5. поглавље

Шта треба подразумевати под изразом ”душа”

ШТА си ти? Састојиш ли се из две особе у једној особи? Имаш ли људско тело с мозгом, срцем, очима, ушима, језиком итд., у коме живи нека духовна особа, потпуно одвојена од твог телесног организма, а која се назива ”душа“? Ако да, шта се догађа кад умреш? Умре ли само твоје тело, а душа даље живи? Како можеш бити сигуран у то?

Скоро све религије света научавају да смрт кол људи није крај свакој егзистенцији. То веровање није распрострањено само мећу такозваним ”хришћанским“ становништвом Северне и Јужне Америке, Европе и Аустралије, него и у нехришћанским земљама Азије и Африке. Тако се у књизи Funeral Customs the World Over (Погребни обичаји на читавом свету) каже: ”Припадници већине културних кругова верују да приликом смрти нешто напушта тело и даље живи.“

Вера у бесмртност душе игра у нехришћанским религијама велику улогу. Тако се, на пример, у најзнаменитијем делу хиндуских светих писама, у Bhagavadgita, указује изричито на то да душа не умире. То се наводи као разлог да се у рату сме убијати. Ми читамо:

”Но, тела утеловљеног (душе) вечног,

неразоривог н неизмерног,

пролазна су, каже се.

И зато, бори се, Бхарата!

Ко сматра ТО убицом,

ко верује да се ТО може убити, обојица су незналице.

Оно, нити убија а нити је икада УБИЈЕНО.

Није се родило, нити умире,

још никада није било у непостојању

а нити ће у будућности бити.

Нерођени, непромењиви, вечни.

Он, прадавни, неће у убијеном телу бити убијен“

(Bhagavadgita друго певање, 18-20, из санскрита превела Херта Мартена).

Ипак, шта је душа о којој се овде говори? Иако су Хиндуси уверени да је људска душа бесмртна, описују је они неодређеним и несталним речима. Тако се у писму Хиндуизам од Swami Vivekananda каже:

”Хиндус верује да је свака душа један круг чије је средиште у телу а његова околина нигде, а смрт значи само, да то средиште прелази из једног тела у друго. Исто тако душа није везана за стање материје, она је у својој суштини слободна, невезана, света, чиста и потпуна. Али било на који начин она је везана на материју и мисли се као материја.“

Шта уопште верују чланови цркава хришћанства? Професор Оскар Кулман (теолошки факултет Универзитета у Баселу и Универзитета де Парис) пише у својој књизи ”Бесмртност душе или ускрсење мртвих“ следеће:

”Запитамо ли данас неког просечног хришћанина, био он протестант или католик, интелектуалац или не, о томе, шта Нови завет учи о личном удесу човека након смрти, добићемо, осим неколико изузетака, следећи одговор: Бесмртност душе’.“

На питање, шта је ”душа“, одговарају и чланови хришћанских цркава нејасно и неодређено. Они немају никакву јаснију представу о бесмртној души него припадници нехришћанских религија. Стога и настаје питање: Научава ли Библија да је душа бесмртни саставни део човека?

ДА ЛИ ЈЕ ДУША БЕСМРТНА?

У многим се библијским преводима хебрејска реч ”нефеш“ и грчка реч psyche преводи са ”душа“ (Погледај, на пример, Језек. 18:4 и Мат. 10:28, Караџић, Даничић, Шарић, Бакотић, Стварност. Та је споменута хебрејска и грчка реч преведена већ и са ”биће“, ”створење“ и ”особа“. Иако се у твојој Библији обе те речи “nefesh“ и “psyche“ преводе дословно (како је то у Нови свет преводу, испитивање ставака у којима се те речи појављују помоћи ће ти спознати како је народ Божји старог доба разумео те изразе. Ти можеш тада сам одлучити шта је стварно душа.

Ми, на пример, читамо у првој књизи Библије о стварању првог човека Адама: ”А створи Јехова Бог човека од праха земаљског и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива (нефеш). Важно је осмотрити да се у Библији не говори: ”Човек је добио душу“ него ”човек је постао душа жива“. (1. Мојс. 2:7)

Да ли су хришћани првог века разумели речју ”душа“ нешто друго? Не, у делу Библије који многи називају ”Нови завет“, наводи се објашњење о стварању Адама као чињеница: ”Тако је и писано: ”Први човек Адам постаде душа жива“. (1. Кор. 15:45, НС) У основном се тексту за реч ”душа“ налази реч psyche. Према томе, грчка реч psyche као и хебрејска реч “nefesh“ означују овде самог човека, а не невидљив дух који би у њему становао. Зато су неки, преводиоци Библије с пуним правом код превођења ставака из 1. Мојсијеве 2:7 и 1. Коринћанима 15:45 употребљавали речи као што су ”биће“, ”створење“ и ”особа“. (Herder-Bible; New English Bible; u The Bible in Living English употребљавају у 1. Мојсијевој 2:7 енглеску реч за ”особу“, али у 1. Коринћанима 15:45 употребљавају енглеску реч за ”душа“: Zunz употребљава у 1. Мојсијевој 2:7 израз ”живи, који дише“.

Исто је тако пажње вредно да се речи “nefesh“ и “psyche“ примењују и за животиње. Тако читамо у Библији о стварању водених и копнених животиња: ”Потом рече Бог: Нека врве по води живе душе (”живе животиње“ Luther; ”Жива створења“, New English Bible) и птице нека лете изнад земље под свод небески. И створи Бог китове и све живе душе што се мичу, што проврвеше по води по врстама својим, и све птице крилате по врстама њиховим... нека земља пусти из себе живе душе по врстама њиховим, стоку и ситне животиње по врстама њиховим“. (1. Мојс. 1:20-24, НС)

Не означавају се животиње као душе само у 1. Мојсијевој, него су од прве до задње књиге Светога писма назване душама. Тако читамо: ”И узми део за Јехову од војника који су ишли на војску, по једну душу од педесет, и од људи и од говеда и од магараца и од оваца“. (4. Мојс. 31:28) ”Праведник се брине за живот (nefesh) свог живинчета“. (Приче 12:10) ”Свака душа (psyhe) жива умрије у мору“. (Откр. 16:3)

Реч ”душа“ се с пуним правом примењује на животиње. То је у складу са темељним значењем. које се прихвата за хебрејску реч “nefesh“. Та реч потиче од корена речи која значи ”дисати“. Дословно, је душа неко ко дише, а животиње такође дишу. То су жива дишућа створења.

Ако се реч “nefesh“ и “psyhe“ примењују на човека, тада се најчешће односе на читаву особу. Тако, на пример, читамо у Библији да се људска душа рађа (1. Мојс. 46:18), може јести или постити (3. Мојс. 7:20; Пс. 35:13), може плакати и венути (Јерем. 13:17; Јона 2:7). Душа се може заклети, може нешто захтевати, а може је и обузети страх (3. Мојс. 5:4; 5. Мојс. 12:20; Д. ап. 2:43) Једна особа може чак и завести једну душу. Душа се може гонити и ставити је чак у челичне окове (Пс. 7:5;105:18). Нису ли то све ствари које може чинити човек из меса и крви или које се могу учинити једном таквом човеку? Не потврђују ли ти библијски ставци јасно, да је речју ”душа“, ако се она односи на човека, мишљен читави човек?

До тог су закључка дошли многобројни католички, протестантски и јеврејски научници двадесетог века који се баве проучавањем Библије. Осмотримо њихове коментаре:

”Познати ставак у 1. Мојсијевој 2:7 не каже, како се често прихвата, да се човек састоји из тела и душе; он каже да је Јахве створио човека из праха земаљског и тада је ту непомичну прилику оживео удахнувши јој у нос дах животни. Тако је човек постао живо створење, што је овде једино значење за реч ”нефеш“ (душа). H. Wheeler Robinson Regent‘s Park College, London у часопису за науку Старог завета, св. 41 (19-23).

”Не смемо мислити да човек има душу. већ да је он душа“. (E. F. Kevan ректор Лондонског библијског колеџа, у свом New Bible Commentary (1965), II издање, стр. 78).

”Према Старом завету душа није део човека него читав човек — човек као живо створење. У Новом завету има тај појам слично значење, овде означава људски живот; живот појединог, разумом обдареног створења. (Нова католичка енциклопедија (1967), св. 13, стр. 4-67).

”Библија не каже да поседујемо душу. ”Нефеш“ је сама особа, њезина потреба за храном, крв у њеним жилама, њено читаво ја!“ (Dr. H. M. Orlinsky, Hebrew Union College, наведено из New York Times-a од 12. октобра 1962. године).

Сматраш ли значајним, да научници различитих верских уверења говоре сада, да је ”душа“ лично сам човек? Да ли си био тако поучаван? Или си учио да је душа бесмртан саставни део човека? Ако да, како је тада деловала на тебе та наука? Да ли те је подбудила да новац, потребан за одржавање твог живота, издајеш у религиозне сврхе? Можда црква којој припадаш није била поштена обзиром на такво научавање? Ко је у праву: црква или њени научници?

Ако су у праву научници који кажу да је људска душа особа као целина, укључујући њен живот из крви и меса, тада смемо очекивати да Библија каже да је душа смртна. Говори ли она то? Да! Ми читамо у Библији да се душа (нефеш) може ”чувати од смрти“. (Пс. 78:50) Затим ”избавити“ и ”спасити од смрти“ (Пс. 116:8, Јак. 5:20) Надаље читамо: ”Немојте да му убијемо душу“. (1. Мојс. 37:21, НС) ”Да у њих утече крвник, који је убио неку душу нехотице“. (4. Мојс. 35:11, НС) ”Умире у младости душа њихова“. (Јов 36:14) ”Душа, која сагреши, она ће погинути“. (Језек. 18:4, 20)

Може ли бити да барем код неких библијских ставака реч у основном тексту, која је преведена са ”душа“, означава нешто што приликом смрти напушта тело и што је бесмртно? Како је са библијским ставцима као на пример: ”А кад се растављаше с душом те умираше — назва га Венонија“. (1. Мојс. 35:18) ”Нека се поврати у дете душа његова“. (1. Цар. 17:21) ”Не буните се, јер је душа његова у њему“. (Д. ап. 20:10) Не показују ли ти ставци да душа постоји независно од тела?

Текст у Јову 33:22, написан поетским стилом, који се назива паралелизам, пружа нам кључ за разумевање тих места. У том се тексту речи ”душа“ и ”живот“ употребљавају као синоними, тако да би их се могло заменити, а да се при том не мења смисао ставка. Читамо: ”И душа се његова приближује гробу, и живот његов смрти.“ Тај текст са паралелним речничким деловима показује да реч ”душа“ може значити живот једне особе. То значи када се говори о одласку душе, може под тим подразумевати свршетак живога неке особе.

Нека нам следећи пример послужи за предочавање: неки би човек могао рећи да је његовог пса прегазио камион и да је при томе ”изгубио живот“. Жели ли дотични тиме рећи да је живот напустио тело пса и да постоји негде другде? Не, већ он изражава само сликовитим начином мисао да је животиња угинула. То исто тако вреди и када за неког човека кажемо ”да је изгубио живот“. Тиме не мислимо да његов живот постоји независно од тела. Слично је и са изразом ”изгубити своју душу“, јер то не значи да постоји живот после смрти, већ само то, да је неко изгубио свој живот, своју душу“. Ту чињеницу признаје и дело The Interpreter‘s Dictionary of the Bible. Тамо читамо:

”Одлазак душе (нефеш) морамо сматрати сликовитим изражавањем јер она не живи даље независно од тела, већ умире с њим. (4. Мојс. 31:19, Суд. 16:30, Језек. 13:19) Нити један библијски ставак не потврђује мишљење да се ”душа“ приликом смрти одваја од тела.“

ПОРЕКЛО ТАКВОГА СХВАТАЊА?

Из Светог писма јасно произлази да човек не поседује бесмртну душу него да је он сам душа. Како је тада у цркве хришћанства ушло схватање да човек поседује бесмртну душу? Данас се јавно признаје да се то догодило под упливом паганске грчке филозофије. Професор Douglas T. Holden пише у својој књизи Death Shall Have No Dominion (Смрт више не влада):

”Хришћанска теологија толико је испреплетана грчком филозофијом, да је одгојила личности које девет десетина мисле грчки, а само једну десетину хришћански“.

У католичком часопису Commonweal, издање од 15. јануара 1971. признаје се, да је тај ”у каснијем јеврејству и раном хришћанству“ раширен преглед о бесмртности душе, ”наследство Атине.“

Ко је одговоран за ту мешавину паганских, грчких мисли са хришћанским мислима? Није ли свештенство? Чланови црквених општина нису сигурно сами од себе увели ту науку, коју библијски научници означују сада сасвим отворено небиблијском.

Али, одакле вуче корен религија старих Грка? Како смо већ споменули, постоје уверљиви докази да су религиозне поставке старих Грка и других народа биле под утицајем религиозних наука Вавилонаца. О библијском учењу о души читамо у делу The International Standard Bible Encyclopedia:

”Веровало се да душа човека након његове смрти... даље живи... Вавилонци... су им често (мртвацима) давали предмете које би они могли у свом загробном животу употребљавати... Изгледа да би у том будућем свету постојала разлика мећу мртвацима, јер су, по свему судећи, они који су погинули у ратовима, имали нарочите привилегије. Добили су свежу воду за пиће. Онај, ко није имао деце, која би на његовом гробу могла доприносити жртвене дарове, морао је подносити боли н многе оскудице.“

Било је, дакле, без даљњега могуће да су Грци преузели језгро својих мишљења о бесмртности душе из старог Вавилона и да су је тада грчки филозофи још разрадили.

Изгледа да се слично збивало и са нехришћанским религијама, које још данас постоје. Упоредимо ли, на пример, стару културу долине реке Инд. где преовладава религија хиндуизма и култура Месопотамије, можемо утврдити значајну сличност. Овамо спадају грађевине, као што су, на пример степеничасти торњеви у Месопотамији, који су служили религиозним сврхама, као и цртежи, који су веома налик оним старим месопотамским. Познати асириолог, професор Самуел Н. Краунер претпоставља на основу својих истраживања, да се у долини Инда населио неки народ који је побегао из Месопотамије, кад су Сумерани завладали тим подручјем. Стога и није тешко разумети одакле је хиндуизам узео своју представу о бесмртности душе

Тиме је доказано, да вера у бесмртност људске душе има свој корен у религији старих Вавилонаца и да је нашла свој пут из Вавилона у све делове света. Како Библија извештава, у Вавилону је дошло до побуне против Бога, што би већ и само по себи било довољан разлог да се наука о бесмртности душе прими са резервом. Но, не смемо заборавити да се она, како смо то управо и видели, протуслови и Библији.

Али, зар се схватање да је душа бесмртна не протуслови, осим тога, и ономе што ти сам примећујеш? Шта се догађа, на пример, ако се некога изудара до бесвести, или дотични падне у несвест, или ако неко у болници добије наркозу? Ако је, његова ”душа“ стварно одељена од тела и ако би она могла постојати као разумом обдарена независно од њега — тако да чак ни смрт не би утицала на њено постојање и деловање — зашто тада човек док је без свести стварно више ништа не запажа од онога што се око њега догађа? Зашто му је потребно касније рећи шта се све у то време догодило? Ако би његова ”душа“ — како то религије уопште научавају — могла након смрти тела видети, чути, осећати и мислити, зашто тада нешто, што није толико драстично као смрт — на пример пролазна бесвестица — спречава те функције?

Леш, било животињски, било људски, распада се временом поново у елементе земље. У вези смрти нема ни најмањег ослонца, који би дозволио закључак да постоји нека бесмртна душа.

ПОСЛЕДИЦЕ НАУКЕ О БЕСМРТНОСТИ ДУШЕ

Оно што верујемо обзиром на душу, није малог значаја.

Наука, према којој човек има бесмртну душу, користила се у ратно доба да би се утицало на свест народа. Духовни воће подстрекли су утисак да убијање није зло, јер погинули у ствари нису мртви. Војницима се говори да сви они, који падну у борби против непријатеља, долазе у небо. Веома је карактеристична следећа изјава, објављена у New York Timesu од 11. септембра 1950.: ”Забринутим родитељима, синови којих су били позвани у рат, било је јуче у катедрали Ст. Патрицк речено, да је смрт на бојном пољу део Божјег плана, ”да настани небеско краљевство.“ Схватање које долази овде до изражаја, веома се мало разликује од старовавилонске науке, према којој они, у рату погинули, имају нарочите повластице.

Дакле, оно што Библија говори о души, било је изврнуто, а та су извртања допринела да се људски живот уопште не цени, а људи се осећају зависним од великих религиозних система, који су неистинито тврдили да се брину о њиховим душама.

Шта ћеш учинити сада кад све то знаш? Сигурно се особе, које се држе уз организацију која научава лаж не допадају правоме Богу ”Богу истине“ који мрзи лаж. (Пс. 31:5; Приче 6:16-19; Откр. 21:8) Желиш ли ти, уистину, припадати религиозној заједници која није према теби поштена?

[Слика на 35. страни]

СВИ СУ ОНИ ДУШЕ