Дивно створени да живимо, а не да умиремо
КАД би само могла да се одгоди старост! Да ли чезнеш за нечим таквим? Па, свакако. Ко не би волео да избегне боре, седу косу, крхке кости, губитак снаге, заборавност, осетљивост на болести и коначно смрт?
Пошто трговачки систем зна како људи гледају на старење, појављују се рекламе и огласи који привлаче жељу да се прикрију или одгоде његове последице. О томе се често појављују чланци у часописима и новинама. Књига Све о дуговечности почиње овако:
„Неки од вас који ово читате могли би бити први међу бесмртним. Обољења проузрокована старошћу, као и сама смрт, упадају у руке напредујуће војске науке, па питање није да ли ће бити остварена бесмртност ... него како до тада остати жив“.
Постоји ли, на темељу онога што је наука до сада постигла, стварни темељ за такав оптимизам?
Да ли је наука продужила животни век човека?
Током овог века у развијеним земљама света дошло је до драстичног пораста просечног животног века. На пример, 1900. године просечни животни век мушкараца у САД износио је 46 година. „Од 1900. до 1980. просечни животни век порастао је на 69,9 година, тј. 51%“, пише амерички часопис за геронтологију. Сада тај просек износи 71,8 година за мушкарце, а 78,8 за жене. Одређени број других земаља има још и више просечни животни век, од којих Јапан има највиши — 74,2 године за мушкарце, а 79,8 година за жене. Доказује ли то да се животни век мушкараца продужио?
До овако драстичног пораста углавном је дошло због ниже стопе смртности деце. Данас више деце доживи зрело доба него у прошлим вековима. „Напредак у медицини“, објашњава Књига о телу, „повећао је просечни животни век, али није повећао максимални животни век“. Брајн Стејблфорд, биолог на Универзитету Ридинг у Енглеској, овако је то изразио у својој књизи Човек будућности: „Наш животни век се од библијских времена рачуна као 70 година, и мада су две хиљаде година научног напретка омогућиле да више људи постигне тај просек, научници до сада нису учинили ништа да би га продужили“.
Стејблфорд се осврнуо на речи које је пре 3 500 година написао древни Израелац Мојсије: „Дана година наших свега има до седамдесет година, а у јачега до осамдесет година: и сам је цвијет њихов мука и невоља“ (Псалам 90:10). ,Зашто’, питаш се, ,данашња медицина не може да измени ту животну чињеницу?’
Старење како га описује наука
Старење је тако уобичајена ствар да се мало људи пита зашто до тога долази. За науку, међутим, старење већ дуго представља загонетку. Зашто? „Изгледа да је оно у сукобу са жељом за животом која стоји иза многих телесних активности“, објашњава се у књизи Живо тело од Карла Сабага. Колико су научници близу разумевања узрока старења?
„Не постоји ни једна теорија која у потпуности објашњава феномен старења“ (Нова енциклопедија Британика).
„Онај ко данас проучава старење суочен је са више теорија него што стонога има ногу“ (др Г. Момент, универзитетски професор биолошких наука).
„Многи геронтолози ће се сложити да су ово за нас збркана времена. Нити знамо какав механизам стоји иза старења, нити смо у могућности да измеримо стопу старења прецизним биохемијским терминима“ (Геронтолошки дневник, септембар 1986).
„Поређење са слепим човеком који покушава да опише слона такође добро приказује проблем оних који проучавају старење“ (др Ц.Е.Финч, професор биологије и геронтологије).
Један начин да се објасни старење, како се предлаже у књизи Живо тело, јесте тај да ћелије имају „уграђени сат“ који им омогућава да се репродукују све док не дође „време да престану“. Али, шта је са ћелијама мозга, које се после рођења не репродукују? Већина неурона преживи од рођења па све до старости неке особе. Тако су у случају стогодишњака исти неурони функционисали сто година.
Међутим, милиони неурона током живота човека одумиру, а стопа одумирања неурона повећава се са старошћу. Друга теорија старења јесте та да ћелије постепено све мање делотворно функционишу због замора. „Али, пошто животни системи могу да се поправљају и обнављају, зашто се те способности не користе у потпуности за обнављање заморених ћелија?“ пита др Ричард Катлер у књизи Биологија старења. „Друга потешкоћа теорије замарања“, додаје он, „јесте та да не може да објасни широки обим карактеристика животног века различитих врста сисара“.
Код шимпанза просечни животни век износи 40 година, а код горила, који су већи, само 30 година. Зашто људи живе толико дуже ако је старење ствар замора? Зашто неки гмизавци, као што је џиновска корњача, надживе човека? И зашто неки облици живота наизглед трају бесконачно?
Поука од најмањих и највећих
Погледајмо за тренутак организам зван амеба. „Ова једноћелијска праживотиња“, пише часопис Сајенс дајџест, „физички говорећи, не умире. Њена једна ћелија дели се на две, и обе половине су живље него онда кад су биле само једна“. Амеба није изузетак међу једноћелијским организмима. У књизи Биологија старења, др Трејси Сонеборн наглашава: „Многи нижи облици живота ... не подлежу природном старењу или смрти; они могу да живе, расту и размножавају се заувек, и то у пуној снази“.
Шта је са вишим облицима живота који се састоје од многих ћелија? Дрво секвоје је највећа жива ствар на Земљи. Пожари уништавају младе секвоје, али неке преживљавају и узрасту у џиновске шуме. Кад њихова црвенкаста кора одебља, постају отпорније на ватру. Таква кора отпорна на ватру може уствари да буде дебела и више од 60 сантиметара.
Понекад ватра продре кроз кору и оштети дебло. Тако оштећена стабла могу да падну под својом великом тежином. Друга опасност је меко тло или ерозија тла, што може да доведе до тога да се секвоја нагне на једну страну. Међутим, да би се стабло задржало усправним, један запањујући механизам проузрокује раст дебла које се грана на супротну страну. Ако то не успе, може изненада да падне на земљу. Али, смрт услед старења до сада још није забележена.
У књизи Џиновске секвоје пише: „Највећа и наизглед најстарија стабла настављају да расту очигледном виталношћу и сваке године додају годове чији је обим отприлике исти као и протеклих векова. Поједина стабла која остају недирнута од ватре и остају усправна могла би лако да доживе дубоку старост какву им понекад предвиђају“.
Упоредимо то с биљкама које сваке године процветају и увену. Др Карл Леополд, стручњак на подручју истраживања биљака, каже: „Годишње биљке су програмиране да увену након само једне сезоне раста, док друге врсте могу да устрају ванредно дуго време. Позната по својој дуговечности су стабла секвоје, чији је животни век 3 000 година“.
Ако је замишљено да секвоје живе тако дуго, зашто то не би могао човек? Ако једноћелијски организми могу да се размножавају без старења, зашто то не би могле и ћелије људског тела? И ако у њему стотину година могу да постоје ћелије које се не обнављају, као што су то неурони, зашто то не би могле заувек?
Док се научници боре да открију узрок старења, многи су пронашли одговор у једном другом извору. Библија је књига која тврди да је надахнута од Створитеља човека, Јехове Бога (2. Тимотеју 3:16). Ако је тако, тада би требало да пружи задовољавајући одговор на питање које мучи научнике. Да ли га пружа?
Старење — према Библији
Према Библији, човек је створен као савршен са изгледом да живи вечно. То му је постављено као награда ако положи један једноставан испит послушности. Нашим прародитељима било је заповеђено да не једу плод са одређеног дрвета које се називало „дрво спознања добра и зла“. То дрво их је требало на начин пун љубави подсећати на Божју невидљиву присутност и његову моћ да одређују шта је добро а шта није за његова створења. Јехова Бог их је јасно упозорио: „У који дан окусиш с њега, умрећеш“ (1. Мојсијева 2:16, 17; 3:3).
Жалосно, али први мушкарац и жена су се побунили и јели забрањен плод. Пошто је он Бог истине, њихов Створитељ је био принуђен да се држи своје речи и тако их је осудио на смрт. Библија не описује биолошке појединости како је то Бог учинио. Међутим, оно што знамо је то да су Адам и Ева своје грешно стање пренели на потомство. Библија објашњава: „Кроз једног човека грех је ушао у свет, а кроз грех смрт, и тако се смрт проширила на све људе, јер су сви сагрешили“ (Римљанима 5:12, НС).
То је осуда коју ни један људски научник не може преокренути. Али, Јехова Бог, створитељ људског тела, зна како то може да се учини. Он је с љубављу дао свог Сина, Исуса Христа, да би откупио потомство Адама и Еве. Сви који показују цењење за ту припрему коначно ће бити ослобођени старења и смрти (Јован 3:16).
И ти можеш да се радујеш вечном животу у рају
Дивно је размишљати о чињеници да су наши прародитељи створени зато да живе, а не да умиру. Да то схватимо, помаже нам ово узбудљиво пророчанство: „Створење ... (ће) бити ослобођено ропства распадљивости и имаће славну слободу Божје деце“ (Римљанима 8:21, НС).
Према томе, оно што су Адам и Ева изгубили, коначно ће бити обновљено на многим од њихових потомака. Размисли шта би то за тебе могло да значи. Наши прародитељи живели су на најлепшем месту које је икад постојало на Земљи. Према Библији, „Јехова Бог је засадио врт у Едену, према истоку, и ту сместио човека ког је створио. Тако је Јехова Бог учинио да из тла израсте свако дрво пожељно за гледање и добро за храну“ (1. Мојсијева 2:8, 9, НС).
Замисли сва та величанствена стабла која су задовољавала њихово чуло вида и разноврсно привлачно воће које је задовољавало њихово чуло укуса. Свему томе додај разноврсност животињског света — бескрајни извор одушевљења и истраживања. Као што Библија каже: „Тако је Јехова Бог стварао од земље сваку дивљу звер поља и свако летеће створење небеса, и почео је да их доводи човеку да види како ће назвати свако; и како би је човек назвао, сваку живу душу, то јој је било име“ (1. Мојсијева 2:19, НС).
Уз све то, Адаму и Еви дат је задовољавајући смисао живота. Требало је да подигну велику породицу. Затим, како би та породица расла, требало је да подложи преостали део планете Земље и претвори је у свеопшти рај. Али, тај огромни пројект могао је успети само да су се подложили вођству њиховог небеског Створитеља (1. Мојсијева 1:26).
Пошто су одабрали да живе независно од Бога, то је довело до хиљада година беде, болести, старења и смрти. Али, пре него што је наше прародитеље истерао из рајског врта, Јехова Бог је изрекао нешто што је записано за нашу корист: „Ето, човјек поста као један од нас знајући шта је добро шта ли зло; али сада да не пружи руке своје и избере и с дрвета од живота и окуси, те до вијека живи. И Јехова Бог изагна га из врта Еденскога“ (1. Мојсијева 3:22, 23).
Да су се наши прародитељи показали послушни под кушњом, било би им дозвољено да једу с тог ,дрвета живота’, које је симболизовало Божју награду вечног живота. То је, дакле, даљњи доказ да је човек створен да живи, а не да умире.
Божја намера није се изменила (Исаија 55:11). Исус је то потврдио на дан своје смрти. Покајничком лопову који је умро до њега Исус је обећао: „Бићеш самном у Рају“ (Лука 23:42, 43, НС). Ускоро ће се Исус Христ током свог царевања с неба побринути да Земља буде претворена у Рај. Тада ће онај лопов заједно с милијардама других мртвих људи васкрснути натраг у живот. Ако такви васкрснули буду ,чинили добре ствари’, више никад неће умрети; њихово васкрсење показаће се ,васкрсењем живота’ (Јован 5:28, 29).
Али, Библија говори и о ,великом мноштву ... из свих народа’ којима уопште неће бити потребно васкрсење. То су људи који данас живе и показују веру у Јехову Бога и његовог Сина, Исуса Христа. Они ће преживети на Земљи, кад Бог уништи све зло током предстојеће ,велике невоље’. После тога ће и даље бити вођени на „изворе живе воде“ — да, у бескрајни живот у земаљском рају (Откривење 7:9, 10, 14, 17).
То међународно „велико мноштво“ већ броји на милионе. И ти можеш да будеш укључен у њих. Како? Тако да се поуздаш у Јехову и његове припреме за спасење. Затим, ако будеш следио оно што је записано у Причама Соломуновим 3:5, 6 и Јовану 3:16, лично ћеш искусити да је човек створен да живи, а не да умире (Откривење 21:3—5).
[Слика на 19. страни]
Ко не би волео да избегне последице старења?
[Слика на 20. страни]
Милиони који данас живе лично ће искусити да је човек створен да живи, а не да умире
[Слика на 22. страни]
Разорно деловање процеса старења биће преокренуто у Божјем новом свету