Тајна је разрешена

ВЕЋИНА људи мисли да смрт не представља крај људског живота, већ да после смрти тела нешто наставља да живи. То нешто обично је описано као душа.

Одговарајући на питање „Како знамо да Рух (душа) напушта тело док је ово у гробу?“ часопис Стрејт пат одговара: „Смрт није ништа друго него одлазак душе. Кад душа напусти тело претвара се у Барзак (раздобље пређашње смрти). . . . Гроб је место само за тело, а не и за душу“. То су веровања муслимана, али она се понешто разликују од учења у хришћанству.

Узмимо као пример два питања из издања Катекизам хришћанске науке, британске римокатоличке публикације која се користи у школи:

П: „На који начин је твоја душа слична Богу?“

О: „Моја душа је слична Богу тако што је дух, и бесмртна је“.

П: „Шта подразумеваш кад кажеш да је твоја душа бесмртна?“

О: „Кад кажем да је моја душа бесмртна мислим да никад не може умрети“.

Иако децу уче да верују у ово, у књизи те тврдње не покушавају да се докажу.

Међутим, постоји извор информација који нам тачно каже шта је душа. Тај извор је Библија, најстарија књига која је позната човеку. Можда ћеш бити изненађен оним што говори.

Душа—дефиниција Библије

Прва књига Библије, Постанак или 1. Мојсијева, садржи извештај о стварању човека и других створења која живе на нашој планети. Писана је на хебрејском језику, а у прва два поглавља реч „душа“, преведена од речи нефеш, појављује се четири пута; међутим, само једном се та реч односи на човека.a На шта се онда односи? Погледајмо.

„И Бог је створио велике морске немани и сваку живу душу [нефеш] што се миче, које су проврвеле у води према својим врстама, и свако крилато летеће створење према својој врсти“ (1. Мојсијева 1:21, НС).

„И свакој дивљој звери земље и сваком летећем створу небеса и свему што се миче по земљи, у чему је живот као душа [нефеш] дао сам зелено биље за храну“ (1. Мојсијева 1:30, НС).

„Тако је Јехова Бог стварао од земље сваку дивљу звер поља и свако летеће створење небеса, и почео је да их доводи човеку да види како ће да назове сваку и како би је човек назвао, сваку живу душу [нефеш], то јој је било име“ (1. Мојсијева 2:19, НС).

Брзо поређење ова три цитата открива да се нефеш користи за опис свих облика животињског живота.

Упоредимо то сада са извештајем о стварању првог човека Адама:

„И Јехова Бог је створио човека од земаљског праха и удахнуо му у носнице дах живота и човек је постао жива душа [нефеш]“ (1. Мојсијева 2:7, НС).

Коментаришући ово, Америчко јеврејско издавачко друштво је у преводу Торе, првих пет књига Хебрејских списа, рекло: „Библија не каже да ми имамо душу. ’Нефеш’ је сама особа, њена потреба за храном, крв у њеним жилама, њено биће“ (наглашено од нас). Логично је да исто важи и за све остале облике живота који су описани као „душе“. Они не поседују душу. Они сви јесу душе.

Платон и душа

Одакле, дакле, представа да душа напушта тело приликом смрти? Јеврејска енциклопедија, коју смо раније споменули, каже следеће: „Представа о души одвојеној од тела која има своју индивидуалност укоренила се у јудаизму само кроз додир са персијском и грчком мисли“.

Још раније у људској историји Египћани су веровали да је људска душа бесмртна и да поново може посетити своје мртво тело. Из тог разлога су Египћани ишли тако далеко да су своје мртве балсамовали, односно мумифицирали.

Занимљиво је да нови немачки лутерански Еванђелистички катекизам за одрасле отворено признаје да извор учења о томе да је људска душа бесмртна није Библија него „грчки филозоф Платон (427—347. пре н.е.) који је снажно тврдио да постоји разлика између тела и душе“. Даље стоји: „Данашњи евангелистички теолози постављају изазов тој комбинацији грчких и библијских концепата. . . . Они одбацују раздвајање човека на тело и душу“.

Шта се, дакле, догађа са људском душом приликом смрти? По том питању је Библија, Божја надахнута реч, надмоћни ауторитет. Она јасно каже: „Живи су свесни да ће умрети, а мртви нису свесни ничега“ (Проповедник 9:5, НС). Кад је говорио о „васкрсењу“, Исус је рекао: „Сви који су у (спомен) гробовима чуће његов (Исусов) глас и изаћи ће“ (Јован 5:28, 29, НС).

Где су, дакле, мртви? У гробу, у „спомен—гробовима“, тј. у Божјем сећању чекају васкрсење.b Васкрсење? Шта то значи? Колико је стварна та нада? Задњи чланак који говори о једној недавној трагедији која се догодила у Енглеској показује колико та нада може бити стварна.

[Фусноте]

[Истакнути текст на 8. страни]

Да ли си знао?

Нигде у Библији не читамо о „бесмртној души“. Те две речи никад се не појављују заједно. Речи „бесмртан“ и „бесмртност“ појављују се само шест пута, све у писмима апостола Павла. Кад се односи на људе, бесмртност је описана награда коју ће добити само 144 000 људи који су откупљени са Земље да царују са Исусом Христом на небу (1. Коринћанима 15:50—54; Откривење 5:9, 10; 14:1—4; 20:6).

[Истакнути текст на 9. страни]

Који ауторитет?

Кратки оксфордски речник овако дефинише реч „душа“: „Духовни или нематеријални део човека за који се сматра да преживљава смрт“. Ова дефиниција осветљава чињеницу да концепт живота након смрти помоћу неке „душе“ остаје питање религиозне тврдње. Ниједан ауторитет то не може да докаже. Насупрот томе, највиши ауторитет, Библија, каже: Која душа згреши она ће погинути“ (Језекиљ 18:4).

[Слика на 9. страни]

„Душа“ неког египатског писара насликана као јастреб с људском главом и као да ’поново посећује своје тело у гробу’