Млади који имају „снагу изнад онога што је нормално“

МЛАД си. Имаш само 12 година. Имаш породицу коју волиш. Имаш школске другове којима се радујеш. Одлазиш на излете, на плажу и у планине. Осећаш страхопоштовање док зуриш у ноћно небо препуно звезда. Имаш читав свој живот пред собом.

А сада имаш рак. Таква вест је ударац и кад имаш 60. Она је тотално опустошење кад имаш 12.

Ленеј Мартинез

Тако је то изгледало дванаестогодишњој Ленеји Мартинез. Њена нада била је да вечно живи на рајској земљи. Ова нада била је подупрта библијском поуком коју је добила од својих родитеља, који су Јеховини сведоци. Није ли она сама читала у Библији да ће земља заувек остати, да је начињена да заувек буде настањена, и да ће је кротки заувек наследити? (Проповедник 1:4; Исаија 45:18; Матеј 5:5).

Сада је била у Долинској дечјој болници у Фресну, у Калифорнији, САД. Тамо је била примљена због онога што је изгледало као инфекција бубрега. Међутим, тестови су открили да је имала леукемију. Доктори који су лечили Ленеју одлучили су да треба да се трансфундирају наталожене крвне ћелије и плочице и да се одмах започне с хемиотерапијом.

Ленеј је рекла да не жели никакву крв нити крвне продукте, да је поучена да то Бог забрањује, као што је показано у библијским књигама Левитској и Делима апостолским. „Одлучисмо, наиме, свети Дух и ми, да не мећемо на вас никаквих других тегоба осим овога потребнога: да се чувате од жртава идолских, од крви, од удављенога и од блуда“ (Дела апостолска 15:28, 29, ДС). Њени родитељи су је подржали у њеном ставу, али Ленеј је нагласила да је то њена одлука и да јој је веома важна.

Доктори су разговарали неколико пута с Ленеј и њеним родитељима. Па ипак, поново су дошли једног поподнева. Ленеј је рекла у вези с овом посетом: „Осећала сам се веома слабом од свег тог бола и повраћала сам доста крви. Питали су ме иста питања, само на другачији начин. Поново сам им рекла: ’Не желим било какву крв нити крвне продукте. Радије ћу прихватити смрт, ако је потребно, него да прекршим своје обећање Јехови Богу да ћу вршити његову вољу.‘“

Ленеј је наставила: „Вратили су се идућег јутра. Број плочица је падао, а моја грозница је још увек била велика. Рекла бих да ме је доктор више слушао овог пута. Иако им се није допадао мој став, они су рекли да сам врло зрела 12-годишњакиња. Касније је ушао мој педијатар и рекао ми да му је жао али да ми ништа не може помоћи осим хемиотерапије и трансфузија. Отишао је и рекао да ће се вратити касније.

„Кад је отишао, почела сам јако да плачем јер се он читавог мог живота бринуо о мени, и сада сам се осећала као да ме издаје. Кад је касније ушао, казала сам му како је учинио да се осећам — да га више није брига за мене. То га је изненадило, и рекао је да му је жао. Није мислио да ме повреди. Погледао ме је и рекао: ’Па, Ленеј, ако тако треба да буде, онда ћу те видети на небу.‘ Скинуо је наочаре и, с крупним сузама у очима, рекао ми да ме воли и снажно ме загрлио. Захвалила сам му се и рекла: ’Хвала вам. И ја вас волим, др Галеспи, али ја се надам да ћу живети на рајској земљи приликом васкрсења.‘“

Затим су дошла два доктора и један адвокат, казали Ленејиним родитељима да би желели с њом да разговарају насамо, и замолили родитеље да изађу, што су они и учинили. Током читаве ове дискусије доктори су били веома увиђавни и љубазни и били су задивљени Ленејиним разговетним начином говора и њеним дубоким уверењем.

Кад су били сами с њом, казали су јој да она умире од леукемије и рекли: „Али трансфузије крви ће ти продужити живот. Уколико одбијеш крв, умрећеш за неколико дана.“

„Ако узмем крв“, упитала је Ленеј, „колико ће ми то продужити живот?“

„Око три до шест месеци“, одговорили су.

„Шта бих могла да урадим за тих шест месеци?“ упитала је.

„Ојачаћеш. Могла би да урадиш многе ствари. Могла би да посетиш Дизнијев свет. Могла би да видиш многа друга места.“

Ленеј се мало замислила, и затим одговорила: „Служила сам Јехови читав свој живот, 12 година. Он ми је обећао вечни живот у Рају ако му будем послушна. Нећу се сада окренути од њега ради шест месеци живота. Желим да будем верна док не умрем. Онда знам да ће ме у своје време васкрснути из мртвих и дати ми вечни живот. Тада ћу имати пуно времена за све што бих желела да урадим.“

Доктори и адвокат били су видљиво импресионирани. Похвалили су је и изашли и казали родитељима да она размишља и говори као одрасла особа и да је способна да доноси своје сопствене одлуке. Препоручили су етичком одбору Долинске дечје болнице да Ленеј сматрају зрелим малолетником. Овај одбор, састављен од доктора и других здравствених професионалаца, заједно с професором етике с Фресновог државног универзитета, донели су одлуку да допусте Ленеј да доноси сопствене одлуке у погледу њеног медицинског третмана. Сматрали су Ленеј зрелим малолетником. Није тражен никакав судски налог.

Након дуге, тешке ноћи, у 6.30, 22. септембра 1993, Ленеј је заспала у смрти на рукама своје мајке. Достојанство и мирноћа те ноћи урезана је у мислима оних који су били присутни. Погребној церемонији је присуствовало 482, укључујући и докторе, болничарке и учитеље, који су били задивљени Ленејином вером и беспрекорношћу.

Ленејини родитељи и пријатељи били су дубоко захвални што су доктори и болничарке и управитељи Долинске дечје болнице имали такву способност опажања да примете зрелост овог малолетника и што није био потребан никакав судски процес да донесе ту одлуку.

Кристал Мур

Таква обазривост није пружена 17-годишњој Кристали Мур кад је била примљена у Колумбијски презбитеријански медицински центар у Њујорку. Она је патила од гнојног колитиса. Приликом њеног примања у болницу, Кристал је, заједно са својим родитељима, више пута нагласила да одбија да прихвати крв. Она није желела да умре; уместо тога она је желела медицински третман који је у складу с библијском заповешћу о чувању од крви (Дела апостолска 15:28, 29).

Медицински тим који се бринуо за Кристал био је сигуран да њено стање захтева трансфузију крви. Један доктор је набусито изјавио: „Ако Кристал не прими трансфузију крви до четвртка, 15. јуна, онда ће у петак, 16. јуна бити мртва!“ Кристал 16. јуна није била мртва, а болница је приложила молбу Врховном суду државе Њујорк за овлашћење да је приморају на трансфузије.

На саслушању, које је ужурбано сазвано у болници тог јутра, један од лекара је сведочио да су Кристали одмах потребне две крвне јединице и да ће јој можда бити потребно најмање додатних десет јединица. Надаље је изјавио да кад би Кристал покушала да се одупре трансфузијама, он би је везао за кревет свезама за руке и ноге како би спровео процедуру. Кристал је рекла докторима да би она „вриштала и викала“ ако би покушали да јој дају трансфузију и да она као Јеховин сведок гледа на свако насилно давање крви да је исто тако одвратно као што је силовање.

Упркос понављаним захтевима њеног правозаступника на саслушању, Кристали је ускраћена прилика да говори за себе пред судом како би показала своју способност доношења одлука. Иако је Кристал управо добила награду у Супер омладинском програму (Super Youth Program) у знак признања њене школске одличности и вођства у њеној средњој школи, судија је одбио да јој дозволи да званично сведочи о њеном одбијању крви. То је довело до порицања Кристалиних права на законски судски процес, телесно самоодлучивање, личну приватност и религиозну слободу.

Иако првостепени суд није дозволио Кристали да званично сведочи, суд јесте посетио саму Кристал у њеној соби на неких 20 минута. Након те посете судија првостепеног суда је рекао да је Кристал „очигледно врло интелигентна“ и „врло разговетна“ и објаснио је да је Кристал „засигурно здравог разума“ и „способна да се у потпуности изрази“. Упркос овим опажањима, првостепени суд је непопустљиво одбио да Кристали пружи прилику да одлучи о својој сопственој медицинској бризи.

У недељу ујутро, 18. јуна, Кристали је била неопходна хитна операција, на коју је она пристала, али је наставила да одбија крв. Само 50-100 милилитара крви изгубљено је током овог поступка. Ипак, лекари су тврдили да ће можда бити потребна постоперативна трансфузија крви. Један други доктор сведочио је како није потребна никаква трансфузија. Он је рутински лечио сличне случајеве без крви у протеклих 13 година, и никакве пратеће трансфузије никад нису биле потребне.

Дана 22. јуна 1989, првостепени суд је болници доделио привремено старатељство над Кристал у сврху да се трансфузија крви да̂ само „уколико је неопходна да се заштити и спасе њен живот“. Ово старатељство се окончало кад је Кристал отпуштена из болнице. Кристали никада није била потребна крв, и она јој никада није трансфундирана, али је шокантно видети како се суд опходио према Кристал.

Након што је отпуштена из болнице, Кристал је завршила средњу школу добивши похвалницу. Кратко после тога као Јеховин сведок постала је пуновремени слуга. Постала је водич обиласка у Конгресној дворани Џерси сити Јеховиних сведока и волонтирала као члан групе која гради и преправља Дворане Краљевства.

Па ипак, доктори у Колумбијском презбитеријанском медицинском центру су рекли да кад јој се не би дала трансфузија 15. јуна, 16. јуна била би мртва и кад би се опирала трансфузији, била би везана свезама за руке и ноге. Кад доктори који желе судски налог да дају крв разметљиво изјављују да ће уколико се судија одмах не повинује, пацијент умрети, нека се сете случаја Кристал Мур.

Лиса Косак

Прва Лисина ноћ у торонтској Болници за болесну децу била је гора од ноћне море. Она се пријавила у четири сата поподне и одмах је ишла на једну серију испитивања. У своју собу није дошла све до 23.15 те вечери. У поноћ — па, нека Лиса каже шта се догодило. „У поноћ је дошла једна болничарка и рекла: ’Морам ти дати нешто крви.‘ Узвикнула сам: ’Не могу примити крв јер сам Јеховин сведок! Надам се да то знате! Надам се да то знате!‘ ’Па, да, знам‘, рекла је она, и истог трена извукла мој апарат за инфузију и стрпала врећицу с крвљу. Плакала сам и постајала хистерична.“

Какав је бездушан и суров третман наметнут једној болесној и уплашеној 12-годишњој девојчици усред ноћи у непознатом амбијенту! Лисини родитељи су је одвели у торонтску Болницу за болесну децу надајући се да ће наићи на љубазне докторе, спремне за сарадњу. Уместо тога, њихова кћерка била је подвргнута мучној поноћној трансфузији, упркос и Лисиног става и става њених родитеља да су крв или крвни продукти повреда Божјег закона и да их не треба користити (Дела апостолска 15:28, 29).

Идућег јутра болница је затражила судски налог за давање трансфузија. Судски процес којим је председавао судија Дејвид Р. Мејн трајао је пет дана. Био је одржаван у једној соби у болници, уз Лисино присуство свих пет дана. Лиса је имала акутну мијелоидну леукемију, стање које је обично фатално, иако су доктори сведочили да је стопа излечења 30 посто. Они су преписали вишеструке трансфузије крви и интензивну хемиотерапију — лечење које укључује изузетан бол и попратне појаве које исцрпљују.

Четвртог дана судског процеса, Лиса је дала сведочанство. Једно од питања која су јој постављена било је како је насилна поноћна трансфузија изазвала да се осећа. Она је објаснила да је она учинила да се осећа као пас који се користи за неки експеримент, да је осећала да је силована, и да је то што је малолетна навело неке људе да мисле да јој могу учинити било шта. Мрзела је да види како крв неког другог иде у њу, питајући се да ли ће добити сиду или хепатитис или неку другу заразну болест од ње. А првенствено, она је била забринута за то шта ће Јехова мислити о њеном кршењу његовог закона против узимања туђе крви у њено тело. Рекла је да кад би се то поново догодило, она „би ударала и шутирала стуб за инфузију и ишчупала апарат без обзира колико би је то болело, и избушила рупе на врећици с крвљу.“

Њен правозаступник је упитао, „Шта мислиш о томе што Друштво за помоћ деци тражи да се старатељство одузме твојим родитељима и да њима?“

„Па, то ме много, много љути; изазива у мени да мислим како су они сурови јер ме моји родитељи никада нису тукли, они ме воле и ја њих волим, и кад год сам била болесна од стрептококне ангине или прехладе или било чега, они су се бринули о мени. Њихов читав живот био је усредсређен око мене, а сада да неко, само зато што се они не слажу, дође и једноставно ме одвоји од њих мислим да је врло, врло свирепо, и то ме много иритира.“

„Да ли желиш да умреш?“

„Не, мислим да то нико не жели, али кад би стварно умрла, не бих се плашила, јер знам да имам наду у вечни живот у рају на земљи.“

Мало је било сувих очију кад је Лиса храбро говорила о својој предстојећој смрти, својој вери у Јехову, и својој одлучности да остане послушна његовом закону о светости крви.

„Лиса“, наставио је њен правозаступник, „да ли би ти нешто значило кад би знала да ти суд наређује да примиш трансфузије?“

„Не, јер ја ћу још увек остати верна свом Богу и слушати његове заповести, јер је Бог далеко супериорнији него било који суд или човек.“

„Лиса, шта би волела да судија пресуди у овом случају?“

„Па, оно што бих ја волела да судија пресуди у овом случају је да ме само пошаље натраг мојим родитељима и да им поново да̂ старатељство нада мном како бих могла бити срећна, и како бих могла да идем кући и да будем у срећном амбијенту.“

И то је оно што је судија Мејн пресудио. Следе изваци из његове пресуде:

„Л. је рекла овом суду јасно и на чињеничан начин да, уколико се учини покушај да јој се трансфундира крв, она ће се борити против те трансфузије свом својом снагом коју би могла прикупити. Она је то рекла, и ја јој верујем, да ће вриштати и борити се и да ће извући апаратуру за убризгавање из своје руке и да ће покушати да уништи крв у врећици над њеним креветом. Одбијам да дам било какав налог који би ово дете гурнуо у такво тешко искушење.“

У вези с насилном поноћном трансфузијом, он је рекао:

„Морам утврдити да је била изложена дискриминацији на основу своје религије и свог узраста у складу с чл. 15(1). У овим околностима, тиме што јој је дата трансфузија крви, њено право на безбедност њене личности у складу с чл. 7 јесте нарушено.“

Интересантан је његов утисак о самој Лиси:

„Л. је дивна, изузетно интелигентна, разговетна, учтива, осећајна и, што је најважније, храбра особа. Она поседује мудрост и зрелост које су далеко испред њених година и сматрам да би се сасвим могло рећи да она има све позитивне особине које би сваки родитељ желео код своје деце. Она има добро разрађено, чврсто и јасно религиозно уверење. С моје тачке гледишта, ниједна количина саветовања из ма којег извора или притисак од стране њених родитеља или било ког другог, укључујући и налог овог суда, не би уздрмао или променио њена религиозна уверења. Верујем да Л. К. треба бити пружена могућност да се бори с овом болешћу с достојанством и душевним миром.“

„Молба одбијена.“

Лиса и њена породица напустили су болницу тог дана. Лиса се заиста борила са својом болешћу с достојанством и душевним миром. Умрла је тихо код куће, на рукама пуним љубави њене мајке и њеног оца. Чинећи то она се прикључила редовима многих младих Сведока Јехове који Бога стављају на прво место. Као резултат, она ће се, заједно с њима, радовати испуњењу Исусовог обећања: „Ко изгуби живот свој мене ради, опет ће га наћи“ (Матеј 10:39).

Ернестина Грегори

У њеној 17. години, Ернестини је постављена дијагноза да пати од леукемије. Приликом примања у болницу она је одбила да пристане на употребу крвних продуката за подржавање хемиотерапије коју су доктори желели да примене. Због Ернестининог одбијања и због тога што је мајка подржавала њен избор бескрвног лечења, болница је пријавила ствар социјалним радницима из Чикага, у Илиноису, САД, који су пак затражили судски налог да употребе крв. Учињене су припреме за саслушање, у којем је првостепени суд чуо сведочанство Ернестине, једног доктора, једног психијатра и једног правозаступника, као и других људи који су били укључени.

Ернестина је рекла свом доктору да она не жели крв. Да је то њена лична одлука заснована на њеном читању Библије. Да би присилна трансфузија која би била дата по судском налогу ипак била непоштовање Божјег закона и да је у њеним очима погрешна, без обзира на ауторитет суда. Да се не супротставља медицинском лечењу и да не жели да умре. Да њена одлука није жеља за смрћу, није самоубилачка; ипак, она се не плаши смрти.

Стенли Јакнен (Stanley Yachnin), сведочио је да је „импресиониран Ернестинином зрелошћу, њеном свесношћу о самој себи“, и искреношћу њених религиозних уверења. Он је такође рекао да Ернестина разуме природу и последице њене болести. Због њеног разумевања, др Јакнен није видео никакву потребу да позива неког психијатра или психолога.

Упркос томе, један је позван, Нир Литнер (Ner Littner), психијатар, који је након разговора с Ернестином био мишљења да она има зрелост некога ко има између 18. и 21. године. Он је изјавио да је Ернестина испољила разумевање о импликацијама прихватања или одбијања трансфузија крви. Рекао је да је то прихватила, не зато што је била под надзором других, већ зато што то она сама верује. Др Литнер је рекао да Ернестини треба бити допуштено да доноси своје сопствене одлуке у овој ствари.

Џејн Макати (Jane McAtee), правни заступник за болницу, сведочила је да је након саслушања Ернестине, она веровала да је Ернестина разумела природу своје болести и да је „изгледала потпуно способна да разуме своју одлуку и прихвати њене последице“.

Суд је такође био врло импресиониран Ернестининим сведочанством. Суд је утврдио да је Ернестина зрели 17-годишњак, да је Ернестинина одлука донесена независно, и да она разуме страшну ситуацију у којој се налази. Ипак, иако је она показала да је зрела девојка способна да доноси информисане, интелигентне медицинске одлуке за себе доследно својим дубоко укорењеним вредностима и убеђењима, првостепени суд је, невероватно, дао налог за допуштање трансфузија крви.

На налог првостепеног суда најпре је уложена жалба Апелационом суду Илиноиса. У пресуди од два напрама један, Апелациони суд је сматрао да се Ернестина не може присилити да се подвргне трансфузијама крви против њене воље. Овај суд је резоновао да Ернестинин први амандман права на слободно изражавање религије заједно с њеним уставним правом на приватност штити њено право да као зрели малолетник одбије трансфузије крви из религиозних разлога.

Социјални радници за децу су затим уложили жалбу на пресуду Апелационог суда Врховном суду Илиноиса. Врховни суд Илиноиса је дао потврду, доневши одлуку да иако је Ернестина малолетница, она има право да одбије медицински третман којем она замера. Овај врховни суд заснивао је своју одлуку на општезаконском праву на самоодлучивање о свом телу и правилу о зрелим малолетницима. Стандард који треба примењивати у случајевима зрелих малолетника у Илиноису Врховни суд Илиноиса сажео је у следећој изјави:

„Уколико је доказ јасан и уверљив да је малолетница довољно зрела да схвати последице својих поступака, и да је малолетница довољно зрела да покаже расуђивање једне одрасле особе, онда јој доктрина о зрелом малолетнику пружа општезаконско право да пристане на медицински третман или да га одбије.“

Ернестина није примила никакву хемиотерапију нити трансфузије, па ипак није умрла од леукемије како су доктори желели да у то увере суд. Ернестина је стајала чврсто и ставила Бога на прво место, као и други млади који су раније споменути. Сваки је добио ’снагу изнад онога што је нормално‘ (2. Коринћанима 4:7, NW).

[Оквир на 13. страни]

Опасности од трансфузија крви

Публикација The New England Journal of Medicine, издање од 14. децембра 1989, известила је да једна једина јединица крви може носити довољно вируса сиде да изазове и до 1.75 милиона случајева инфекције!

У 1987, након што је постало познато да се сида преноси преко залиха крви добровољних давалаца, књига Autologous and Directed Blood Programs јадиковала је: „Ово је најтежа од свих медицинских иронија; да се испоставило да је драгоцени животодајни дар крви инструмент смрти.“

Др Чарлс Хагинс (Charles Huggins), управник службе за трансфузије крви у једној болници у Масачусетсу, САД, рекао је: „Она је најопаснија супстанција коју користимо у медицини.“

Журнал Surgery Annual је закључио: „Јасно је да је најсигурнија трансфузија она што није дата.“

Због тога што постоји много чешће поновно појаваљивање рака након операције тамо где су коришћене трансфузије крви, др Џон С. Спрат (John S. Spratt) је рекао у листу The American Journal of Surgery, издање од септембра 1986: „Може бити потребно да хирург за рак постане бескрвни хирург.“

Журнал Emergency Medicine рекао је: „Наше искуство с Јеховиним сведоцима може се протумачити да значи да не треба да се ослањамо на трансфузије крви, са свим њиховим потенцијалним компликацијама, колико смо то некада мислили.“

Журнал Pathologist указао је на одбијање Јеховиних сведока да узму крв и рекао: „Постоји значајан доказ који подупире њихово аргументовање, упркос протестима банкара крви.

Др Шарл Х. Барон (Charles H. Baron), професор права у Бостонској колеџској правној школи, рекао је у вези с одбијањем Јеховиних сведока да приме крв: „Сви у америчком друштву имају користи. Данас је мање вероватно да ће се непотребне трансфузије крви дати не само Јеховиним сведоцима, већ пацијентима уопште, захваљујући раду њихових Одбора за контактирање с болницама.“