Слоновача — колика је њена вредност?
ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ КЕНИЈЕ
Током јуна 1997. на међународној конференцији у Харареу, у Зимбабвеу, делегати из 138 земаља изгласали су да се ублажи глобална забрана на трговину слоновачом која траје већ седам година. Одлука, након које је уследила огорчена дебата, допушта трима нацијама јужне Африке — Боцвани, Намибији и Зимбабвеу — условну продају слоноваче једној земљи, Јапану. Представници из јужне Африке радовали су се одлуци, а то су показали тиме што су запевали од радости. Други делегати су са зебњом премишљали шта би то могло значити за афричког слона.
КАДА је Ханибал у трећем веку пре н. е. изазвао римску војску, он је имао са собом поворку припитомљених афричких слонова. У тим данима је вероватно било на десетине милиона афричких слонова који су живели на подручју од Рта Добре наде па све до Каира.
Ствари су се промениле. Један посматрач је запазио: „Острва људи у мору слонова променила су се у све мања острва слонова у мору људи.“ Пошто је порастао број људи, битка за земљу довела је до тога да слонови постану губитници. Ширење пустиње Сахаре према југу био је још један фактор у опадању броја слонова.
Међутим, потражња за слоновачом засенила је ова расуђивања. За разлику од тигрове кости и рога носорога, слоновача није повезана с било каквим митом или фармацеутском вредношћу. Без обзира на то, она је раскошна, лепа, дуговечна и лако се резбари. Још су се од давнина слонове кљове убрајале међу драгоцене и пожељне ствари.
Четири стотине година после Ханибала, римска империја је десетковала слонове у северној Африци да би удовољила жудњи за слоновачом. Та жудња још од тада постоји, нарочито у Западном свету. На почетку овог века, потражња је постала огромна — не толико због уметничких радова или религиозних предмета као раније, већ због израде дирки за клавијатуре. Према књизи Battle for the Elephants, само у 1910. години, у Сједињеним Државама употребило се 700 тона слоноваче (што представља 13 000 убијених слонова) да би се направило 350 000 клавијатура.
Оргијања у ловокрађи
Након првог светског рата потражња за слоновачом је опала, уведени су нови закони за заштиту дивљих животиња и почео је да расте број слонова. Међутим, током раних 1970-их изнова је почело убијање у великим размерама. Сада је потражња за слоновачом потекла из азијских земаља које однедавно просперирају.
Овога пута су два фактора наговестила пропаст слонова у Африци. Први је повећана делотворност лаког, високоразвијеног наоружања. Одједном је постало лако не само убити једног слона већ побити цела крда. Други фактор је тај што се електричним алатима за резбарење, сирова слоновача може брзо обрадити у предмете спремне за тржиште. У прошлости је јапански резбар можда утрошио око годину дана да би изрезбарио само једну кљову. Међутим, са електричним алатима, за једну једину седмицу фабрика од осам људи која прави наките и ханкое (амблеме имена који су популарни у Јапану) може да обради кљове од 300 слонова. Растућа потражња за слоновачом довела је до скока цена. Наравно, крупан новац није отишао у џеп ловокрадица, већ у џеп посредника и препродаваца, од којих су многи постали баснословно богати.
Губитак у слоновима био је ужасан. Током приближно две деценије, Танзанија је углавном због ловокрађе, изгубила 80 посто својих слонова. Кенија је изгубила 85 посто својих слонова. Уганда је изгубила 95 посто. У почетку су ловокрадице убијале углавном мужјаке јер су имали највеће кљове. Али пошто је старијих слонова бивало мање, ловокрадице су почеле да убијају чак и женке ради њихових малених кљова. Током тог периода можда је побијено више од милион слонова због њихове слоноваче, смањујући тиме популацију слонова у Африци на 625 000.
Глобална забрана
Напори да се контролише трговина слоновачом и да се заустави покољ бедно су затајили. Коначно, у октобру 1989. на конференцији у Швајцарској, Конвенција о међународној трговини угроженим врстама флоре и фауне (CITES) забранила је сваку трговину слоновачом међу својим нацијама чланицама. Забрана је учвршћена огромним фондом за заштиту слонова у пољу.
Неки су предсказивали да би забрана на слоновачу могла довести до виших цена на црном тржишту и до повећања ловокрађе. Догодило се супротно. Цене су се стропоштале, а некадашња тржишта овог уносног посла су пресушила. На пример у Индији, малопродајни промет слоноваче опао је за 85 посто, а већина занатлија које су обрађивале слоновачу морале су да нађу други посао. Ловокрађа је драматично опала. Пре забране, ловокрадице су у Кенији убијале најмање 2 000 слонова годишње. До 1995. цифра је спала на 35. Штавише, популација слонова у Кенији порасла је с 19 000 у 1989. на око 26 000 данас.
Из тих је разлога Агенција за испитивање околине, са седиштем у Лондону, поздравила ову забрану на трговину слоновачом као „једну од већих успеха у скорашњој историји очувања“. Међутим, нису сви толико одушевљени а нарочито не у јужној Африци.
Слонови јужне Африке
Земље у јужној Африци имају више од 200 000 слонова, или око трећине од целокупне афричке популације слонова. То је делом због разумне политике очувања а делом због чињенице да су те земље избегле тешко наоружане милиције које су побиле крда у источној и централној Африци.
Ипак, док је популација слонова у порасту, често избијају сукоби између слонова и људи који живе у сеоским подручјима. На крају крајева, један одрасли слон има велики апетит и у стању је да поједе преко 300 килограма вегетације за један дан. Ако има слонова у твојој близини, тада ти је то сигурно познато.
Труст афричких ресурса, са седиштем у Зимбабвеу, изјављује: „Већина афричких сељака на слонове гледа са страхом, неповерљиво и непријатељски. Само за неколико сати слонови могу да униште средства за живот људи тиме што поједу њихове усеве или на смрт изгазе њихову стоку. Они такође оштећују куће и школе, штале, воћке, бране и рељеф земљишта. Локалне новине свакодневно извештавају о штетама које наносе слонови.“
Јужноафричке нације се поносе својим успехом у одржавању здраве популације слонова. Али, очување је скупо и они не мисле да морају бити кажњени због проблема који настају у другим афричким земљама. По њиховом схватању, контролисана трговина слоновачом пружила би прилику да се новац користи за даљње напоре у очувању, и помогла би да се сеоским фармерима надокнаде губици.
Залихе слоноваче
У земљама где слонови слободно тумарају, слоновача се нагомилава. Она потиче од слонова који су били селективно убијани, од оних који су природним путем угинули и од илегалних залиха конфисковане слоноваче. Шта се урадило с том слоновачом?
Кенија спаљује своју слоновачу. Још од јула 1989, Кенија јавно спаљује своју сирову слоновачу која вреди милионе долара, без директне накнаде од спољашњих извора. У 1992, Замбија је такође спалила своје залихе слоноваче. Порука је била јасна: Кенија и Замбија не желе да имају везе с трговином слоноваче.
Друге земље су сачувале своје залихе за будуће инвестиције. ТРАФИК, једна од највећих организација за надгледање дивљих животиња, процењује да укупна количина слоноваче које тренутно има на залихи у афричким земљама износи најмање 462 тоне, што вреди 46 милиона долара. Боцвана, Намибија и Зимбабве, три државе којима је сада допуштено да тргују с Јапаном, имају 120 тона слоноваче. Стога, многи се питају: ’На подручју где људи економски тешко живе, зашто слоновача скупља прашину у складиштима? Зашто је не продати и средства уложити у очување?‘
Бриге остају
Док неке афричке нације образлажу да ће ублажење забране на трговину слоновачом допринети очувању слонова, други су страсно убеђени да је једино потпуна забрана на трговину мера којом се може спречити обновљена помама ловокрађе. У коликој је мери трговина стриктно контролисана налази се у жижи интересовања. Могу ли тржишни системи обезбедити канале којима ловокрађом набављена слоновача може доћи до легалног тржишта? Такође, шта је са спекулативном ловокрађом? Може ли ублажење забране значити да ће слонове убијати а слоновачу нагомилавати они који се надају да би у будућности забрана могла још да се ублажи?
Овим бригама се додаје и чињеница да у Африци има оружја више него икад. Грађански ратови су аутоматско оружје гурнули у руке људи који су, подстакнути суровом економском ситуацијом, спремни да употребе оружје како би зарадили новац. Нехемија Ротич, управник Источноафричког удружења за заштиту дивљих животиња, написао је: „Пошто слоновача има своју цену [због обновљене трговине], нема сумње да ће се ово оружје уперити на слонове — на крају крајева много је лакше убити слона у неком огромном парку, него опљачкати градску банку.“
Додатни проблем је и тај што су мере против ловокрадица не само скупе већ и компликоване. Патролирање огромним подручјима где се слонови крећу захтева велике финансијске изворе. У источној Африци то се тешко налази.
Каква будућност чека слона?
Резултати одлуке да се забрана на трговину слоновачом ублажи остају тек да се виде. Па ипак, чак и да све добро испадне, претња за слонове неће нестати. Слону такође прети све већи број људи којима је земља потребна и за обрађивање и за друге ствари. Само у јужном делу Африке, људи огољавају шуме, и то углавном због пољопривреде, на подручју већем од 850 000 хектара годишње — што одговара површини половине Израела. Пошто је море човечанства у порасту, сигурно је да ће острва слонова постајати све мања.
Часопис World Watch изјављује: „Постоји једна ствар у којој се сви који су проучавали проблем слажу: афрички слон се суочава с тешком будућношћу. Криза пребивалишта [због пораста броја људи] сигурно подразумева да ће многи слонови превремено угинути, на овај или онај начин. Ако не буду убијени овлаштеним ловом или акцијама селективног убијања — или ако их ловокрадице не побију — много већи број угинуће од глади, изазивајући крах своје популације.“
Оваква тмурна будућност слона нити дели гледиште, нити узима у обзир намере његовог Творца, Јехове Бога. Божја брига за створења која је створио очигледна је из речи Исуса Христа: „Не продаје ли се пет врабаца за два аса? И ни један од њих није заборављен пред Богом“ (Лука 12:6). Ако Бог не заборавља малог врапца, можемо бити сигурни да он не заборавља ни великог слона.
[Оквир на 16. страни]
О слоновачи
„Слоновача је без сумње леп материјал. Блистава је и поседује топлину какву нема ниједан други материјал који се користи за украсе или резбарије. Али увек помислим на то да људи заборављају да је слоновача слонова кљова. Човек је ставља у исти кош с нефритом, тиковином, абоносовином, ћилибаром, чак и златом и сребром, али постоји велика разлика: сви ови материјали не потичу од неке животиње; слонова кљова је модификовани секутић. Када неко носи лепу наруквицу од слоноваче или фину резбарију у руци, потребно је проширити видике да би се схватило да то парче слоноваче потиче од слона који је некада ходао земљом и користио своје кљове да би се хранио, да би копао, убадао, играо се и борио, и осим тога, тај слон је морао бити убијен како би то парче слоноваче доспело у нечије руке“ (Elephant Memories, од Синтије Мос).
[Оквир на 19. страни]
О слоновима
Слонови су неизмерно јаки, а када су бесни земља се тресе. Слон може да те шчепа својом сурлом и да те попут каменчића фрљне у ваздух. Међутим слон такође може и да те мази својом сурлом или да нежно узме храну из твоје руке. Слонови су интелигентни, компликовани и смешни. Они испољавају јаку приврженост према породици и негују озледе један другоме, старају се за своје болесне и реагују на смрт члана породице. Иако игноришу остатке других животиња, они препознају кости других слонова и реагују на тај начин што их разбацују или закопавају.
[Слика на 18. страни]
Две земље су спалиле своју слоновачу; друге су задржале своје залихе као инвестицију