвало страх у одређеним круговима. Но, ипак, неки одбацују такав страх истичући да компјутерска технологија ствара нова радна места техничке струке, као што су компјутерски техничар, конструктор, програмер и тако даље — на која ће се примити незапослени радници после преквалификације. Међутим, други се, гледајући поражавајуће статистичке податке о незапосленима, не слажу да је висока технологија испунила своја обећања у том погледу.

Недавна испитивања на универзитету у Стендфорду показују да „неће технолошки проналасци само потискивати раднике, него ће и сама индустрија због сразмерно мање потребе за радним местима запослити мањи број људи.“ Научни радници истичу да су људи често импресионирани када чују да се компјутерском индустријом отварају многа нова радна места. У стварности је то само мали део нових радних места на бироу рада. На пример, Биро за статистику запошљавања процењује да се у САД од 1972—1982. отворило преко 600.000 нових високотехничких радних места, где се захтева висока техничка стручна спрема. Па ипак, то је сачињавало само око 5 посто целокупне потребе запошљавања у том периоду. Другим речима, у просеку се само једна од двадесет особа са Завода за запошљавање запослила у индустрији са високом технологијом.

Пошто је способност технологије да обезбеди нова радна места изневерила, неки сматрају да њен неуспех у побољшавању природе посла треба да се тек покаже. Већина људи увиђа велику сложеност високо—техничких послова. Међутим, један стручњак за радну снагу је запазио да неки такви послови „ослобађају и потичу дух“, али да је већина „невероватно једноставна и отупљује дух“. Већина послова високо—технолошке индустрије су монотона, строго се надгледавају, и због тога захтевају мало техничко знање. Такође су многи од њих плаћени испод просека за разлику од традиционалних послова који замењују.

Од свих ствари за које се каже да их је учинила техника, је најзабрињавајуће можда оно што је она учинила нама као људима. Једна заједничка оптужба је да серијска производња техничке и компјутерске аутоматизације тежи да умањи вредност индивидуалности радника, способности просуђивања и искуства. То је мишљење изразила Карен Нусбаум, директор једног радничког удружења, која закључује да је због ефикасности „посао постао контролисан и све више специјализован — што значи да радници имају све мање удела у крупнијем послу. Људи се употребљавају за допуњавање машина. То је понижавајуће.“

Последица тога је осећај отуђења или недостатак сврсисходности рада и усавршавања. Већина људи увиђа да је тешко развити било какав стварни интерес за свој посао када раде из дана у дан у великим установама, обављајући исте радне задатке. Ретко виде завршни продукт свог рада, не суделују у профиту, осим што добијају своју плату. То ће, према мишљењу Мареја Турофа, професора на Технолошком институту у Њу Џерсију, произвести „генерацију запослених који не осећају лојалност према предузећу и који су, углавном, равнодушни.“

Чак ни они који не раде у области технике нису ослобођени тог утицаја. У многим областима техника је постала утицајна у свакодневном људском животу — у домаћинству, саобраћају, забави и тако даље — да многи, вероватно, сматрају да је тешко да се живи у технички мање развијеним срединама. У ствари, Жак Елил, у својој књизи Ла Текник, запажа да су „савременим човековим размишљањем у потпуности загосподариле техничке вредности, а његови се циљеви приказују једино таквим напретком и срећом који се постижу захваљујући техници.“ По мишљењу професора Кларка, ког смо раније цитирали, „због тога што смо пожурили да прихватимо технику, усвојили смо веома кратковечан систем: пожудно друштво које се не обазире на будућност.“

Већ је много тога речено о опасности од потпуног уништења с којим је суочено човечанство данас. Такође се не може ни порећи да је много тога проузроковао развој технологије унапредивши страховито ратно оружје — почевши од лука и стреле до ласерског свемирског оружја. Врхунац таквог развоја била је без сумње израда прве атомске бомбе за само три године, од јуна 1942. до јула 1945.

Шта су нама ова беспримерна технолошка достигнућа поклонила? Она су започела и распалила трку у наоружању, која је проузроковала ситуацију иронично названу МАД — енглеска скраћеница која у преводу значи ЛУД (Узајамно сигурно уништење). Можда чак и више забрињава чињеница да је све више и више нација развило технологију за производњу нуклеарног оружја.

„Очигледно је нешто у неколико прошлих десетина година пошло погрешним путем“, закључује познати научник и еколог Рене Дибо. „Господарење природом не доноси сигурност ни душевни мир; економски напредак не чини људе здравије или срећније; технолошки проналасци сами стварају проблеме који непрестано нужно изискују развој нове врсте технологије.“ Он је додао: „Превладавања мишљења да научници још нису научили како да своју пажњу усмере на жалосне аспекте модерног света који имају порекло у научној технологији.“

Дакле, за разлику од баладе о Чаробњаковом ученику, у стварном животу не можемо звати у помоћ — господара — научнике и технологе. У овом случају се они, такође, копрцају у мору проблема који су настали кратковидом злоупотребом технике. Сада није најхитније потребно више технологије него владавина или суперсила која може да отклони све разједињујуће елементе у настојању да спаси човечанство.

Библија говори о једној таквој владавини: „Бог ће небески подићи Царство које никад неће пропасти. А само Царство неће прећи на неки други народ. Оно ће здробити и докрајчити сва ова царства (која данас постоје), а само ће стајати неограничено време“ (Данило 2:44, НС). То царство није ништа друго него Божје месијанско царство у рукама Исуса Христа.

Под мирољубивом управом Божјег царства биће остварено све оно што савремена технологија једино може да сања. Пустиње и исушено тло ће постати плодни. За све ће бити посла вредног труда и пуног смисла. Слепи, хроми, глуви и неми ће бити ослобођени својих патњи. Чак ће и сама смрт бити побеђена (Види Исаија 35:1, 5—7; 65:21—23).

[Истакнути текст на 7. страни]

„Очигледно је нешто у неколико прошлих десетина година пошло погрешним путем“

[Слика на 5. страни]

Да ли вреди материјална корист толико да је ми морамо плаћати чистим ваздухом, чистом водом, чистим тлом и нашим здрављем

[Слика на 6. страни]

Већина високотехничких радних места су „невероватно једноставна и отупљујућа“

Слика на 7. страни]

Научници нису могли да реше проблеме, које је проузроковала њихова технологија. Ко ће да их реши?