Прикључите нам се на путовању реком Чобе

Од дописника Пробудите се! из Јужне Африке

СЕДИМО на броду на реци Чобе у срцу јужне Африке. Дошао је врхунац нашег годишњег одмора. Слушамо како вода лагано запљускује лађу док даљњи путници улазе. На обали угодан поветарац љуљушка трску. Захвални смо за облаке који нас штите од врућег афричког сунца.

”Надам се да ће слонови као обично послеподне доћи да пију“, каже Џил, надлежна референтица за јавност хотела који је организовао путовање. И ми се томе надамо. Река Чобе позната је због својих слонова. На северу Боцване, чија је граница река Чобе, живи према проценама 45 000 слонова — највећа концентрација у јужној Африци. ”Али због кише у последње време“, упозорава Џил, ”три дана нисмо видели слонове.“

Али, река Чобе има и много других дражи. На једној дасци на броду видимо четири мртве рибе. ”Орлови-рибари увек чекају да им бацимо у воду рибе“, каже наш боцвански капетан Раинфорд. Хоће ли нам успети фотографисати једну од тих птица како се спушта да улови оброк? Наше узбуђење расте док поред нас пролази други туристички брод који се зове Орао-рибар. Наш брод се зове Mosi-Oa-Tunua, што је афричко име за Викторијине водопаде. Река Чобе се улива у моћну реку Замбези која пада низ чувени водопад који је отприлике сат времена вожње одавде.

Веровали или не, али само што је Моси кренуо угледали смо двогледима слонове. Али, нажалост, враћају се у грмље док смо још далеко. ”Још пре три недеље“, сећа се наша водитељица Санди, ”виђали смо крда са стотинама животиња.“ Тада нашу пажњу привлачи шест кудуа који нас укочено гледају с обале. Ове антилопе обично побегну кад им се приближи моторизовано возило. ”Очигледно се лађе на реци толико не боје“, каже Санди.

Тихо гукање голубова ускоро прекида продорни крик. Која је то птица? ”Изразити гласни зов афричког орла-рибара стална је појава на реци Чобе“, објашњава др. Ентони Хол-Мартин у књизи Elephants of Africa. Ове четири дивне птице посматрају нас с дрвећа на обали реке. Брзо намештамо фотоапарате, јер Санди баца рибу. Прва птица одмах напушта грану и лети према нама. Затим чујемо како пљусне у воду док хвата рибу канџама. Тада се замахом својих величанствених крила подиже од воде с победничким криком — вау-кају-квау. Са страхопоштовањем се дивимо усклађености очију, канџи, гласа и крила којима управља мален орлов мозак. На палуби влада тишина, само се чује шкљоцање фотоапарата док се тај дирљиви призор још три пута понавља.

Док брод плови даље, угледамо стадо с 26 великих и малих слонова који се играју у води. Њихова игра подсећа на опис Бруса Аикена у његовој књизи The Lions and Elephants of the Chobe: ”Чим су угасили почетну жеђ, употребљавају одрасли своју сурлу да би се удобно прскали хладном водом. Неки, посебно млади слонови и мужјаци, усуђују се ући даље у реку, где весело пливају и јуре, тако да често над површином вири само врх сурле као цев за дисање. Али, нико не ужива толико као младунчад. То је за њих почетак времена играња и тако неуморно трче и лове се. (...) Кад је жеђ угашена, време је за даљњу и без сумње најмилију делатност — блатно купање. (...) Пребрзо им старе слонице, чија је реч закон, покваре весеље, јер одлуче да је време за одлазак.“

Наш велики брод с две палубе нажалост узнемири слонице тако да ”покваре весеље“ и одведу стадо, али не пре него што смо их успели фотографисати.

Дан још није завршио, а река Чобе има још и друга изненађења. Прашина недалеке пустиње Калахари узрокује дивне заласке сунца над реком. Вече је такође доба када се лењи водени коњи почињу кретати, јер се спремају изаћи из воде на своју ноћну пашу. Ту је наш велик, сигуран брод без сумње користан. ”Можемо се без страха приближити воденим коњима“, каже Раинфорд.

Гласно, дубоко оглашавање јавља да смо стигли до језерца водених коња које се налази дуж једног острва на реци. Велике главе водених коња израњају једна за другом с обе стране брода. Изненада појуре два водена коња са широко отвореним устима један према другоме — с чељустима, тако великим да би у њих могао сести човек. Тада из плићака код острва долази један водени коњ право према нама — тако близу да његово гломазно тело испуни објектив фотоапарата. Како вода постаје дубља, тоне његова глава, само његова широка леђа вире напоље. Тада испусти ваздух из својих плућа и огромно тело зарања.

На своје изненађење сазнајемо да је водени коњ, иако може бити скоро до четири тоне тежак, врло покретан у води. ”Упркос свом неспретном телу, може пливати брже него многе рибе а често га се може видети како у чистој води брзо плива одмах испод површине“, пише Бредли Смит у својој књизи The Life of the Hippopotamus. Или, ако жели, цупка својим снажним ногама по дну дубоке реке. Управо као што каже Створитељ човека:

”А сада, де промотри Бехемота! [”воденог коња“, Нови свет превод с објашњењима, фуснота]. Травом се храни попут говечета, у бедрима је, гле, снага његова, а крепкост му у мишичју трбушном. Набуја ли река, он не страхује: нимало њега не би забринуло да му у жвале и сав Јордан јурне“ (Јоб 40:15, 16, 23, Ст). Окружени овим застрашујућим примерима ’крепости‘, увиђамо још већу потребу за показивањем поштовања према Ономе који их је створио. ”Хоће ли га ко ухватити на очи његове? замку му провући кроз нос?“ пита Јехова Бог и подсећа нас на нашу људску ограниченост (Јоб 40:19).

Колебајући се посматрањем дивног заласка сунца и водених коња, нерадо напуштамо ово место кад буде време повратка. Касније запањено посматрамо из наше сламом покривене колибе крај реке како небо постаје ружичасто и наранџасто, те како се боје дивно одражавају у води. Размишљамо о свим узбудљивим стварима које смо видели и чули. ”Ако желите бити заиста близу дивљих животиња“, саветује нам Санди, ”требали бисте узети мали моторни чамац.“ Одлучимо се следити њен савет и за други дан послеподне изнајмимо чамац.

Овог пута можемо заиста из близине посматрати животиње — осим опасног воденог коња — и чак додирнути трску и локвањ. Посматрамо шарене водомаре како непомично лебде над водом и траже мале рибице. И друге разнобојне птице лете у нашој близини — сивоглави водомари, белопрсе пчеларице и мање пругасте ластавице. Затим су ту и веће птице које уживају у сигурности речних острва — египатске гуске, јацанаси, корморани и чапље, да наведемо само неколико њих. Пролазимо поред до пола потопљеног стабла које украшују неке од тих птица.

Коначно стижемо на место где смо јуче видели стадо слонова. Овог пута видимо осамљеног мужјака који се не осврће на нас и даље пије и једе. Управо кад се желимо вратити, појави се изненада из грмља слоница са младунцима. Угледа нас и оклева. Пуни очекивања заустављамо дах. Хоће ли изићи или неће? Срећом, одлучила је пустити своју младунчад у нашу близину. Какав је то само призор, посматрати како мајка с младим и малим слончићем трчи према нама.

У својој књизи о лавовима и слоновима, Аикен даље коментарише: ”Лако можемо представити колико жедне морају бити ове велике животиње (...) кад после дугачког, врућег пута стигну до реке. Стадо излази изненада из грмља и трчи што је могуће брже право према напајалишту. Последњих 50 до 100 метара трче често као без главе јер нањуше животодајну воду.“ Заиста гледамо с чуђењем како сво троје, најмлађе заштићено у средини, стоје у реду и пију. Али, већ је касно, а пре мрака се морамо вратити кући.

Поред слонова видимо биволе, крокодиле, пукуе, кудуе, бубале, импале, павијане и брадавичасте свиње. Дивимо се Ономе који је створио ову запањујућу разноврсност дивљих животиња и који их је сместио у тако дивну околину. За време суше окупљају се код реке птице и животиње у великом броју, чак се може видети лавове, леопарде и носороге.

Иако можда живите далеко од овог забаченог подручја Африке, надамо се да сте нашим описивањем путовања добили бољу представу о величанственим призорима који очекују оне који путују реком Чобе.

[Извор слике на 18. страни]

Сви дрворези: Animals: 1419 Copyright-Free Illustrations of Mammals, Birds, Fish, Insects, etc. од Џима Хартера