Вештачка интелигенција — да ли је интелигентна?

ТАКМИЧЕЊЕ је било жестоко. Противници су се из потеза у потез борили над шаховском таблом. Али, то нису били обични играчи шаха. На једној страни био је светски компјутерски шампион шаха Креј Блиц. С друге стране био је изазивач Хајтек. Обојица су били специјално програмирани суперкомпјутером, с тим да су програми били различити. А и један и други могао је надиграти све људске шахисте осим оних најбољих. Та два компјутера су се борила за светску компјутерску шаховску титулу.

У задњој партији Хајтек је стекао надмоћ, као што су сви и очекивали. Само му је још један потез био потребан да победи. Али, на изненађење свих, Хајтек није приметио префињени потез Креј Блица. Изненада је Креј Блиц бљеснуо и поразио Хајтека и тако задржао своју светску шампионску титулу!

Овакве и сличне приче код неких људи изазивају непријатност. Некако је обесхрабрујуће кад сазнамо да су компјутери постали бољи од многих људи у игрању шаха, у решавању загонетки или доказивању математичких теорема; да постоје роботи који могу да чују, виде и чак разговарају или да лекари консултују компјутере да би добили мишљење о лечењу и дијагнози. Да ли се остварује научна фантастика? Да ли су компјутери постали тако паметни да ће ускоро завладати светом?

Таква забринутост је оправдана јер је нормално да ми такву активност као што је решавање проблема и употреба језика повезујемо с интелигенцијом, разумом. Не очекујемо од машина да то раде—чак ни од компјутера—јер обични компјутери нису ништа друго до брзи обрађивачи информација који реагују на команде. Али, компјутери попут Креј Блица и Хајтека далеко су од обичних. Научници су, да би објаснили шта намеравају с тим компјутерским системима, сковали израз „вештачка интелигенција“, или АИ. А тврдње и предвиђања која они изричу у вези тих машина нису помогла да се ублажи непријатност. Херберт Симон, сада добитник Нобелове награде, 1957. године је предвидео: „За 10 година дигитални компјутер ће бити светски шампион у шаху“. Недавно је научних из области компјутера Харви Силверман са универзитета Браун у Провиденсу на Роуд Ајленду тврдио како се очекује да ће се „за неколико година развити компјутер који ће имати речник од 5 000 речи и који ће разумети већину разговора на чистом енглеском језику“. Да ли је заиста људски ум застарео?

Шта је вештачка интелигенција?

Расправљати, разумети, откривати значење, сналазити се у необичним околностима и доносити одлуке—све се то обично повезује са људским умом. Интелигенција је способност обављања ових и многих других задатака. Научници су још од 17. века сањали о „машини која мисли“ и која би могла решавати математичке и логичке проблеме. Међутим, тај сан је почео да се остварује тек средином 1950—их година доласком електронског компјутера.

Већина нас зна да компјутер може да сачува, проналази и обрађује велике количине информација и то великом брзином. Због тога се користе за обрачунавање. и вођење књиговодства, прављење архиве, каталога, индекса, итд. Код свих тих операција у меморију компјутера убацују се груби подаци, а компјутеру се даје низ инструкција, или програм, о томе шта да ради са тим подацима. На пример, кад се користи за обрачунавање, компјутер може да се програмира тако да на крају месеца обради све информације и избаци готов обрачун.

Наравно, да би се овакав посао обавио потребна је одређена врста интелигенције. Међутим, такви системи у суштини само следе унапред одређене кораке које су назначили људи, све док посао није извршен. Ако током обраде података нешто недостаје или буде погрешно, машина се зауставља и чека даљње инструкције људског оператера. За такве машине се може рећи да су делотворне, али нису баш интелигентне. Али, компјутери са вештачком интелигенцијом требало би да буду другачије врсте.

Вештачка интелигенција је у основи збир инструкција или програма, којима компјутер покушава да се оспособи да проблеме решава сам—онако како то чини човек. У једном приступу, уместо да следи процедуру срицања корак по корак, компјутер претреса проблем методом покушаја и погрешке. Резултат сваког покушаја анализира се и користи као темељ за следећи покушај.

Тај принцип може сам по себи звучати једноставно, али кад се примени на животне ситуације ствари постају компликованије. Зашто? Мало ствари у животу су тако једноставне да их можемо одредити са да или не, црно или бело. Све је у ствари пуно нијанси значења и дубљег смисла. На пример, ако се нека медицинска процедура препоручује само за пацијенте изнад шест година старости, шта је са дететом које је старо пет година и десет месеци? Доношење таквих одлука далеко је преко могућности данашњих компјутера. Међутим, иако је подручје примене ограничено, АИ се може успешно применити.

На пример, Хајтек је, наоружан вештачком интелигенцијом, могао сам, без икаквог људског упутства или интервенције, поразити неке боље шахисте. Како? Компјутер пажљиво анализира противников потез, а затим претражује кроз хиљаде положаја у својој меморији да би пронашао потез којим би на најмању меру свео могућност да противник победи. Да би могао то да учини он сваке секунде претреса 175 000 шаховских позиција, или преко 30 милиона позиција за три минута, колико му обично треба да учини прави потез.

АИ на делу

Хајтек је снажан у шаху, али потпуно беспомоћан у другим играма и задацима. То је због тога што је Хајтек програмиран само за то да игра шах. Његова меморија је претрпана информацијама о шаховским потезима и информацијама унесеним корак по корак које му омогућују да „размишља“ на логичан начин. Другим речима, што се тиче играња шаха, Хајтек је стручњак. А компјутерски научници баш тако називају справе као што је Хајтек—системи—стручњаци.

Систем—стручњак је у ствари компјутер препуњен информацијама из неког одређеног подручја. Уз то, програмиран је на такав начин да корисника води до прецизних информација које су му потребне уз минималну потрошњу времена и труда. То често чини путем серије ако—тада правила: Ако је одређени услов тачан, тада услеђује одређени поступак. Корисник „комуницира“ са системом—стручњаком преко тастатуре и монитора или неког другог средства. Ускладиштење информација и ако—тада процес придају систему—стручњаку изглед интелигенције—вештачке интелигенције.

Данас се системи—стручњаци користе у различитим видовима медицине, компјутерског дизајнирања, у геолошким испитивањима, обрачунима, пословима инвестирања, свемирским летовима итд. Компјутерски научници раде на таквим системима—стручњацима који би могли да обраде, не само једну, него много ако—тада операција у исто време, као што ради људски ум. Исто тако, развијају се и системи који могу да „виде“, „чују“ и „говоре“, мада на ограничени начин. Све ово у неким круговима изазива забринутост. Да ли ће компјутери постати паметни као човек, или чак паметнији од њега?

Да ли има границе?

То што научници могу да учине са компјутерским системима—стручњацима заиста је импресивно. Остаје, међутим, кључно питање: Да ли су ти системи заиста интелигентни? Шта бисмо, на пример, рекли о особи која јако добро игра шах, али једва да може учити или научити било шта друго? Да ли би ту особу сматрали интелигентном? Очигледно не би. „Интелигентна особа учи нешто из једног подручја и примењује то на проблеме из другог подручја“, објашњава Вилијам Џ. Кроми, извршни директор Већа за унапређење научног писања у САД. Ту је, дакле, кључ: Да ли компјутери могу постићи ниво интелигенције човека? Другим речима, да ли је стварно могуће створити вештачку интелигенцију?

До сада ни један научник или компјутерски инжењер није успео да постигне тај циљ. Упркос предвиђањима о компјутерима за играње шаха, од којих је сада прошло више од 30 година, светски шампион је још увек човек. Упркос тврдњи да ће компјутери моћи да разумеју разговор на енглеском или другим природним језицима, то је још увек на почетном нивоу. Да, још нико није дошао до тога како да угради способност уопштености у компјутер.

Узмимо, на пример, језик. Чак и у једноставном говору, хиљаде речи нижу се у милионима комбинација. Да би компјутер разумео реченицу он мора да буде у стању да провери ове могуће комбинације сваке речи у реченици, и то истовремено, такође у својој меморији мора да има ускладиштен огроман број правила и дефиниција. То је далеко изнад онога што могу данашњи компјутери. Међутим, то с друге стране може да учини свако дете, а уз то може да уочи и нијансе изговорених речи. Може да разабере да ли говорнику може да се верује или овај није искрен, да ли нешто треба схватити дословно или као шалу. Компјутер није дорастао тим изазовима.

Исто може да се каже и за системе—стручњаке који могу „видети“, као што су роботи који се користе у аутоматској производњи. Једном врхунском систему с тродимензионалним видом потребно је 15 секунди да препозна предмет. За исто то људском оку и мозгу потребан је један десетхиљадити део секунде. Људско око има урођену способност да види оно што је важно и да исфилтрира небитности. Компјутер је једноставно преплављен масом појединости које „види“.

На тај начин, упркос унапређењима и обећањима производње система вештачке интелигенције, „већина научника не верује да ће компјутерски системи икада имати тако широке размере интелигенције, мотивације, вештине и креативности какве имају људи“, каже Кром. Исто тако, познати писац научне фантастике Исак Асимов тврди: „Сумњам да ће компјутер икада достићи интуитивну и креативну снагу задивљујућег ума“.

Темељна препрека стварања праве интелигенције на вештачки начин јесте чињеница да ни један научник или компјутерски инжењер не разуме у потпуности како у ствари ради људски ум. Нико тачно не зна однос између мозга и ума или како ум користи информације које су смештене у мозгу да би донео одлуку или да би решио неки проблем. „Будући да ја не знам како својим умом чиним одређене ствари, никако не могу да програмирам компјутер да би чинио оно што ја чиним“, признаје Асимов. Другим речима, ако нико не зна шта је у ствари интелигенција, како би се могла уградити у компјутер?

Велемајстори и Велемајстор

Крајем 18. и почетком 19. века једна машина за играње шаха свуда је узбуђивала публику тиме што је побеђивала своје људске изазиваче, укључујући и такве познате особе какве су биле Марија Терезија, Едгар Алан Поу и Наполеон Бонапарте. Коначно се показало да је то била смицалица. У машини је у ствари био човек!

И у данашњим машинама за играње шаха налази се човек; само што је он много боље сакривен. То није нико други до програмер, који је одговоран за брижљиво слагање у компјутер свих правила игре шаха и свих упутстава о томе како се та правила користе тако да компјутер може сасвим сам да освоји титулу велемајстора.

Исто важи и за све остале системе—стручњаке и за све што је постигнуто на подручју вештачке интелигенције. Заслуге треба приписати научницима и инжењерима који су их створили. Али, коме да припишемо заслуге за праву интелигенцију људског ума? Овде морамо позајмити речи старог израелског краља Давида који је био потакнут да на поетски начин каже Створитељу, Јехови Богу: „Славићу је, јер сам створен на задивљујући начин који улива страхопоштовање. Твоја дела су предивна, и моја душа то веома добро зна“ (Псалам 139:14, НС).

[[Истакнути текст на 27. страни]

„Остаје, међутим, чињеница да су способности компјутера и човека у основи различите и да се у догледној будућности вероватно неће појавити никакав робот сличан човеку“ („Компјутери и друштво“, страна 14).

[Слика на 28. страни]

И дете и компјутер у различитом степену разумеју језик, али дете може да уочи намере, степен поузданости и људске осећаје