Људска владавина на ваги
1. део: Владавина у средишту интересовања
ДРАМАТИЧНИМ политичким променама у Европи 1989. године постала је тема владавине на јединствен начин средиште јавног интересовања. Један дневни лист је напоменуо да ”1989. година неће остати у сећању само као година у којој се источна Европа променила, већ као година у којој је источна Европа какву познајемо већ четири деценије нестала“.
Френсис Фукујама, члан штаба планирања у Америчком министарству иностраних послова, ишао је још даље кад је недавно писао: ”То што доживљавамо није само крај хладног рата или пролазан, посебан део послератне историје, већ крај саме историје — што значи крајња тачка идеолошког развоја човечанства.“
То гледиште је додуше веома спорно, али ипак скреће нашу пажњу на нека јако важна питања. На пример, шта се може рећи о протеклим вековима људског владања? Да ли је човечанство достигло тачку где може говорити о ”крају саме историје“? Шта ће владавинама донети будућност? И које последице ће ти будући догађаји имати на сваког од нас?
Шта људи мисле о владавинама?
Милиони људи су очигледно разочарани својим политичким вођама. То није случај само код оних који живе у Европи, него у различитој мери и код грађана широм света. Погледајмо на пример земље Латинске Америке.
Познате немачке новине Handelsblatt описале су политичко стање крајем 1988. ”гомилом рушевина“. Подробно су изнеле: ”Аргентина се (...) економски распада. Бразилу прети опасност безвлађа. Перу је на граници снага. Уругвај се једва провлачи. Еквадор процењује своју ситуацију критичном. Колумбија и Венецуела (...) одржавају крхку демократску традицију а у Мексику се пред очима свију распада стабилност владајуће странке која је неоспориво владала педесет година (...) а ипак је економски затајила. Сада се 1980-е године већ означују ’изгубљеном деценијом‘.“
У неким местима је популарност политичара у потпуности опала. Кад је у Аустрији проведена анкета према којој је требало рангирати 21 различито занимање, политичари су заузели 19. место. Приликом истраживања јавног мњења у Савезној Републици Немачкој, 62 посто упитаних признало је да има мало поверења у политичаре.
Професор Рајнхолд Берглер, директор Института за психологију Универзитета у Бону, упозорава да ”млади људи окрећу леђа држави, политици и политичарима“. Каже да 46 посто младих виде политичаре као људе који се ”размећу речима“, а 44 посто сматра их подмитљивима.
Један амерички истраживач јавног мњења 1970-их година је писао: ”Верује се да је политика толико равнодушна и непоштена да је бирачи не могу користити за своје циљеве.“ У Сједињеним Државама се број оних који сматрају да политичари ”не брину исправно за грађане“ попео са 29 посто године 1966. на 58 посто у 1980-им годинама. Новине German Tribune правдају такву процену речима: ”Превише политичара има најпре своје властите интересе у виду, па тек онда, и то само можда, интересе својих бирача.“
Разумљиво је да расте политичка равнодушност. Године 1980. изишло је у Сједињеним Државама само 53 посто бирача са правом гласа на изборе. То је било, како се известило, пето узастопно опадање броја бирача. Године 1988. опао је број бирача на само 50 посто.
Политичари су свесни тог проблема. Један познати државник је признао: ”У политичком животу (...) има много лицемерства.“ Објашњавајући зашто, рекао је шта је ”потребно за постизање и задржавање положаја“. Ко је то рекао? Некадашњи амерички председник Ричард Никсон. С обзиром на скандале који су скратили време трајања његове власти, једва ће ко посумњати да није знао о чему је говорио.
Због недостатака у политици, искрене особе се питају да ли је добра владавина уопште могућа. Зар нам не би било боље без икакве владавине? Да ли би безвлађе било решење?
[Оквир на 4. страни]
”Гдје водства нема, народ пропада“ (Мудре изреке 11:14, Ст)