На рубу смрти
ДОК сам посматрао своју жену Бони у болничком кревету, нисам могао да помогнем, али сам размишљао како се све тако брзо одиграло. Капци су јој били готово слепљени, тако да не би чак и најмањи трзај исцрпео и то мало преостале снаге из њеног тела. Кожа јој је била бела као креч, чак су јој и пеге по лицу избледеле. Тог дана рано ујутру лекар је рекао: „Данас ће сигурно умрети“. Једна од медицинских сестара је казала: „Неће издржати ни до подне.“
Зашто се Бони нашла у том безнадежном стању? Како је радосни долазак бебе могао да проузрокује такву по живот опасну ситуацију? Желео бих да испричам како се моја жена нашла у тој тешкој ситуацији искушења.
Кад смо сазнали да је Бони затруднела, с једне стране смо се радовали, али с друге смо били забринути. Бринули смо зато јер је наша десетогодишња кћерка Ешли рођена царским резом, а Бони је у међувремену имала два спонтана побачаја. Независно од тих узнемиравајућих чинилаца, постојала је и могућност да искрсне проблем око трансфузије крви. Ми смо уверени да је наш Створитељ с добрим разлогом заповедио према Делима апостолским 15:29 следеће: „Уздржавајте се од крви.“
Изненадне компликације
Било је отприлике још пет недеља до датума предвиђеног да се Бони породи, кад смо 28. фебруара 1987. посетили зоолошки врт у Сан Диегу. Нисмо ни слутили да ће за мање од 24 сата доћи на свет беба. Кад се Бони следећег јутра пробудила с крварењем, прилично смо се узнемирили. Одмах смо позвали лекара и кроз неколико минута већ смо били на путу за болницу.
Лекар је био упознат с нашом одлуком у вези трансфузије крви, па је одлучио да свакако изврши царски рез. Кренули смо у операциону салу и убрзо потом лекар је предао сестри нашу малу кћеркицу. Сестра је на кратко показала Бони бебу, а затим је однела на одељење за бебе. Ја сам отишао у чекаоницу, јер ми је речено, да ћу за сат и по, моћи да разговарам са својом женом у соби за опоравак.
У међувремену у чекаоници су се нашли и неки од наших пријатеља. Мислећи да је све у реду, кренуо сам к њима и рекао им да смо добили малу кћеркицу. Међутим, ја нисам знао да је лекар завреме царског реза установио да мора код Бони да одстрани материцу. За отприлике два сата стигао је лекар и обавестио ме шта је учинио. Објаснио ми је да је Бони у почетку порода имала вредност хемоглобина од 12,5, но тада је опао на 6,1. За кратко је лебдела између живота и смрти, но према његовом мишљењу све је требало добро да се заврши. Али, убрзо после тога су почели да се гомилају проблеми.
Само 15 минута после разговора с лекаром био сам позван преко разгласа на одељење за одојчад. Тамо су ми рекли да је наша кћеркица поплавила и престала да дише. Ипак, повратили су је и дали јој кисеоник. Сада је требало да се изврши низ анализа, које би могле изазвати озбиљне компликације. Морао сам да потпишем сагласност за та испитивања, а такође сам потписао и изјаву којом не дозвољавам примену крви.
Након неколико сати коначно сам могао да видим своју супругу и разговарам с њом. Била је весела и поуздана. Обоје смо били захвални Јехови да је све, како је изгледало, добро прошло. Нисам јој рекао да с бебом није нешто у реду, јер нисам желео да је узнемиравам.
Бонино стање се погоршало
Још истог дана, а била је недеља, Бонино стање се погоршало. Последње испитивање је показало да је вредност хемоглобина пала на 2,5. Наступило је унутрашње крварење. Пао јој је притисак, а сви знаци живота постајали су све слабији, тешко је дисала. У понедељак ујутро Бони је била збуњена, на тренутке потпуно одсутна. Лекар се целу ноћ саветовао са специјалистима, чак се распитивао да ли би дошла у обзир употреба вештачке крви. На крају се закључило како се једина могућност да јој се спаси живот, састоји у удисању кисеоника под јаким притиском.
У Пробуди се! од 22. августа 1979. (на немачком) био је описан тај поступак. Тело се излаже чистом кисеонику и то под притиском јачим од нашег атмосферског. Тим јаким притиском ткиво организма се обогаћује кисеоником у много већој концентрацији од нормалне. Исти се поступак примењује у случају великог губитка крви, тешких опекотина, па чак и опасних инфекција. Но, сада је требало пребацити Бони у Мемориал Медикал Центер у Лонг Бичу, који располаже одговарајућим покретним апаратима и оспособљеним техничарима.
Бони се налазила у критичном стању, била је преслаба за 30 минутну вожњу у болничким колима. Стога је пребачена хеликоптером—лет је трајао само четири минуте. Једна медицинска сестра, члан хеликоптерске екипе, кад је чула од болнице да је код Бони вредност хемоглобина пала на 2,2 рекла је: „То мора да је нека забуна. Она би већ била мртва!“
У понедељак увече је почето са удисањем кисеоника под притиском. Поступак је понављан целе ноћи—сат и по у комори, два сата изван ње. Након прва два поступка Бони је на изглед живнула, вратила јој се снага. Али, скученост простора под стакленом куполом, почео је страшно да је иритира. Тада сам се послужио интерфоном, којим комора располаже, да бих је умирио. Говорио сам јој о рајској земљи коју Библија обећава у складу са 21. поглављем Откривења, те 35. и 65. поглављем из Исаије указујући тиме на Јеховину љубазну бригу за нас. Тако сам јој помогао да се мало опусти у комори.
Притисак да узме крв
У уторак поподне дошао је к мени лекар с питањем не бих ли још једном размислио о свом ставу увези крви. Рекао је да из Бонине ране лагано тече црвена течност, што је знак да она још увек крвари. Али, ми смо чврсто одлучили; без крви, чак ако би се радило о животу или смрти. Нисмо желели да повредимо Јеховина праведна мерила. Тада је лекар рекао да ће повити рану специјалним пенастим завојем, како би зауставио крварење, што му је изгледа и успело.
Тада су рођаци који нису Јеховини сведоци почели да врше притисак на нас да пристанемо на трансфузију крви. То је било схватљиво с њихове стране, јер су готово сви лекари говорили: „Могли бисмо јој спасити живот, само ако пристанете на трансфузију крви.“ Један рођак је тражио пут и начин да јој се присилно да крв, ступивши чак у везу с милицијом, једним адвокатом и неким новинарима.
Сада се управа болнице уплашила да би је суд могао тужити ако Бони не преживи због одбијања трансфузије крви. Стога је договорен састанак ком је присуствовала једна особа, која је иначе запослена у болници, а Јеховин је сведок. Она је 45 минута говорила болничкој управи о библијском становишту према крви. Очигледно их је задовољила, јер су након тога показали спремност да у потпуности удовоље нашој жељи.
На рубу смрти
Бонино стање се у међувремену погоршавало. У среду ујутру је била дуго времена збуњена. Пулс јој је био 170, далеко изнад нормалне вредности од 70. Притисак је стално осцилирао. Вредност хемоглобина износила је 2,2 а хематокрит (количина елемената у проточној крви) износио је 6—што је знак за узбуну. Нормална вредност се креће између 40 и 65.
Ту среду јутро нећу никада заборавити. Лекари који су се саветовали уз Бонин болеснички кревет, тражили су разговор са мном. „Дошао је крај“, рекли су. „Нека сада уђу сви рођаци и пријатељи. Бони ће данас сигурно умрети. Не можемо ништа више да учинимо. Она ће умрети или од инфаркта или од можданог удара. У овом тренутку ни трансфузија не би више помогла. Прекасно је. Оценили смо да, ако јој у том стању падне притисак, не треба предузимати више никакве мере, ни покушавати с оживљавањем.“
Отада посете нису више биле ограничене само на родбину. Десетини браће у вери, који су дуго седели у чекаоници, било је дозвољено да још једном виде Бони, пре него што умре. Пошто су се сви с њом опростили, лекар јој је дао павулон, лек који доводи пацијента у стање паралисаности. Тај лек онемогућава покретање било ког мишића. Особа пада у стање дубоког сна. Бони је изгледала као да се налази у коми. У таквом стању, она у случају срчаног инфаркта не би осетила никакав бол, била би то лагана смрт. Њени капци су били слепљени тако да не би чак и најмањи трзај исцрпео и то мало преостале снаге из њеног тела. Тада смо први пут моја кћерка Ешли и ја кренули кући да нешто мало почистимо и средимо и да се мало одморимо, што нам је било преко потребно. Стигавши кући заједно смо клекнули и заплакали, изручивши своја срца пред Јеховом. Све у кући нас је подсећало на Бони. Дубоко у себи били смо свесни колико нам је била добра мајка и супруга. Набрајали смо шта је све радила за нас, а шта ћемо сада морати сами да обављамо. Знали смо, да ако останемо чврсти у вери, можемо бити сигурни у поновно виђење кад Бог уништи овај стари систем и замени га једним новим.
У среду увече опет смо кренули у болницу, иако нисмо могли ништа друго да учинимо него да чекамо, иако никада нисмо чекали сами. Уз нас су све време били рођаци и браћа у вери, који су нас тешили. Прошла је среда, и на запрепаштење лекара Бони је у четвртак још била жива. Касно поподне дошао је лекар и рекао ми да ће опет покушати с методом удисања кисеоника под јаким притиском. Поступак је био понављан целе ноћи.
Њено стање се побољшава
У петак ујутру, док сам задремао у чекаоници, изненада су ме пробудила два лекара и одмах ми саопштили да имају добру, а не лошу вест. Бонино стање се знатно стабилизовало. „Мислим да имамо разлога за наду“, рекао је један лекар. „Ако јој и падне притисак, не би било исправио сада прекинути лечење. Стога сам већ променио упутства на њеном болесничком листу. Ви не смете једно да заборавите; ово је за нас непознат терен, јер још никада нисмо били овако далеко без трансфузије крви.“
У суботу увече стајао сам с медицинском сестром уз Бонин болеснички кревет. Изнад Бонине главе окачили смо слику наше бебе, иако она још увек није отварала очи. Учинили смо то зато да би, кад поновно отвори очи, могла да је види. Надали смо се да ће јој то дати потребну снагу, да настави борбу за свој живот. Тада сам рекао сестри да ће следећег дана бити 18. годишњица нашег брака. Кад је то чула, обрисала је сузе с очију.
Недеља је била добар дан, јер је Бонин хематокрит порастао на 11. Више јој нису давали павулон итако је била ван стања паралисаности у ком се налазила четири дана. Но, лекар ме упозорио: „Не смете гајити превелика очекивања, јер у сваком тренутку може нешто кренути низбрдо. Тек у случају ако се хематокрит попне на 20, имаћете повода за славље.“
Ипак, моје су наде расле. Кад сам видео своју жену поново отворених очију након четири дана, изгледало ми је као да се у њу враћа нови живот. Бони није могла да прича, јер је била прикључена на апарат за дисање, и још увек јако слаба. Пожелео сам јој срећну годишњицу брака. Покретала је усне, али јој се глас није чуо. Била је толико слаба да није могла држати оловку у руци, а камоли писати.
Сада су биле учињене припреме да се наша беба премести у Лонг Бич, како би Бони могла да је види у природи, а не само на слици. Кад су бебу донели у одељење за интензивну негу, болничарка ју је показала Бони. Избројиле су јој прстиће на ногама и рукама, а Бони ју је прегледала са свих страна. Тако је могла да се увери да је здрава и да се нормално развија. Хвала Богу наша беба је добро напредовала.
Међутим, лекар је био у праву кад је рекао да се не веселимо прерано. Бони је добила две врсте запаљења плућа, лево плућно крило јој је делимично било у колапсу. Преглед због легионарске болести дао је позитиван резултат. Било која од тих компликација могла је за њу да значи смрт. Али, на срећу и то је надвладала. Бони је 15 година служила као пионир, тако се зову пуновременипроповедници Јеховиних сведока. Захваљујући кретању у служби проповедања и редовном вежбању гимнастике, она је имала одличну кондицију, што јој је несумњиво давало снаге да преживи ово тешко стање.
Након свега што је преживела — изгубила је 80% своје крви, провела 28 дана у болници, од тога 22 дана на интензивној нези и 58 пута била под апаратом за кисеоник—коначно је могла да иде кући. Лекар је задивљено рекао: „Она изгледа величанствено. То је чудо, ништа друго не могу да кажем на све то.“
Упркос тешком и мучном времену, било је у свему томе и нечег доброг. Лекарима, медицинским сестрама, болничкој управи, људима другачијег верског убеђења и медијима информисања, на тај је начин помогнуто да боље разумеју библијско гледиште у вези крви. Они су такође били сведоци неуздрмане вере.
После само два месеца тих страшних мука, Бони је опет учествовала у јавној служби проповедања, у делу које је обављала с пуно радости. У додатну радост сада је представљала чињеница да има нову партнерку за пионирску службу — нашу малу кћеркицу Али—Лорин. (Испричао Стивен М. Бидерстад).
[Слика на 12. страни]
Моја супруга и наша кћеркица после опоравка