Млади питају. . .

Зашто не могу да имам више своје слободе?

Драго Удружење Куле стражаре!

Имам 12 година. Зашто не могу да имам више своје слободе? Родитељи немају довољно поверења у мене и не допуштају ми да имам телевизор у соби. Знам да се брину, али ово је беспотребно!

(Потпис) Кит

ЛИЧНА СЛОБОДА—тинејџери често сматрају да је немају довољно. Кад 15—годишња Хитер прими писмо или јој неко телефонира, мајка је увек нервира својим испитивањем о садржају тог писма или разговора. Чак и кад Хитер једноставно хоће да буде сама у својој соби, мајка је радознала зашто хоће да буде сама.

Дванаестогодишња Алисон има другачији проблем. „Родитељи ми дају довољно слободе, али моја сестра не. Делимо исту собу. Понекад дођем раније кући и почнем да пишем домаћи задатак, а она чим уђе почне да прича шта се догодило у школи . . . Опет увече, док ја још увек пишем задатак, моја сестра и брат—једноставно упадну у собу, направе неред и онда све ја морам да спремам“ (из књиге Слушајте нас! коју је уредила Доријет Каваног).

Појам „своја слобода“ свакоме значи нешто друго, и индивидуалне потребе су различите. Неки чезну да се само мало опусте. Други би једноставно хтели мало контроле над својим временом и личним стварима. Други би хтели да се заштите од браће, сестара и пријатеља који свуда забадају нос, као и од родитеља за које сматрају да превише испитују.

Како је с тобом? Да ли имаш потребу да повремено добијеш мало „простора“, или своје слободе у животу? Ако да, то није ништа необично. Аутори књиге Здрави адолесцент: Приручник за родитеље: кажу: „Тинејџери желе и потребна им је слобода“. Зашто је, дакле, лична слобода за младе толико важна. И зашто ју је тако често тешко остварити?

Потреба за личном слободом

Потреба за личном слободом посебно долази до изражаја код тинејџера. Ти растеш и постајеш одрасла особа и сасвим је природно што желиш одређену меру независности од родитеља. Према испитивањима Џејн Норман и Мајрон В. Харис, потреба за личном слободом је начин на који тинејџери ’постављају емоционалну раздаљину између себе и других чланова породице’.

Лична слобода служи и бројним основним људским потребама. Како каже социолог Алберт Мерабијан, мало времена које се посвети себи може да послужи као заштита од притисака свакодневног живота. Мерабијан тврди да је „премало личне слободе у основи ствар која је пуна стреса. Чешће се разболите, склони сте несрећама, раздражљиви—не можете се слагати с људима—и ако таква ситуација потраје, постајете депресивни“.

Па Божји Син је једном рекао својим ученицима: „Дођите ви сами (насамо) и почините мало. Јер их беше много који долазе и одлазе, и нису имали кад ни да једу“. Том приликом је лична слобода било баш оно што им је било потребно! Наравно, то су били одрасли људи. Међутим, и многи млади могу да осећају исту потребу. Узмимо, на пример, младу Ерику: Кад је узнемирена, увиђа да је најбоље да избегава људе. „Сметају ми“, објашњава она. „Природно је да неко време хоћеш да будеш сам. Мораш да имаш мало личне слободе, иначе ћеш постати напет и депресиван“.

Истраживања показују да је усамљеност у умереним количинама корисна. Књига Бити адолесцент каже: „Људи морају бити сами да би развили своју индивидуалност“. Даље, „ако се усамљеност држи у одређеним границама, одсутност других омогућава да се среде мисли, да се боље концентрише“. Студија коју су аутори те књиге спровели са 75 тинејџера показала је да се после мало самоће ’психолошко стање’ младих поправило. „Уз то што су постали чилији, тинејџери су одмах након усамљености постали веселији и јачи“.

Занимљиво је да у Библији читамо како је патријарх Исак „око предвечерја одшетао да размишља у пољу“ (1. Мојсијева 24:63, НС). Ускоро је требао да прихвати тешке одговорности. Такви тренуци личне слободе су несумњиво помогли Исаку да среди своје мисли и да се опусти.

Зашто је тако тешко остварити личну слободу?

Часопис Америчко здравље: здраво тело и дух известио је о проналасцима др Лоренса Фишера, професора психијатрије на универзитету Калифорнија: „Тинејџери су емоционално и физички здравији ако имају одговарајућу меру личне слободе“. Зашто је, дакле, тако тешко остварити ту слободу док си млад?

Можда ћеш се спремно сложити с ауторима књиге Здрави адолесцент: Приручник за родитеље, који кажу: „Важно је да тинејџери имају своје личне, приватне мисли, да њихова писма, телефонске позиве и дневнике други не дирају“. Твоји родитељи, међутим, можда имају другачије мишљење и сматрају да треба да буду умешани у све што се одвија у твом животу.

Ако примете да много времена проводиш сам или сама у својој соби иза затворених врата, родитељи ће можда забринуто или са сумњом ући и прекинути време које проводиш насамо. Или ће можда, попут Китових родитеља, споменутих на почетку, хтети тачно да знају шта гледаш на телевизији или какви филмови се приказују. Понекад се неким младима чини да је такво родитељско уплитање претерано. „Кад код мене дође неки младић“, жали се 16—годишња девојка једном новинском уводничару, „моја мајка мисли да је то нешто страшно ако затворимо врата док смо у мојој соби. Увек гласно виче: ’Отвори та врата!’ То ми смета—ми ништа не радимо“. Међутим, мајка је у праву. Исправно је да оставимо отворена врата, а то је и добра заштита од искушења да не учинимо нешто наопако.

Лична слобода такође може да буде ограничена твојим околностима. У многим земљама влада недостатак стамбеног простора, па многе породице живе заједно у једној соби. Чак и у богатијим земљама многе породице не могу да имају по једну собу за свако дете. То може да буде узрок многобројних битки за животни простор. „Сада више немам ни своју собу“, каже једна девојчица која се изненада нашла у породици с четворо деце након што се њена мајка поново удала. „Све морам да делим са другима“.

Права и дужности

Испитивачки родитељи, браћа и сестре који свуда забадају нос, насртљива полубраћа и полусестре, ограничени животни простор — то могу да буду прави извори раздражљивости за тинејџера који једноставно хоће мало личне слободе. Међутим, од личних „права“ много су важније дужности и одговорности које смо добили од Бога.

На пример, родитељима је заповеђено да „уче“ своје потомство (Приче Соломунове 22:6). Повремено то значи да треба да ограниче твоју слободу. Они из искуства знају да превише усамљености може бити нездраво и довести до тога да дете постане апатично, депресивно и егоистично. У Причама Соломуновим 18:1 (НС) стоји: „Ко се одваја тежиће за личним себичним жељама“. Родитељи исто тако знају да је „лудост привезана дечаку (или девојчици) за срце“. Млада особа која је ’препуштена сама себи’ без вођства или ограничења може лако себи нанети телесну, емоционалну и духовну штету (Приче Соломунове 22:15, НС; 29:15, НС). Не треба се, дакле, чудити што родитељи сматрају својом дужношћу да имају надзор над твојом слободом.

И ти имаш узвишену дужност. „Поштуј свог оца и своју мајку“ (Ефесцима 6:2, НС). То значи да се не буниш или противиш жељама својих родитеља, него да сарађујеш са њима колико најбоље можеш. Али, шта ако ти они наметну ограничења која сматраш неразумним? Ако си отворен(а), искрен(а) и потпуно поуздан(а), то ће вероватно довести до смањивања испитивачког става с њихове стране. Исто као и код проблема који произлазе из дељења ствари са браћом и сестрама, често се могу предузети мере опреза да би се поправила ситуација. Један од наредних чланака ће нешто говорити о томе.

У међувремену, учини најбоље што можеш у својој ситуацији. Ограничена лична слобода је удес милиона младих. Покушај у твом случају да изађеш на крај уз смисао за хумор, и не дозволи да ти било шта смета или те раздражује. То би тешку ситуацију учинило само још гором. И немој никада да заборавиш да је исправан надзор над твојом слободом од стране родитеља који те воле и брину за тебе заштита и благослов. Буди захвалан за то.

[Слика на 24. страни]

Често је тешко остварити личну слободу онда кад делиш собу с братом или сестром