Људска владавина на ваги

4. део: ”Ми, народ“

Демократија: Владавина народа, провођена директно или кроз изабране представнике.

”МИ, НАРОД Сједињених Држава . . . одређујемо и установљавамо овај Устав.“ Ове уводне речи у предговору Устава Сједињених Држава прикладне су, будући да су оци-утемељивачи намеравали да Сједињене Државе буду демократија. Реч грчког порекла, ”демократија“ значи ”власт народа“, или како је дефинисао Абрахам Линколн, 16. председник Сједињених Држава: ”Владавина народа, од народа, за народ.“

Стара Грчка, често звана колевком демократије, хвали се како је демократија била провођена у њеним градовима-државама, нарочито у Атини, још у 5. веку пре н. е. Међутим, демократија тада није била оно што је то данас. Као прво, грчки грађани су били директније укључени у владајући процес. Сваки мушки становник припадао је некој скупштини која се током године састајала да би расправљала о текућим проблемима. Једноставним већинским гласањем скупштина је одлучивала о политици града-државе, или полиса.

Међутим, жене, робови и страни грађани нису поседовали политичка права. Дакле, атинска демократија била је аристократски облик демократије само за повлашћену мањину. Половина од четири петине популације вероватно није имала никакво право гласа у политичким стварима.

Ипак, то уређење је унапредило слободу говора, будући да је грађанима с правом гласа било дано право да изразе своја мишљења пре доношења одлука. Политичка служба била је отворена за сваког мушког грађанина, а не ограничена на елитну мањину. Систем контроле био је замишљен тако да спречи злоупотребу политичке моћи од стране појединаца или група.

”Атињани су се поносили својом демократијом“, каже историчар Д. Б. Хитер. ”Они су веровали да је демократија корак ближе потпуном и савршеном животу од алтернативних решења, монархије или аристократије.“ Демократији је очигледно био осигуран добар почетак.

Демократија је прерасла своју колевку

Осим онога што се у малој мери проводи на градским седницама у Њу Ингланду, САД, и у ограниченој мери у неким кантонима Швајцарске, директна или чиста демократија више не постоји. Обзиром на саму величину савремених држава и њиховог милионског становништва, владање на тај начин било би технички неизводиво. Уз то, колико би становника у данашњем запосленом свету имало неопходног времена да посвети сате политичким расправама?

Демократија је израсла у прилично контроверзног човека — човека с неколико лица. Као што објашњава часопис Time: ”Немогуће је да се подели свет на изразито демократске и недемократске блокове. Унутар тзв. демократских постоје степени личне слободе, плурализма и људских права, управо као што постоје различити степени репресије унутар диктатура.“ Ипак, већина људи очекује да пронађе постојане темељне ствари под демократским владавинама, ставове као што су лична слобода, једнакост, поштовање људских права и правда по закону.

Директна демократија јучерашњице постала је представничка демократија данашњице. Једнодомна законодавна тела, тј. она која имају један дом, или дводомна, која имају два, састављена су од појединаца које је изабрао народ — или именовањем на неки други начин — да га представља те доноси законе, наводно за њихову корист.

Тај тренд према представничкој демократији започео је у Средњем веку. У седамнаестом и осамнаестом веку, старе институције из 13. века, као што су Магна карта и парламент у Енглеској, заједно с политичким теоријама о људској једнакости, природним правима и суверенитету народа, добијале су све веће значење.

До друге половине 18. века, израз ”демократија“ ушао је у општу примену иако се на њега гледало са скептицизмом. The New Encyclopœdia Britannica каже: ”Чак су и аутори Устава Сједињених Држава 1787. године били забринути због слободног укључивања народа у политичке процесе. Један од њих, Елбриџ Гери, назвао је демократију ’најгорим од свих политичких зала.‘“ Упркос томе, људи као што је Енглез Џон Лок, наставили су да образлажу да владавина почива на пристанку народа чија су природна права неповредива.

Републике

Многе демократије су републике, тј. владавине у којима шеф државе није монарх, већ данас обично председник. Једна од првих република света био је стари Рим, иако је, као што се признаје, његова демократија била ограничена. Ипак, делимична демократска република трајала је преко 400 година пре него што је устукнула пред монархијом и Римским Царством.

Тренутно су републике најчешћи облик владавине. Од 219 владавина и међународних организација наведених у једном референтном делу из 1989. године, 127 су наведене као републике, иако све нису представничке демократије. Уствари, разноликост владалачких облика република је велика.

Неке републике су унитарни системи, што значи да их контролишу јаке централистичке владавине. Друге су федерални системи, што значи да постоји подела контроле између два нивоа владавине. Као што и само име показује, Сједињене Америчке Државе имају ову другу врсту система познатог као федерализам. Национална влада брине за интересе нације у целини, док се државне владе баве месним потребама. Наравно, унутар тих широких појмова постоји много разноликости.

Неке републике одржавају слободне изборе. Њеним становницима може да се понуди множина политичких партија и кандидата које могу да изаберу. Друге републике сматрају слободне изборе непотребним, образлажући да се демократска воља народа може провести другим средствима, као што је унапређивање колективног власништва над средствима за производњу. Стара Грчка служи као преседан, будући да су и тамо слободни избори били непознати. Управници су изабирани ждребом и обично им је било допуштено да служе само један или два једногодишња мандата. Аристотел је био против избора, говорећи да су они увели аристократски елемент бирања ”најбољих људи“: Међутим, демократија би требала да буде владавина свих људи, а не само ”најбољих“.

Најбоља само упоређивањем?

Чак је и у старој Атини демократска власт била контроверзна. Платон је био сумњичав. Демократска власт сматрала се слабом, јер је лежала у рукама неуких појединаца, којима се лако управљало емотивним речима могућих демагога. Сократ је сматрао да демократија није ништа друго него власт руље. И Аристотел, трећи од овог истакнутог трија старогрчких филозофа, образлагао је, каже књига A History of Political Theory, (Историја политичке теорије), да ”што више демократија постаје демократска, то више тежи да буде управљана руљом . . . претварајући се у тиранију“.

Други изражавају сличну бојазан. Џавахарлал Нехру, пређашњи индијски премијер, назива демократију добром, али тада додаје ове речи: ”То кажем јер су други системи гори.“ И Вилијем Ралф Инџ, енглески прелат писац, једном је написао: ”Демократија је облик владавине који разумно може да се брани, не зато јер је добра, него зато јер је мање лоша од других.“

Демократија има неколико слабости. Као прво, да би успела, појединци морају да желе да добробит већине ставе испред својих властитих интереса. То би могло да значи подупирање порезних мера или других закона који би могли да буду лично неугодни, али неопходни за добро нације у целини. Тешко је наћи такав несебични интерес, чак и у демократским ”хришћанским“ нацијама.

Следећу слабост разоткрио је Платон. Према A History of Political Theory, он је напао ”незнање и неспособност политичара, што је посебно проклетство демократија“. Многи професионални политичари жале се на тешкоће у проналажењу оспособљених талентованих особа за службу у влади. Чак и изабрани службеници могу да буду нешто мало више од политичких аматера. У ери телевизије, добар изглед или харизма кандидата могу донети победничке гласове, а што његове управљачке способности никада не би могле.

Следећи очигледан недостатак демократије је њено споро кретање. Диктатор говори и ствари се учине! Напредак у демократији може бити успорен бескрајним дискусијама. Наравно, темељно разматрање спорних питања може да има одређене предности. Али ипак, као што је једном запазио Клемент Етли, пређашњи британски премијер: ”Демократија значи владавина дискусијом, али она је делотворна само ако људе можеш зауставити да говоре.“

Чак и након што је разговор завршио, дискутабилно је у којој мери донесене одлуке заиста представљају вољу ”народа“. Да ли представници изгласавају уверења већине својих бирача или, што је чешће, своја властита? Или можда једноставно рутински одобравају службену политику своје партије?

Демократско начело постојања система провере и контроле за заштиту од корупције сматрало се добром идејом, али једва да је делотворно. Часопис Time је 1989. године говорио о ”владалачкој трулежи на свим нивоима“, називајући водећу демократску владу ”надутим, неспособним, беспомоћним дивом“. Председавајући групе која је 1980-их основана да истражи распад у једној другој влади, био је подстакнут да просуди: ”Влада ради грозно.“

Због тих и бројних других разлога, демократије тешко могу да се назову идеалним владавинама. Очигледно је, као што је истакао Џон Драидн, енглески песник из 17. века, да ”већина може да греши тако страшно само као мањина“. Амерички писац Хенри Милер, био је нетактичан, али ипак тачан кад је саркастично приметио: ”Слепац води слепца. То је пут демократије.“

У свој гроб?

Демократска власт била је прихваћана у овом веку више него икада пре. Недавни политички преврати у Источној Европи то и потврђују. Ипак, ”либерална демократија у свету сада је у озбиљној невољи“, написао је новинар Џеимс Рестон пре неколико година. Даниел Моинјен упозорава да ”либерална демократија није идеологија у успону“ и да ”демократије изгледа нестају“. Британски историчар Александер Таилер каже да демократска владавина не може да траје вечно, јер се ”увек сруши на слабој буџетској политици“. Наравно, његово мишљење је контроверзно.

У сваком случају, демократија је очигледно настављање правца који је започео у Едену, кад су људи одлучили да делују на свој, а не на Божји начин. Она је крајњи домет људске владавине, будући да тежи, бар теоретски, да обухвати свакога у процес владања. Међутим, латинска изрека vox populi, vox Dei, ”глас народа је глас Бога“, није тачна. Дакле, они који подупиру демократску људску власт морају бити спремни да деле одговорност за њена дела. (Упореди 1. Тимотеју 5:22.)

Ова чињеница је од 1914. добила на значају. Те кобне године божанска власт почела је да делује на јединствен начин. Божје Месијанско Краљевство сада је спремно да преузме контролу над светским приликама. Све врсте људских владавина — укључујући и демократске власти — сада су на ваги. У оној мери у којој их ми лично заступамо, бићемо извагани заједно с њима (Данијел 2:44; Откривење 19:11-21).

[Оквир на 24. страни]

”Не припада човеку који хода ни да својим кораком управља“ (Јеремија 10:23)

[Оквир на 26. страни]

”Неки се пут учини човјеку прав, а на концу води к смрти“ (Изреке 14:12, ”Стварност“)

[Слика на 25. страни]

Они који подупиру демократску људску власт морају бити спремни да деле одговорност за њена дела