Како је започео живот на Земљи?

Један човек тражи одговор

КАД сам био мали знао сам одговор. Бог је створио живот. Родитељи су ме то учили из Библије. Кад сам одрастао посматрао сам живот око себе. Био сам запањен. Срце ми је било пуно дивљења.

Летње цвеће је умирало у јесен, али је иза себе оставило семење из којег је израсло ново цвеће у пролеће. Биљни сок у дрвећу отишао је под земљу, али месецима касније вратио се да би голе гране обукао у зелено. Свици на пољима побегли су у своје рупе и преспавали зиму, али су били поново напољу с повратком топлих сунчаних дана. Пар птица модровољки који се угнездио у шупљини гвозденог стуба у нашем дворишту у јесен је одлетео на југ, али се у пролеће вратио на исти тај стуб да би подигао нову породицу. С дивљењем сам посматрао формације гусака у облику В које су летеле на југ и одушевљено слушао њихово непрекидно гакање — и питао се о чему су то чаврљале.

Што сам више учио о животу, то сам у њему више опажао стваралачку руку, то сам више увиђао да је за све то потребан Мајстор и Креатор о којем су ми причали родитељи.

Није потребан креатор?

Но, у средњој школи су ми рекли да није потребан креатор: ’Све је то настало случајно. Хемијски елементи у примитивној Земљиној атмосфери преобликовали су се под утицајем муња и ултраљубичастих зрака, њихови атоми су се пресложили и формирали сложеније молекуле, те се коначно појавила жива ћелија. Она се почела умножавати и насумице су се дешавале промене, а хиљаде милиона година касније живот је у десетинама хиљада облика прекрио Земљу. Човек је коначни продукт тога.’

Еволуција је из њихових устију звучала тако једноставно. Можда чак сувише једноставно. Држао сам се свог веровања у стварање, али нисам желео бити лаковеран. Желео сам логично просудити ствар, имати отворене мисли, сазнати истину. Почео сам читати научне књиге. Много сам из њих научио. Очи су ми се више него икад отвориле обзиром на чуда природе. Што сам више учио више сам био задивљен. Но, што сам више у свему томе сагледавао креативност, то су више моје мисли презале од тога да верујем како су случајне промене и слепа случајност могле створити оно што високоумни људи у својим лабораторијама не могу поновити — они не могу створити чак ни најмању бактерију, а да не говоримо о цвећу, птицама модровољкама, В формацији гусака . . .

Током година школовања, како у средњој школи тако и на универзитету, посветио сам се свакој науци која ми је била доступна — хемији, физици, биологији, математици. Затим сам наставио да читам књиге и чланке еволуциониста. Још увек је то било неубедљиво. Изјаве еволуциониста изречене су тако глатко, превише глатко обзиром на тврдње које су их пратиле.

То је било пре доста година. Сада смо у 1980—им. Данас можда има више доказа а мање тврдњи. Можда је сада време за један другачији поглед. Усредоточио сам се на један други аспект — како је живот започео на Земљи. Коначно, ако еволуција не може доказати како је настала прва жива ћелија, како ће подупрети своју тврдњу о настајању живих створења с билионима ћелија — и тебе и мене, који сваки имамо стотине билиона ћелија?

За своје истраживање сам одабрао недавно изашле књиге научника с беспрекорним сведочанствима — све самих еволуциониста. Прихватио сам Исусов начин опхођења с лажним религионистима: „По својим ћеш речима бити проглашен праведним и по својим ћеш речима бити осуђен“ (Матеј 12:37, НС). Моје истраживање се ограничило на главне еволуционе фазе на путу ка животу: (1). првобитну атмосферу, (2). органску супу, (3). протеине, (4). нуклеотиде, (5). нуклеинске киселине зване ДНК и (6).  мембрану.

Претпоставке о првобитној атмосфери

Најпре је било потребно да атмосфера на првобитној Земљи, бомбардована муњама, ултраљубичастим зрацима или другим изворима енергије створи једноставне молекуле које су потребне за живот. Године 1953. је Стенли Милер известио о управо једном таквом експерименту. Он је начинио вештачку атмосферу богату хидрогеном, у њој изазвао електричну варницу и произвео две једноставније аминокиселине од 20 њих које су потребне за изградњу протеина¹. Нико, међутим, не зна како је изгледала првобитна атмосфера². Зашто је Милер изабрао управо овакву? Он је признао да је имао предубеђење у корист такве атмосфере јер се једино у таквој атмосфери „одиграва синтеза састојака од биолошког интереса“³.

Утврдио сам да су експерименти често монтирани тако да дају жељене резултате. Многи научници признају да експериментатор може „прилично манипулисати резултатима“ и да „његова интелигенција може бити укључена код прејудицирања експеримента“⁴. Милерова атмосфера је коришћена у већини експеримената који су након тога уследили, не зато што је то било логично или чак вероватно, него зато што се то „могло лако спровести у еволуционистичким експериментима“ и зато што су то „препоручивали успеси лабораторијских експеримената“⁵.

Било како било, еволуционисти су поздрављали Милеров подвиг као велики корак напред. Уследили су многи експерименти уз коришћење разних енергетских извора и различитих материјала. Кроз многе манипулације и дотеривања, а занемарујући услове који постоје у природној околини, научници су у својим строго контролисаним лабораторијским експериментима добили додатне органско хемијске спојеве који су биствени за живот. Од Милеровог кртичњака начинили су Маунт Еверест. То је отворило пут органској супи једињења потребних за живот, која су се нагомилала у океану. Но, је ли заиста?

Органска супа је мит

Милеров кртичњак је разрушен, а тиме је пао и Маунт Еверест. Милер је користио варницу да би разградио једноставне хемикалије у својој атмосфери и омогућио формирање аминокиселина. Но, та варница би још брже разградила аминокиселине! Тако је Милер поново монтирао свој експерименат: У своју апаратуру је уградио клопку како би ухватио киселине чим би се оне формирале и да би их заштитио од утицаја варнице. Научници, међутим, тврде да су на првобитној Земљи аминокиселине избегле муње и ултраљубичасте зраке тако што су се зарањале у океан. Тако еволуционисти желе сачувати супу.

Но, то је безуспешно, и то из неколико разлога. Аминокиселине нису стабилне у води и у прадавном океану њих би било само у незнатним количинама. Да је органска супа икад постојала, неки њени састојци били би сачувани у седиментним стенама, но упркос 20—годишњем истраживању „најстарије стене не пружају никакав доказ о некој пребиотичкој супи“. Међутим, постојање пребиотичке супе је кључно“. Зато „представља прави шок сазнање да нема апсолутно ни једног позитивног доказа за њено постојање“⁶.

Шансе за стварање протеина

Прихватимо да постоји супа коју природа не признаје. У тој супи има на милионе аминокиселина, на стотине различитих врста, од којих око половина њих има леви облик, а половина десни. Хоће ли се аминокиселина сада повезати у дугачке ланце да би формирала протеине? Хоће ли у тој супи између стотина врста бити случајношћу одабрано само 20 врста које су потребне? И хоће ли оне тада бити поређане у исправном редоследу за сваки поједини протеин и у тачном облику који је потребан за сваког од њих? То ће се десити само чудом.

Један типични протеин има око стотину аминокиселина и садржи много хиљада атома. У својим животним процесима ћелија користи око 200.000 протеина. Две хиљаде њих су ензими, посебни протеини без којих ћелија не може да преживи. Какве су шансе да се ти ензими насумице формирају у супи — ако постоји супа? Шанса је један према 1⁴⁰⁰⁰⁰. То је број 1 са 40 000 нула. Кад би се то потпуно исписало, испунило би око 14 страница овог часописа. Или, другачије изражено, шансе су једнаке као кад би бацали коцку и 50 000 пута за редом добили шестицу! А то је само за 2000 од 200.000 колико је потребно за живу ћелију!⁸

Сада сам схватио да бијем изгубљену битку. Но, наставио сам. Ако претпоставимо да нам је супа заиста дала протеине, шта је онда са нуклеотидима? Лесли Оргел с института Солк у Калифорнији указао је на то да су нуклеотиди „један од највећих проблема у пребиотичкој синтези“⁹. Они су потребни за изградњу нуклеинских киселина (ДНК, РНК), које такође представљају непремостиву потешкоћу. Протеини се не могу окупити без нуклеинских киселина, нити се нуклеинске киселине могу формирати без протеина¹⁰. То је стара загонетка огрнута у хемијски огртач: Шта је било прво, кокошка или јаје?

Но, померимо ту планину на страну и допустимо професору хемије на универзитету у Њујорку и специјалисти за истраживања ДНК, еволуционисти Роберту Шапиру, да образложи каква је вероватност постојала за формирање нуклеотида и нуклеинских киселина у првобитној земаљској околини:

„Кад се год две аминокиселине сједине, ослобађа се једна молекула воде. Две молекуле воде морају бити ослобођене кад се нуклеотид састави из својих компонената, а додатна вода ослобађа се онда кад се комбинацијом нуклеотида формирају нуклеинске киселине. Нажалост, формирање воде у околини која је њом засићена представља у хемијском погледу исто што и носити песак у Сахару. То је непожељно и захтева потрошњу енергије. Такви процеси се не дешавају тако лако сами од себе. У ствари, спонтано се јављају обрнуте реакције. Вода спремно напада велике биолошке молекуле. Она раздваја нуклеотиде, ломи везе шећера и фосфата и одваја базе од шећера“.¹¹

Завршни корак од шест наведених је мембрана. Ћелија без ње не може да постоји. Она мора бити заштићена од воде, а то управо чине водо одбојне масноће у мембрани.¹² Но, да би се формирала мембрана, потребан је „протеински синтетички апарат“, а он може функционисати само онда кад се налази у оквиру мембране.¹³ Опет проблем кокоши и јајета!

Молекуларној биологији је одзвонило

Сан еволуциониста био је откриће супер једноставне првобитне живе ћелије. Тај сан молекуларне биологије претворио се у ноћну мору. Мајкл Дентон, специјалист у молекуларној биологији, објавио је њено посмртно звоно:

„Молекуларна биологија је показала да су чак и најједноставнији живи системи на Земљи данас, бактеријске ћелије, крајње сложене. Премда бактеријске ћелије могу бити запањујуће малене и тежити мање од 10—¹² г, свака од њих је заправо једна микро—минијатуризована фабрика која садржи на хиљаде изванредно креираних делова замршене молекуларне машинерије, која се опет састоји од стотине хиљада милиона атома, што је све далеко компликованије него било каква машина коју је начинио човек и што се апсолутно не може упоредити ни са чим у неживом свету.

Молекуларна биологија је такође показала да је основна структура ћеличног система у основи иста код свих живих система на Земљи, од бактерије до сисаваца. У свим организмима су улоге ДНК, мРНК и протеина идентичне. Значење генетског кода је такође практично идентично у свим ћелијама. Величина, структура и распоред компоненти протеинске синтетске машинерије практично је исти код свих ћелија. Према томе, што се тиче њихове основне биохемијске структуре, не може се сматрати примитивним или наслеђеним у односу на било који други систем, а не постоји ни најмањи емпиријски наговештај еволуционог трага међу свим тим задивљујуће различитим ћелијама на Земљи“.

Зато не изненађује да је Харолд Моровиц, физичар с универзитета Јејл, израчунао да је вероватност да се случајним променама добије најједноставнија жива бактерија 1 према 1 са 100,000.000.000 нула. „Тај је број тако велик“, каже Шапиро, „да би за њега, ако би хтели да га напишемо у конвенционалном облику, било потребно неколико стотина хиљада књига“. Он износи оптужбу да научници који су се посветили хемијској еволуцији живота занемарују растуће доказе и „одлучили су да се тога чврсто држе и око тога не постављају питање, учинивши на тај начин од тога митологију“.¹⁵

Једна научница која се специјализовала за биологију ћелије каже да је пре неколико милиона година „само једна ћелија могла правити оружје, набављати храну, пробављати је, избацивати штетне твари, кретати се, градити куће, обављати полну активност, било на исправан или на бизаран начин. Та створења још увек постоје. Протисти — комплетни и читави организми, премда их сачињава само једна ћелија с много талената, али који немају ткива, органа, срца и мозга — заиста имају све што имамо и ми“. Она говори о једној ћелији која суделује у „оних неколико стотина хиљада истовремених хемијских реакција које сачињавају живот“.¹⁶

Каква невероватна гужва хемијског саобраћаја унутар те микроскопске ћелије, а ипак све се одвија без закрчења саобраћаја! Очигледно је за све то потребан Мајстор Креатор врхунске интелигенције. Информациони садржај шифриран у једној честици ДНК тежи „мање од неколико хиљада милионитих делова грама“, а то је довољно „да одреди тако сложен организам као што је човечји“.¹⁷ Кад би се садржај информација једне једине ћелије исписао, „он би испунио хиљаду књига од којих свака има 600 страница“.¹⁸ Како је то запањујуће! Интелигенција која је далеко изнад наших моћи разумевања апсолутни је императив за започињање живота на Земљи.

Мој закључак након свега овога је следећи: Без праве атмосфере нема органске супе. Без органске супе нема аминокиселина. Без аминокиселина нема протеина. Без протеина нема нуклеотида. Без нуклеотида нема ДНК. Без ДНК нема ћелије која се репродукује. Без мембране нема живе ћелије. А без мудрог креирања и управљања нема живота на Земљи.

Но, научници су учинили велику услугу онима који верују у стварање. Њихова открића о животу снажно су ојачала моју веру у стварање, те сада с продубљеним цењењем читам посланицу Римљанима 1:20, 21, 28: „Откад је Бог створио свет, његова вечна моћ и божанство — премда невидљиви — присутни су да би ум могао видети оно што је он начинио. Зато такви људи немају изговора . . . Из логике су начинили глупост и затамњени су им празни умови . . . Другим речима, будући да су одбили видети оно што је разумно да би признали Бога, Бог их је препустио њиховим властитим ирационалним идејама и њиховом монструозном понашању“ (Јерусалимска Библија).

Истраживање ме уверило да је истина оно што су ме учили моји родитељи: Јехова Бог једини је „извор живота“ (Псалам 36:9). — Написао члан одбора за писање часописа Пробуди се!

Извори:

1. Порекло: Приручник једног скептика о стварању живота на Земљи од Роберта Шапира, 1986, стр. 105; Живот, од Франсиса Крика, 1981, стр. 77.

2. Порекло: Приручник једног скептика, стр. 96—97.

3. Порекло живота на Земљи, од Стенлија Л. Милера и Леслија Е. Оргела, 1974, стр. 33.

4. Порекло: Приручник једног скептика, стр. 103.

5. Текнолоџи Ривју, април 1981, Р. К.  Ковен, стр. 8; Наука 210, Р. А. Кер, 1980, стр. 42. (Оба цитата узета из књиге Мистериј порекла живота: Процењивање садашњих теорија, 1984, стр. 76).

6. Еволуција: Теорија у кризи, од Мајкла Дентона, 1985, стр. 260—261, 263; Порекло: Приручник једног скептика, стр. 112—113.

7. Еволуција: Теорија у кризи, стр. 234—238.

8. Интелигентни свемир, од Фреда Хојла, 1983, стр. 12—17.

9. Порекло: Приручник једног скептика, стр. 186.

10. Еволуција: Теорија у кризи, стр. 238; Порекло: Приручник једног скептика, стр. 134, 138.

11. Порекло: Приручник једног скептика, стр. 173, 174.

12. Исто, стр. 65.

13. Еволуција: Теорија у кризи, стр. 268, 269.

14. Исто, стр. 250.

15. Порекло: Приручник једног скептика, стр. 32, 49, 128.

16. Средиште живота, од Л. Л. Ларисона Кадмора, 1977, стр. 5, 13, 14.

17. Еволуција: Теорија у кризи, стр. 334.

18. Нејшнел Џиографик, септембар 1976, стр. 357.

[Слика на 11. страни]

Шта је било прво?

Јаје долази из кокоши, али кокош долази из јајета

Протеини се не могу стварати без нуклеинских киселина, али нуклеинске киселине се не могу стварати без протеина

Мембрана се не може формирати без протеинског синтетичког апарата, али се тај апарат не може формирати без мембране

[Слика на 12. страни]

Стотине хиљада хемијских реакција дешава се истовремено у свакој живој ћелији — без закрчења саобраћаја!

[Слика на 13. страни]

Информације у једној јединој ћелији испуниле би хиљаду књига од по 600 страница