Стекао сам слободу у затвору
ДУБОКО сам удахнуо свеж ваздух који ми је изгледао толико другачијим од онога у затвору, кога сам управо оставио иза себе. Скоро да нисам поверовао . . . био сам коначно слободан! Слободан да напустим француски затвор Вилнев—сир—Ло. Слободан да се вратим у своју земљу, у Шпанију.
У затвор сам доспео кад сам имао 23 године, а изашао са 28, 1976.
Како сам се удаљавао од затвора тако је у мени било све јаче осећање поново задобијене слободе. Још једанпут сам се окренуо и бацио дугачак поглед на те одурне зидине. Једна мисао ми је стално била на памети — док сам још био у затвору, постигао сам слободу!
Током издржавања казне био сам у пет казнених институција. . . . Али, како сам се нашао у француским затворима? То није било из никаквих добрих разлога. Био сам делинквент. Несрећно детињство у раздељеном дому и контрадикторно верско образовање помогло је да се обликујем у бунтовну и ратоборну личност. Никако нисам могао да ускладим Бога љубави са оним који мучи своја створења у неугасивом огњу. Постао сам проблематично дете. Истерали су ме из пет различитих основних школа.
Рођен сам у Барцелони. Одрастао у непријатељској околини. Кад сам имао шест година, родитељи су се растали и ја сам поверен оцу. Међутим, он ми није пружио чврсто вођство које ми је било потребно, тако да ме је коначно, због моје бунтовне и нестабилне природе, дао у поправни дом.
Био сам огорчен и љут на свог оца. Осећао сам се напуштеним. Није ни потребно рећи да сам из поправног дома изашао непоправљен.
Француска легија или шпански затвор?
Двапут сам ухапшен због обичних криминалних радњи. Након тога сам се уплео у кријумчарење и морао сам да побегнем у Француску. Тада сам имао 20 година. Ухватила ме је француска жандармерија (полиција) и дали су ми избор — да се придружим Француској легији странаца или да будем предан шпанској полицији. Одабрао сам Легију.
Три године служења у Легији нису унеле ништа позитивно у моју личност. Кад сам завршио своју прву војну обуку био сам награђен са три месеца одмора. То сам време проводио с једном групом других легионара забављајући се. Да би остварили своје циљеве и проводили боемски и распојасан живот, морали смо да пљачкамо. Добро сам познавао ту „струку“. Неколико месеци касније ухапсила нас је полиција.
Оптужен сам за неколико кривичних дела, а између осталог за фалсификовање докумената и, најозбиљније од свега, за оружану пљачку и отмицу. Овог пута ме је моја жеља за слободом и независношћу много коштала — осам година затвора! Одведен сам у војни део затвора Ле Бомет у Марсеју, на југу Француске. Ту ми је додељен посао да служим јело осуђеницима од ћелије до ћелије, свеукупно 63 ћелије. Исто тако, морао сам да чистим ћелије и ходнике.
Чудан сусрет
Док сам једног дана делио храну по неким ћелијама, један стражар који ме је пратио рекао је: „Ово су Сведоци“. У том тренутку нисам могао да их видим јер се јело делило брзо кроз отвор на вратима сваке ћелије. Међутим, моја прва помисао била је: ’Ако су сведоци неког злочина, зашто су у затвору?’ ’Наравно, то су били Јеховини сведоци који су ту били због приговора савести’.
Неколико дана касније, током чишћења њихових ћелија, затвореник који је са мном радио пронашао је једну књигу с плавим, корицама на француском. Сведоци су били премештени у друге ћелије и некоме је то сигурно остало. Дао ми је ту књигу и ја сам је ставио међу своје ствари. Касније сам, једног од оних досадних и монотоних дана, почео да читам. Била је то књига Истина која води до вечног живота. На половини другог поглавља сам се уморио. Но, пре него што сам је одложио, прелистао сам још неколико страница. Слика на страни 95 привукла ми је пажњу: „1914“, „Нараштај“, „Крај“. То ме је заинтригирало и прочитао сам цело поглавље. Касније сам отишао у библиотеку јер сам знао да ћу ту наћи Сведоке. Обратио сам се једном од њих и затражио: „Покажи ми у својој Библији то о 1914.“ Тај ми је Сведок, мало изненађен, рекао: „Као прво, прочитај ову књигу и пронаћи ћеш одговор.“ Дао ми је књигу „Нека буде воља твоја на земљи“.
Следећег дана за време фискултуре замолио сам за додатне информације. Започет је библијски студиј — и одржавао се свакодневно! Није било краја мојим питањима: „Како је с коцкањем?“ „Ту је укључена похлепа и грамзљивост, а то нису хришћанске особине“, гласио је одговор (Колошанима 3:5). И тако је то ишло, питање за питањем у вези навика, морала, науке. Није било одговора који није био поткрепљен Библијом.
Имао сам осећај да се ослобађам ужади и ланаца, као да сам излазио из калупа који ме је притискао целог живота. Изгледало је као да затворске зидине више нису око мене. Те библијске истине отвориле су ми нове видике. Сазнао сам да ће људско друштво, „систем ствари“ који данас постоји, бити замењен новим друштвом особа које љубе Божји закон и правду. Моја личност се мењала. У затвору сам почео да осећам слободу (Матеј 24:3; 2. Петрова 3:13).
Акција проповедања од ћелије до ћелије
Прикупљање присташа било је забрањено у затвору. Али, наравно, ја сам био задужен да делим храну по ћелијама. Осетио сам порив да с другима поделим узбуђење слободе које сам доживљавао (Јован 8:32). Тако сам, док сам брисао под или делио храну, гурнуо по часопис испод тешких металних врата. Чак сам правио и белешке како бих могао да се сетим где сам које издање часописа оставио. Почели су радосни дани.
Из тог затвора сам премештен у неколико других, укључујући и онај у Паризу. Тамо су ме неко време посматрали да би одредили до које мере сам опасан. Будући да сам опет очекивао промену затвора, замолио сам да ме пошаљу у Еис на југозападу Француске. Чуо сам да тамо има Сведока. Доиста, тамо је био један брат, али у току три године мог боравка у том затвору наши путеви се нису укрстили. Он је био на оделу где ја нисам имао приступ. Међутим, ја сам организовао своју активност најбоље што сам могао. Почео сам да делим часописе у затвору и започео сам неколико библијских студија. Чак сам био у могућности да сваке суботе водим студиј Куле стражаре са два затвореника. Коначно сам имао три библијска студија — с једним Французом, с једним Шпанцем и с једним Мароканцем.
Кушње неутралности у затвору
У сваком затвору је дух солидарности део осуђеничке етике. Постоје тренуци у којима твоја прошлост, расна припадност и националност нестају и сваки затвореник осећа да је везан заједничком ’пупчаном врпцом’ за ’постељицу’ тј. затвор. То је као да је неко својим првим злочином постао члан ’Реда осуђеника’. Због тог заједничког интереса дужан си да учествујеш у затворским бунама — да палиш ватру у ћелији, вршиш агресију, штрајкујеш — кад год тако одлучи народна воља. Међутим, ја сам прекинуо с тим ’редом’. Морао сам да останем неутралан и да се не уплићем у активности других осуђеника.
Због своје неутралности сам претрпео неке репресалије. Три пута су ме претукли, једном приликом су на мој кревет испразнили канту воде, претили су ми смрћу. Међутим, био сам изненађен, јер је то било најмање што сам могао да очекујем. Други су били избодени ножем или тешко испребијани ако су одбили да учествују у побунама. Како то, да сам онда ја тако добро прошао? Како је време пролазило, схватио сам да имам заштитника. Како је до тога дошло?
Током мог премештаја из Париза у затвор Еис сведочио сам једном другом осуђенику у групи. Он је био затвореник с великим утицајем, један мафијаш. Започели смо с библијским студијем. Вест о Царству га је импресионирала, али не у тој мери да би изменио свој живот. Прекинуо је студиј. Међутим, показало се да је он постао мој заштитник! Кад год су осуђеници одлучили да организују неку демонстрацију он је интервенисао у моју корист и упозорио их да ме оставе на миру. Али, тада је премештен у други затвор.
У то време испланирана је још једна побуна. Намеравали су да запале затвор. Захтевао сам да будем затворен у самицу како бих избегао могућу одмазду. Девет дана провео сам у изолацији. Десетог дана су избили општи немири који су кулминирали у пламену. Разарање је било потпуно и морале су да интервенишу снаге безбедности. На срећу, прошао сам без икаквих телесних озледа.
Најбоље је било то што сам упркос свему могао да организујем акције проповедања у затвору. Иако је прикупљање присташа било забрањено, директор затвора ме је подупро, рекавши: „Те идеје не могу никоме да штете“. Такође сам разговарао са поверљивим затвореницима сваког одела како би они поделили трактате које сам откуцао. Они су имали приступ тамо где мени није било дозвољено. За њихову помоћ платио сам им инстант кафом.
Крштење и право ослобођење
Посетила су ме браћа из месне француске скупштине. Коначно сам изразио браћи своју жељу да будем крштен. Међутим, како да то обавимо? У затвору није постојала могућност за то. Хоће ли ме због тога пустити ван? Та је замисао изгледала слично сну. Један покрајински састанак требао је да се одржи у градићу Родезу, који је врло близу затвора. Ухватио сам бика за рогове и затражио дозволу да присуствујем том покрајинском састанку.
Супротно свим очекивањима, добио сам три дана одмора, а пратња су била само браћа из месне скупштине. Неки затворски службеници су се противили тој одлуци. Били су уверени да се нећу вратити. Но, дозвола је већ била издата.
Дана 18. маја 1975. симболизовао сам своје предање Богу крштењем у води. Добио сам праву слободу! Наравно, вратио сам се у затвор — на велико изненађење свих оних који су се противили мојој дозволи. Након тога сам добио још две дозволе по шест дана. Искористио сам те дане за проповедање и састајање с браћом. Какав осећај праве слободе!
У јануару 1976. коначно сам био пуштен из затвора уз трогодишње скраћење због доброг понашања. Напокон сам прешао француско—шпанску границу. Иза мене је остало пет врло интензивних година мог живота. Кад сам стигао у Барцелону одмах сам ступио у везу са скупштином Јеховиних сведока. Како сам само жудео за нормалним животом!
Пут ка правом поправљењу
Сада сам ожењен. Имамо два сина и једну кћерку, и сада уживам у ономе што нисам могао да осетим у детињству — уједињену и срећну породицу. Увиђам да је Јехова био врло милостив према мени. Кад сам у Псалму 103, од 8. до 14. ставка прочитао да он ’не поступа с нама по гресима нашим, јер је милостив и добар и веома благ’, тада сам схватио да само Бог љубави може уклонити овај искварени систем ствари.
Из мог искуства је очигледно да затвор нема моћ да промени некога и никад је неће ни имати. Та моћ мора доћи из унутрашње силе и потицаја који покреће ум (Ефесцима 4:23). Многи се у затвору још више искваре и по изласку су скоро непоправљиво уништени, како морално тако и емоционално.
На срећу, у мом случају су се ти непремостиви затворски зидови срушили много пре него што сам из њих изашао. Божју реч ништа не може ограничити, и она се не може затворити. Ја то знам, јер сам стекао слободу док сам још био у затвору! (Испричао Енрике Барбер Гонзалес).
[Слика на 27. страни]
Бивши криминалац Енрике Барбес проучава Библију са женом и децом