Истина о ускрсним обичајима

Велики камен затвара Исусов гроб. А три жене које иду према њему у тами пред зору не знају како ће га помакнути. Њихова је жеља да учине последње дело љубави према свом Учитељу који је погубљен. Био ту камен или не, оне ће нежно помазати тело које је пре три дана тако окрутно прибијено на стуб! То је мала геста, али је зато испуњена дубоком љубављу.

Како се приближавају врту у ком је гроб, проблем уклањања камена у њиховим мислима изгледа већи но икад. Али, стигавши тамо, запањиле су се кад су виделе да је камен откотрљан, а гроб испражњен! Анђео обучен у бело објашњава: „Не плашите се, Исуса тражите Назарећанина распетога; уста није овде“ (Марко 16:1—6; Јован 20:1, 2).

ВАСКРСЕЊЕ Исуса Христа једно је од темељних веровања хришћанства. Апостол Павле је рекао: „А ако Христ не уста, узалуд дакле проповиједање наше, а узалуд и вјера ваша“ (1. Коринћанима 15:14). Зар не би зато изгледало логично да хришћани обележавају тај велики догађај?

’Чините ово мени у спомен’

Ватикан је објавио: „Сваке седмице, на дан којег она назива даном Господњим (недеља), (црква) држи успомену на Његово васкрсење“. Уз то, „приликом најважније свечаности — Ускрса — она такође приређује годишњу спомен—славу васкрсења“ (Документи Ватикана II).

Библија, међутим, нигде не указује на то да су први хришћани држали недељу или славили Ускрс, те у то време обележавали успомену на Христово васкрсење. У ноћи пре него што је умро, Христ је одредио да се држи једна сасвим другачија прослава. Он је својим ученицима понудио једноставно јело које се састојало од хлеба и вина и заповедио им: „Чините ово мени у спомен“ (Лука 22:19, НС).

Дакле, Христ је желео да се обележава успомена на његову смрт, а не на васкрсење. А колико често то треба чинити? Исус је своје јело послужио у ноћи јеврејске Пасхе — годишњег празника кад се славило ослобођење Израелаца из Египта (Матеј 26:19, 20, 26—28). Очигледно је да Исус имао намеру да Пасху замени годишњим послуживањем оваквог спомен—јела. Исус није заповедио слављење ни Ускрса ни било које друге славе. Црквени историчар из петог века, Сократ Сколастик, рекао је следеће: „Апостоли нису имали на уму слављење разних свечаности, него да се живи чисто и побожно“.

Појављивање ускрса

И Исус Христ и апостол Павле су предвидели да ће се у хришћанству увући лажна учења (Матеј 13:24, 25, 36—40; 2. Тимотију 4:3). Након смрти Исусових апостола укоренило се мишљење да би у време Пасхе, пре свечаности, било прикладно држати пост (сада познат као Велики пост). Мислило се да се на тај начин обележава успомена на Христово васкрсење.

Ускрс и ускршњи обичаји

На тај начин, увођење Ускрса као свечаности није се темељило на Библији. Енглеска реч за Ускрс је Истер, а за њу научници тврде да је англосаксонског порекла и да се односи на пролеће. Стари народи су мислили да се у том периоду сунце поново рађа након периода зимске смрти.a Други називи за тај празник, као што су пак или паска произишли су из старе хебрејске речи песах, или „прелаз“. Хришћанство тврди да је Ускрс заменио тај јеврејски празник. Али, тиме се занемарује чињеница да је Исус Пасху заменио, не Ускрсом, него својом спомен—вечером.

Историчар Сократ Сколастик стога закључује: „Изгледа ми да је свечаност Ускрса уведена у цркву из неких старих обичаја, као што су и многи други обичаји уведени“. Преобиље ускршњих традиција заиста је дошло „из неких старих обичаја“ — обичаји идолопоклоничких народа! Католички свештеник Францис Вајзер признаје: „Неки од популарних обичаја Великог поста и Ускрса вуку своје порекло из старих обреда“. Ти пролећни обреди у почетку су вршени зато да се „отерају демони зиме“.

Али, зар црква није искоренила такве паганске обичаје? Издање Занимљивости популарних обичаја објашњава: „Политика ране цркве била је та да се таквим постојећим паганским церемонијама прида хришћанско значење тако да се оне не могу искоренити. У случају Ускрса такво обраћање било је невероватно лако. Радост због изласка природног сунца и буђења природе из зимске смрти постала је радост због изласка Сунца праведности васкрсењем Христа из гроба“.

„Дражесно“

У књизи Истер Бук, Вајзер оправдава све то рекавши да је „црква предхришћански симболизам природе подигла до хришћанског сакрамента“. Не—хришћански обичаји, каже он, „придали су дражесни призвук наднаравним значењима Ускрса“.

Призор деце која се отимају за шарено обојена јаја заиста може изгледати „дражесно“. Исто то би се могло рећи и за многе ускрсне обичаје. Али, да ли је то само безазлена забава? Један власник кафића у Грчкој је рекао: „Знам да су јаја — глупост; а зец — још већа глупост; И то што постимо 40 дана пре Ускрса — такође је глупост. Али, то нашем животу придаје мало зачина“.

Можда. Али, искрени хришћани узимају у обзир оно што Библија каже: „Шта има праведност с безакоњем? Шта ли је заједничко светлу и тами?“ . . . „Зато ’изиђите измећу њих и одвојите се’ — вели Господин (Јехова, НС)! ’не дотичите се ничега нечиста’“ (2. Коринћанима 6:14—17, СТ). Сигурно је да би то укључивало обичаје за које је јасно да произлазе из кривих религиозних поступака, или бар јако личе на њих. Истина, свештеници тврде да су такви поступци постали прихватљиви онда кад су уведени у цркву. Али, то је исти начин размишљања који је некада Израелце скоро одвео у пропаст!

Они су преступили Божју заповест и начинили златно теле (2. Мојсијева 20:4). Нема сумње да су то учинили по узору на идоле какве су видели у Египту. Затим су тај идол користили у обреду званом „свечаност у част Јехове“. Али, да ли је Јехова сматрао да је то дало „дражесни призвук“ његовом обожавању? Управо супротно! Само је Мојсијево посредовање спасило Израелце од истребљења (2. Мојсијева 32:1—5, 9—14).

Ускршњи обичаји — јаје, зечеви и кресови — нису, дакле, очишћени тиме што их држе хришћани, него они прљају оне који их држе (Упореди Агеј 2:12, 13).

Међутим, занимљива је примедба из једног чланка који је изашао у аустралијском часопису Булетин: „Јеховини сведоци одбацују Ускрс као мешавину хришћанских и паганских обреда“. Да, они одбијају суделовати у идолопоклоничким обредима. Али ипак, они одају част васкрснулом Христу. Исти чланак наставља: „Сведоци се окупљају . . . (једном годишње) да обележе сећање на Исусову смрт“. То се чини онако како је то Христ заповедио — служењем бесквасног хлеба и вина.

Онима који знају истину о Ускрсу поставља се сада изазов: хоће ли поступати у складу с оним што знају или неће.

[Фуснота]

[Истакнути текст на 23. страни]

Ускршња богослужења која се врше у времену изласка сунца вуку своје порекло од обожавалаца сунца

[Оквир на 24. страни]

Пагански обичаји уведени у хришћанство

Ускрсна јаја: Будући да је једење јаја раније било забрањено за време Великог поста, „украшена јаја“, како тврди Енциклопедија Американа, „могла су симболизовати крај покајничког периода и почетак веселог славља“. Међутим, друга издања се слажу у томе да је јаје било симбол живота и плодности међу идолопоклоницима. У књизи Благдани стоји: „Изгледа да су се јаја бојила и јела за време пролећних свечаности у старом Египту, Персији, Грчкој и Риму. Тадашњи Персијанци су давали јаја као поклон у време пролећног еквиноција“.

Ускрсни зечеви и кунићи: У Европи је зец већ дуго традиционални симбол Ускрса. (У Северној Америци то је кунић, блиски сродник зеца). Међутим, Нова Енциклопедија Британика објашњава да је зец „био симбол плодности у старом Египту“. На тај начин, кад деца траже ускрсна јаја, која је наводно оставио ускрсни зец, „то није само дечија игра, него остатак обреда плодности“ (Фанков и Вагналсов Стандардни речник фолклора, митологије и легенди, књига 1, стр. 335).

Богослужења у зору: Књига о празницима и свечаностима света каже следеће: „Међу раним хришћанима владало је веровање да на ускрсно јутро сунце плеше у част васкрсења, па су људи устајали много пре зоре да би видели то славље. То старо веровање је вероватно послужило као инспирација за многа богослужења која се одржавају на Ускрс у зору у свим деловима САД и Европе“.

Али, Валшова књига Занимљивости популарних обичаја каже: „Предоџба о сунцу које плеше на Ускрс сеже унатраг до паганских обичаја, кад су посматрачи плесали на свечаности у част сунца, након пролећног еквиноција“.

Књига Благдани додаје: „Богослужења у зору повезана су са ускрсним кресовима који се пале на врховима брда као наставак новогодишњих кресова, што је у старо доба био светом раширени обичај. Обреди су се одржавали у време пролећног еквиноција као добродошлица сунцу и његовој великој моћи да унесе нови живот у све оно што расте“.

Обреди с водом: Раширено је веровање да су текуће воде на ускрсно јутро посебно благословљене. Међутим, Хастингсова Енциклопедија религије и етике нас подсећа: „Будући да је вода један од битних фактора за сачување живота и раст житарица, природно је да она игра истакнуту улогу у церемонијама за дозивање кише и другим сезонским обредима код примитивних људи.

Благослов нове ватре: Католички обред, као припрема за ускрсну вигилију (вече уочи благдана), у ком се ватра пали кременом. Хастингсова Енциклопедија религије и етике каже: „Нова ватра вероватно потиче од паганског обичаја којег су прихватили хришћани и придали му симболику јеванђеља“.

[Оквир на 25. страни]

Необичности Ускрса

Једење шунке: Шунка на Ускрс је већ дуго устаљени обичај међу многим католицима. Међутим, тај обичај је остатак енглеског побожњаштва. Америчка књига дана каже да су Енглези имали навику да једу „сушену шунку на тај дан да би показали свој презир према јеврејском обичају да не једу свињетину“. Према књизи Благдани, Вилијем Освајач је сланину заменио шунком јер је њу више волео.

Ускрс у Америци: Будући да је религиозном сценом у Америци дуго времена доминирало пуританско мишљење (пуританци презиру обреде), Ускрс је у почетку био скроман празник. Изгледа да је тај празник постао популаран у време америчког грађанског рата. Током тог сукоба су многе породице изгубиле своје вољене, па је тај празник послужио као утеха за ожалошћене.

Ускрсни кресови: Црква је у почетку забрањивала ускрсне кресове прогласивши их паганским симболизмом, каже Вајзер (Синод у Маинцу 742. н.е.). Међутим, „Свети“ Патрик је увео тај обичај у Ирској „да би друидске паганске обичаје пролећних ватри надоместио хришћанским и религиозним ватреним симболима Христа . . . Тај је обичај коначно постао тако популаран да су га папе инкорпорирале у литургију западне цркве крајем деветнаестог века“ (Књига о Ускрсу, од Франциса Вајзера).

Ускрс у Јапану: Једна католикиња је упитала јапанску калуђерицу због чега они не употребљавају зечеве у својим ускрсним прославама (званим Фукацу—саи, односно свечаност васкрсења). Она је одговорила: „Какви су то зечеви? Имају ли они неко посебно значење на Ускрс?“

Један бивши католик каже овако: „Ускрс је у Јапану био нешто озбиљнија пригода него у западним земљама. Након мисе смо добили обојена јаја, али нам није речено које је њихово значење. Исто тако, у цркви су за време Великог поста сви крстови и кипови били покривени црвеном тканином. Али, на дан Ускрса, тканина је уклоњена и тиме је симболизована радост васкрсења“.